Svetski putnici

Ronilačko-biciklistički put na Himalaje

  • Broj 23, septembar 2015.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Umeće kontrole će mu pomoći i na Himalajima. Kad odmaknu od Katmandua, gde obilaze tamošnje svetinje, kad izađu iz rejona budističkih manastira i zađu u prostore turističkih i napuštenih lođeva (kampova), on će prestati da „purnja". Valja se adaptirati na rizičnije uslove, spremiti za nove pobede. U tome pomaže mir, nezamisliv nekom iz grada, „tišina koja se čuje"...



Ronilačko-biciklistička ekspedicija na Himalaje – ova sintagma na prvi pogled deluje kao oksimoron, čak i više od toga jer vezuje tri nespojive stvari. Ali, upravo se za tu nezamislivu avanturu sprema četverac - Uroš Kojić, Branislav Stameski, Marko Đorđević i Ivan Čulina, iz Beograda. Kako li im je to samo palo na pamet?

„Prošle godine smo išli biciklom na najviši planinski greben na svetu, Thorumg La Pas na Himalajima i samo prošli pored jezera Tilicho, tamnoplavog oka usred pustahije", objašnjava Uroš, inicijator i nosilac projekta. Pomisao da je samo dvoje  ljudi pre njih zaronilo u ovaj vodeni ponor, dubok ponegde i pet kilometara, probudio je želju da oni prvi učine ludost da tu zarone na dah. I laiku je jasno zašto je ovo ludački manevar: na toj visini vazduh je tako razređen, da je i disanje vrlo otežana misija.

„Tamo je sve suprotno od idealnih uslova za zaron. Pored vazduha sa duplo manje kiseonika, telo je već izmoždeno okretanjem pedala po strmim stazama koje malo ko koristi, a bori se za život ubrzavajući puls", kaže Uroš. Jezero je hladno, nastalo ledničkom erozijom, sa velikom razlikom u temperaturi u površinskim i dubinskim nivoima. Gore je 19 stepeni, a već se 10 metara dublje spušta na tri i dalje pada nepredvidljivom progresijom. Stresa ima napretek, a nervoza i nemir su glavni neprijatelji ronilačkog sporta, što sve čini da jezik traži teži naziv za poduhvat od ekstremnog.

„Čega dole ima", skroz laički pitam, a Uroš uzvraća: „Nadam se – ničeg". Odgovor u mašti stvara sliku nekog vodenog Jetija, čudovišta grđeg i od čuvene Nesi iz Škotske, sa oštrim i gladnim zubima. Pa, ipak, nečeg sigurno ima, ako ima na Marsu, samo što to ljudsko oko, a pogotovo srpsko, još nije videlo. Istina, i sad je veliko pitanje šta će njihov pogled da obuhvati, od te mešavine nepovoljnih uslova. Ali, šta je drugima ludo preko svake mere, ovoj četvorici je ekstremno primamljivo.

Odmalena drugari, skupa su naučili da voze bicikl, zajedno se njime zarazili, zajedno počeli da rone, zajedno „odlepili" na ronjenje. Sistematičnijem po prirodi od većine, koji se ni u šta ne upušta površno, već istražuje krajnje granice, Urošu su ovi – nekome hobiji – postali profesija. Sa 32 godine, on je višestruki državni rekorder u ronjenju na dah (79 metara, lični rekord još metar dublje), reprezentativac, jedan od četvorice vlasnika licence za sportskog trenera Fakulteta fizičke kulture, predsednik Saveza ronilaca na dah već petu godinu, organizator brojnih internacionalnih manifestacija... 



Nastavak teksta možete pročitati u dvadesettrećem broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara