Beogradske pijace i lovci na umetničko blago

Sanjam Pikasa, kupujem domaće

  • Broj 48, mart 2018

  • Jelica Stojančić

  • 0

I moj drug slikar davno je nekada pripadao vikend tragačima za vrednim delima. Dvadeset godina je svake subote odlazio na Bubanj potok, kaže, i ništa nije našao, „osim jednog Jovana Bijelića". Iju, malo li je!

Kao bomba odjekne vest u medijima i na društvenim mrežama da je slika kupljenja na nekom buvljaku, na neuglednoj pijačnoj tezgi za sitne pare, zapravo bio skriveni dragulj, remek-delo umetnosti i da je posle kupac platno izneo na aukciju i zaradio basnoslovno. Dešava se, al’ retko, ali ko kaže da to treba nekoga da obeshrabri? Profesija lovaca na blago nije izumrla. I svi se nečemu nadaju, da uđu u zbirku mitova i legendi, da se o njima priča i da im se klanjaju kad prođu pored tezgi i govore polušapatom - to je on, prepoznao je Pikasa, osevapio se…Ne biva, „pusti snovi", što bi za „Novu ekonomiju" rekao Nikola Kusovac, istoričar umetnosti, nekadašnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu.

Uglavnom je to fama o nama samima, o našim unutrašnjim nadanjima, o padanju sreće sa nebesa pravo u tvoje krilo, odnosno ruke. Kao, svi oko tebe pojma nemaju, a tebi jedinom neki unutrašnji glas skrene pažnju na neko platno i ti nepogrešivo priđeš musavom proizvodu i posle otkriješ da ga je stvorilo veliko ime slikarstva.

Mada, da se ne lažemo, dešava se. Da nema sna, ne bi bilo ni tragača. Svako se na nešto loži.

Imena sagovornika su izmišljena, njihove priče su autentične.

Sve počne kao šala, dobar izgovor da izađeš iz kuće i da izgleda  kao da si silno uposlen i za nečim tragaš i dok se okreneš postaneš zavisnik, hobi postane neka vrsta posla, nekakve svetle budućnosti. I kuća ti se puni stvarima, pređeš na šupu, podrum, ako ih imaš ili zaposedneš neki davno napušteni porodični plac… Svašta se tu dešava. Pričamo o slikama, uljima, grafikama, akvarelima, u ramovima, bez rama.
Da budem iskrena, svojevremeno sam na Kaliniću spazila neveliko uramljeno ulje,  alpski motiv i troje ljudi, stojeće figure, u nekom komunikacijskom naboju.  Svidela mi se zimzelena šumica, zabeleli vrhovi planinskog masiva. Pitam ko je autor. Kaže čovek za tezgom: mislim neki Englez, ne znam tačno, ne bih da dezinformišem. Nego, ako vas zanima, zapišite broj mog mobilnog pa pozovite prekosutra, sutra sam ceo dan u gužvi.
Pozovem. Pitam ko je dotični gospodin Englez, a sagovornik će meni. Nije Englez nego Francuz. Andre Lot.

Kubista Andre Lot? Ne znam da li kubista ili šta li je, ali je Andre Lot.

Hvala doviđenja, rekoh ja. Andre Lot, pa slika nije prošla ni pored Jansonove „Istorije umetnosti", a kamoli da je čula za Lota. Ma gde mu samo pade na pamet. U moju odbranu, slika je bila pod staklom. I setih se moje prijateljice Francuskinje koja je u Hongkongu pazarila dva akvarela sa ženama koje igraju mažon. Papreno plaćeni kao original, uramljen, zastakljen. A posle se ispostavilo da je laž i prevara, prodali su joj najobičniji print, pa se ti češi.

Pokazala sam rad jednom mom drugu, slikaru i rekao je da mi ram vredi dve hiljade dinara, a takozvani Andre Lot je samo dorađeni, doslikani print nekog  idiličnog pejzaža. Svega ima, reče, po pijacama valjaju kojekakve gluposti, daju da se nešto naslika, pa prodaju ko remek-delo. Bez namere da ikoga vređam izgleda mi kao da postoje profi  „tragači"  i „ćorave koke" koje ponekada nešto ubodu, amateri sa osećajem za ono pravo. Sve ostalo što nađu je „lepo, simpatično", ocenjuju njihovi kritičari. „Kapitalci" su vrhunac lova. 

I moj drug slikar davno je nekada pripadao vikend tragačima za vrednim delima. Dvadeset godina je svake je subote odlazio na Bubanj potok, kaže, i ništa nije našao, „osim jednog Jovana Bijelića”. Iju, malo li je. Vredelo je, kažem, a on, pomalo odsutno promrmlja:

„Valjda jeste." Zvuči kao izmišljotina, ali nije. Život piše romane. 

Da li amateri kvare posao galeristima? I da i ne. Ko traži vrhunsko delo, kupiće od autora ili u galeriji, neće se mlatiti po đubrištu. A s druge strane, nije naodmet da i galeristi obiđu teritoriju. Svi su na oprezu i alarmirani. Nikad se ne zna kad će šta da iskrsne.



Nastavak teksta možete pročitati u 48. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara