Kolumna Tibora Jone

Ruši ko šta hoće, a država ništa

To da država Srbija nema moć da sprovodi svoje zakone na čitavoj svojoj teritoriji nije nikakva novina još od 1999. godine. Da se, međutim, ta teritorija dnevno smanjuje, pojava je relativno novijeg datuma. Naime, nakon Kosova, država Srbija prestala je da ima moć da sprovodi svoje zakone i na teritoriji beogradskog kvarta Savamala, pa potom na Staroj planini, pa onda na Pančićevom vrhu.

Nemoć države da sprovede svoje zakone na Savskom nasipu, ukloni vikendice iz vodozahvata i spreči motorni saobraćaj po nasipu, pretvara se u pravu tragikomediju. Cepidlake među nama bi sad mogle da tvrde i da je ceo Beograd teritorija nad kojom država Srbija nema moć da sprovede svoje zakone, recimo u domenu sprečavanja nelegalne gradnje. Ali sreća pa mi nismo takvi.

Oni još sitničaviji primetiće i da se suverena vlast države Srbije ne proteže ni na određene fabričke hale i to posebno u domenu zaštite radničkih prava. Potpuni hvatači za zakonski plot mogli bi recimo da primete i da pored prostora na kojima su suspendovani zakoni Republike, postoje i osobe (i njihove porodice) na koje se zakoni ne odnose, recimo u domenu izvršenja poreskih obaveza.

Istini za volju, nekad je pravna država Srbija kreativna, pa izvede neku fintu poput one legalističke salto-mortale „varke tijelom“ koja je izvršena u Topolskoj ulici, ali češće je baš briga da se i toliko maltretira i da smišlja finte tipa - sad mi ukinemo zaštitu, pa se vi žalite, pa mi vratimo zaštitu, al’ u međuvremenu je, o živote prostitutko, izdata dozvola za rušenje i gle objekat srušen, i baš nam žao, i ćao.

No, jedan od interesantnijh slučajeva gubitka moći države Srbije da sprovodi sopstvene zakone je slučaj Islamske zajednice u Srbiji, koja je na putu da postane prava pravcata paradržava u državi. Nešto kao Beograd na vodi, samo u Sandžaku, da ne kažemo Raškoj oblasti. Zlopamtila među vama, dragi čitaoci i drage čitateljke, sigurno se sećaju slučaja izgradnje verske škole i poslovnih lokala na sred gradskog trga u Novom Pazaru, uprkos svim mogućim i nemogućim zabranama.

Najnoviji primer izuzetosti IZuS od zakona je zbilja štogod. Naime, srušilo je Arab džamiju, najstariju džamiju u Novom Pazaru, neki bi bahato rekli i kulturno-istorijsko blago. Džaba su nadležne institucije, zavodi i agencije izdavali zabrane, pretili i sankcionisali. Prvo je skinut krov, a posle tri meseca metodom „savamala“ tačnije udarom bagera na preostalu građevinu, sravljena je sa zemljom džamija. U međuvremenu su i nebesa dala svoje mišljenje o celoj ujdurmi, pa je grom razvalio minaret. Da li se ovo računa u nebesko da ili ne rušenju, neka proceni svako, sam za sebe.

U stvari, treba biti apsolutno iskren. Arab džamija nije sravljena, iako jeste. Ona se samo obnavlja, tvrde u Pazaru. Podsetilo me je na jednog mog druga koji sa detetom naleti na mrtvu macu, pa se dete frasira, a tata ga uteši sa „spava maca, nije mrtva“. 

Dakle, sravljena Arab džamija biće još starija kad se sad opet izgradi. Ja se nadam da će ovaj jedinstveni i u svetu do sada neviđeni metord obnove ubrzo biti priznat i svuda u svetu, te da će novopazarski konzervatori i obnovitelji čim pre dobiti priliku da svetskoj kulturnoj javnosti predstave svoj neviđeni metod obnove kulturno-istorijskog nasleđa.

U Novom Pazaru se ovim povodom razvila živa rasprava na društvenim mrežama, pa pojedini neodgovorni pojedinci i hejteri iz tople pazarske fotelje tvrde mnogo šta, pa i to da će tu osvanuti i neki lokalčić ili dva kad se sa zemljom sravljena džamija obnovi. Sa druge strane, ima i onih koji tvrde da je džamija potrebna kao funkcionalna bogomolja, a ne kao spomenik.

Jako zanimljiv je i doprinos ove situacije pravnoj nauci jer ispada da zakoni jedne države prestaju nad „privatnim vlasništvom“ tj ispada da nas pazarsko neimarstvo uči da država ima suverenitet samo nad javnom imovinom, dok je privatna izuzeta iz pravnog sistema, što je dosta jedinstveno, možda koliko i sam metod obnove Arab džamije.

Najinteresantniji doprinos ovaj slučaj ipak daje političkoj nauci, jer se sada ispostavlja da pravna država Srbija sve češće funkcioniše po nekom tehno ili neo-srednjevekovnom principu po kojem lokalni šerif, baron ili ovde sada muftija, može da radi šta hoće i kome hoće pod uslovom da je centralnoj vlasti isplatio feudalnu rentu. A koliko takvih primera kupljene moći da se bude lokalni kabadahija znamo? Možda i previše za nešto što smatra sebe pravnom državom.

pošaljite komentar

1 komentar

  • Srboljub Nikolic

    Jedan od zajednickih elemenata I izvorista u clanku pomenutih slucajeva (a i ostalih ne pomenutih) je neograniceni politicki vuluntarizam, diletantizam, osionost, nestrucnost i nedostatak odgovornosti (kako licne tako i grupno politicko-partiske). Politicari an vlasti su nove "kadije" danasnjice.