Otpust dugova velikim preduzećima

Sporo, sporije, privatizacija

  • Broj 57, januar 2019.

  • Bogdan Petrović

  • 0

Otpust dugova velikim preduzećima, koji je omogućen izmenama zakona iz 2005. godine, trebalo je da pogura privatizaciju, ali kao da nadležna Agencija nije bila ni spremna ni sposobna da ubrza i pojednostavi postupak. Zbog odlaganja prodaje, preduzeća su stvarala nova dugovanja zbog čega su se smanjivale šanse da nađu novog vlasnika

U okviru Agencije za privatizaciju formiran je poseban Centar za restrukturiranje koji se bavio samo problematikom velikih sistema.
Za velika društvena preduzeća u restrukturiranju na početku postupka privatizacije angažovani su posebni konsultanti, pretežno sredstvima donacija DFID, GTZ, USAID, EAR.

Naravno, nikakvi (belo)svetski konsultanti nisu mogli da pomognu u situaciji kada  država kao najveći poverilac i suštinski „vlasnik" tih preduzeća nije spremna da otpiše svoja potraživanja, iako je bilo očigledno da prevazilaze vrednost samog preduzeća. Postojala su i druga rešenja, država je mogla da pretvori svoja potraživanja u kapital.

Tako je potrošeno vreme na izbor konsultanata, koji bi analizirali poslovanje i probleme tih velikih sistema, da bi Agencija dobila izveštaje kako je njihova privatizacija sa tolikim dugovima naprosto nemoguća (uz simboličan izuzetak Rekorda iz Rakovica, Severa iz Subotice i Livnice iz Kikinde koji su imali „pozitivan kapital"). Ali ništa nije moglo da ubedi tadašnjeg ministra finansija Božidara Đelića pa je izgubljeno skoro četiri godine. I preduzeća, a i sama Agencija - Centar za restrukturiranje, upali su u svojevrsnu letargiju usled nemogućnosti da se bilo šta uradi.
Da bi farsa bila potpuna, skoro svi ugovori za angažovanje konsultanata su bili vremenski ograničeni, pa se desilo da je 2005. godinu, kada su usvojene izmene Zakona o privatizaciji kojima je omogućeno regulisanje dužničkog pitanja, većina tih preduzeća dočekala privatizaciju bez privatizacionih savetnika. Dakle, em je izgubljeno vreme na čekanje na otpis dugova, em se u velikom broju slučajeva moralo ponovo krenuti u izbor konsultanata (i na to protraćiti još jedna godina).

Preduzeća su nastavila da propadaju gomilajući sve više i više dugova. Sve više se gubio korak sa ostalim državama u Istočnoj Evropi – veliki industrijski kapaciteti u Srbiji ostali su poslednji za privatizaciju. Posledica je bila da je za velika društvena preduzeća, zbog nemogućnosti regulisanja tereta dugova, tranzicija počela sa 15 godina zaostatka. Kada je 2006. godine pokrenuta privatizacija tih preduzeća, najveći broj drugih društvenih preduzeća u Srbiji već je bio privatizovan.

Otpust dugova kao jedina šansa 

Tek u jesen 2004. godine, kada se nakon neuspešnog eksperimenta sa Draganom Maršićaninom kao ministrom privrede i Brankom Pavlovićem kao direktorom Agencije, Ministarstvo privrede je preuzeo Predrag Bubalo. Za razliku od kabinetskog političara Maršićanina, Bubalo je imao iskustva iz prve ruke.
Kao direktor propalog giganta, kikindske Livnice, znao je kolika je muka obezbediti preživljavanje kolektiva; prvenstveno kako-tako obezbediti sredstva za plate. Isto tako, bilo mu je jasno da je osnovni problem za privatizaciju pitanje dugova.
Ovog puta ministar privrede je imao više sreće sa ministrom finansija – Mlađan Dinkić je pristao da se potraživanja države uslovno otpišu. Tako su u januaru 2005. godine u Skupštini usvojene izmene Zakona o privatizaciji kojima je uveden mehanizam otpusta dugova prema državi i državnim poveriocima koji su dospeli do 31. 12. 2004. godine.

Otpust dugova je bio uslovan – oni su se samo „sklanjali" iz bilansa u slučaju privatizacije preduzeća. Ako bi, eventualno, došlo do stečaja preduzeća, otpust dugova bi bio stavljen van snage i državni poverioci su se naplaćivali u stečajnom postupku kao i svi drugi poverioci. U otpust dugova su bili računati neplaćeni a dospeli javni prihodi, dugovanja prema javnim i komunalnim preduzećima, lokalne takse i naknade i, ključno, sva potraživanja prema bankama u stečaju i Fondu za razvoj.
U slučaju privatizacije, sva otpuštena potraživanja državnih poverilaca bi se namirila iz privatizacionih prihoda, koliko god da su ona, a samo preduzeće – subjekt privatizacije bilo bi prodato bez tih potraživanja.
Zakon je predviđao da Agencija objavi javni poziv za otpust potraživanja. Državni poverioci su bili dužni da prijave sva potraživanja i potpišu sa preduzećima zapisnik kojim se usaglašava stanje duga dospelog do 31. 12. 2004. godine.

Buđenje uspavane lepotice

Otpust dugova nije nastupio kao grom iz vedrog neba – izmene zakona su bile pripremane nekoliko meseci, u saradnji sa Agencijom. Međutim, kadrovski prilično uzdrmana Agencija za vreme mandata Branka Pavlovića, otpust dugova sačekala je potpuno nespremno.
Umesto da za vreme trajanja procedure usvajanja zakona Agencija pripremi neophodno za primenu zakona (uputstva, obrasce i slično), u taj posao se krenulo tek posle stupanja izmena zakona na snagu. Umesto da se već u februaru 2005. godine pristupilo masovnom otpustu duga i finaliziranju privatizacione dokumentacije pred raspisivanje javnih poziva za prodaju, Agencija je tek počela da se bavi internim procedurama. U tom trenutku, na nekoliko ključnih mesta u Agenciji nalazili su se kadrovi koji nisu bili sposobni (a mora se primetiti ni zainteresovani) za brzu i efikasnu privatizaciju preduzeća u restrukturiranju.

Kao što je već pomenuto, da stvar bude još gora, čitavom nizu preduzeća bili su istekli konsultantski ugovori. Sve to se znalo unapred, ali se jednostavno o tome nije vodilo računa. Direktor Agencije Miodrag Đorđević jednostavno nije imao nikakvih znanja o privatizaciji (došao je na to mesto iz finansijske policije), a njegova desna ruka Goran Mrđa nije imao ni sposobnosti a ni želje da se bavi restrukturiranjem.
Centar za restrukturiranje je bio „uspavan" usled višegodišnjeg nerada tako da su i oni sačekali otpust duga kao iznenađenje. Tokom proleća 2005. godine dangubilo se na administrativno-tehničkim procedurama. Ne samo to, Centar za restrukturiranje Agencije je i dalje imao iluzije o kompleksnosti postupka pripreme za privatizaciju „svojih preduzeća".
Skoro sva preduzeća su morala početkom 2005. godine da budu oglašena za tendersku ili aukcijsku prodaju.

Nastavak teksta možete pročitati u 57. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara