Zašto stalno putujem

Sloboda kretanja i trajno stanje euforije

  • Broj 64, oktobar 2019.

  • Jelica Stojančić

  • 0

Ovo je esej o putovanjima i pokušaj da se odgovori na večito pitanje zašto putovati, zašto se kretati, zašto menjati mesto privremeno ili stalno. Putujem zato što volim da putujem. Uvek se vratim starija za iskustvo, mlađa u duši, slobodnija. Upoznaješ i ljude i običaje i predele, i to nije fraza 

Mi deca u familiji rađala smo se na usputnim stanicama naših seoba i otuda valjda neutoljena potreba za zaustavljanjem, ali ne da mi se. Stalno se kortljaš. Kretanje kao usud. Ne drži te mesto, dinamika je tvoje drugo ja. Ili prvo, zavisi od pogleda na svet stvari. 

I kad putujem nastojim da što više vidim ili obiđem,  jer možda neće biti druge prilike. Možda se više neću vraćati. Ali i ako se ponovo vratim, doživljaj više nikada neće biti isti. U svojoj neumitnosti, promeniće se mesto, promeniću se ja i moja percepcija, možda ću biti umerenije zainteresovana za ono što me u mlađim danima privlačilo.
I kad negde otputuješ, nikada ne znaš šta će te snaći, kako će sve to bivanje na strani da se završi. A zalomi ti se istorija, ni krivom ni dužnom. Evo, na primer, tog 17. avgusta pre dvadeset godina u Istanbulu, legli mi na zasluženi počinak, kad negde oko tri po ponoći (po našem vremenu dva po ponoći) osetim da krevet pleše, zemlja podrhtava, skočim na noge lagane, kad ono - jeste zemljotres kakav doživela nisam, liči na smak sveta. Izmerili 7,6 stepeni Rihtera. Ceo grad izašao na ulice. I pitao se šta se desilo sa Istanbulom i upirao molitve prema nebu da ga spase. 

Već odmah ujutru, do tada slučajni prolaznici u hodniku zgrade, komšije koje sam pozdravljala uz klimanje glave i uljudno „dobar dan", primili me kao najrođeniju, spavali zajedno u dvorištu, na skverovima, trotoarima. Mi obučeni, na ustupljenom nam poljskom krevetu, oni ozbiljnije opremljeni. Žene iz zgrade kolektivno kuvale ručkove za ceo neposredni komšiluk, ja prvi put čistila i jela bamije. 

I pamtim pre svega zastrašujuću avgustovsku tišinu punu iščekivanja, kad se svi uplaše, pa pretrnu, niko da pisne. Zanemiš od neizvesnosti, pa krene šapat, pa graja, kao talas se širi i odjednom akustika unormali, jer su se ljudi koliko-toliko sabrali. Kasnije se pitaš kad će sledeći udar, koliko će biti jak, kad je „petica" Rihtera ne silaziš u dvorište, pomisliš dobro je, tlo se smiruje... Ali, život se prelio na  ulice gde je sigurnije, otvoreni prostor, možeš negde i da pobegneš ako krene zlo i naopako, gradske kuće da te fizički napadaju, da ti padaju odžaci na glavu, oslobođene cigle, prozorska stakla...

Nalivaju se ljudi crnim čajem da smire živce. I tako u jednoj od kafana na otvorenom začu se neki potmuli udar, kao da neki nasilnik nasrće na kapiju, ali kucanje je dopiralo iz utrobe zemlje, ispod nogu stotina ljudi, stolova, navaljivalo da grune na površinu pošto-poto. I opet zastražujuća tišina i potom vriskovi, hor uglavnom ženskih vriskova, da ti se krv u žilama sledi. I to traje, taj nesrećni duet vriskova i to bum-bum-bum oteže se unedogled, pa prestane, valjda se i poremećena utroba zemlje uplašila pa odustala od izlaska. Život je u katastrofalnom zemljotresu izgubilo oko 17.000 ljudi, a oko 250.000 ostalo bez krova nad glavom.  

Posle je bio 11. septembar 2001, kad su pale kule bliznakinje u Njujorku, dogodio se teroristički napad koji je promenio svet koji smo do tada poznavali,  a mi smo bili u Hjustonu. I vodila sam sedmodnevni dnevnik za magazin „Reporter", tražio glodur Perica Vučinić, divni čovek kojeg više nema.

Na putovanjima sretneš neke ljude jednom i nikada više, ali ih zapamtiš za ceo život i možda očekuješ krajičkom svesti da će vam se putevi ponovo ukrstiti, ali to ne biva nikada više. I tako smo u onoj gomili sveta koji je unezvereno izleteo iz kuća u Istanbulu tražili jednog rumunskog Turčina, radnika u brodogradilištu i nismo ga našli. Pošli smo prema njegovoj zgradi, znali smo da živi u suterenu sa prozorima okrenutim prema dvorištu. Lupali smo na prozor i jedva ga probudili. Pitao je šta se dešava, što smo došli. Kazali smo da je bio zemljotres, on je pitao: „Gde?" 

Nastavak teksta možete pročitati u 64. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara