Hauard Okman direktor projekta održivog lokalnog razvoja USAID

Srpska industrija ima šanse

  • Broj 32, jul - avgust 2016.

  • Miloš Obradović

  • 0

Ne možete samo promeniti zakone i očekivati da će sve funkcionisati. Naprotiv, to je težak posao. Teško je biti uspešan poslovni čovek. Svi iz moje generacije koji su uspešni biznismeni imaju zdravstvene probleme. Ali što više pomoći i pažnje im se posveti da zaposle pravu radnu snagu, da ispitaju tržište, biće više šansi za uspeh

Dobri investitori, oni koji neće otići sutra, ulažu u strane zemlje iz poslovnih razloga, a ne zbog poreskih olakšica. Ako dajete olakšice i subvencije, svi ih traže. Ali bez te politike i dalje bi bilo kompanija koje bi ulagale ovde i to zbog profita, kaže Hauard Okman, na kraju petogodišnjeg programa Projekat održivog lokalnog razvoja USAID-a.

Šta je bio cilj ovog projekta?

Mi smo radeći u geografski različitim opštinama u Srbiji, identifikovali  sektore koji su nekada bili snažni na tom prostoru. Nismo tražili startape niti projekte iz IKT sektora, već smo tražili sektore koji bi mogli da potencijalno zaposle mnogo ljudi, jer je nezaposlenost u zemlji veoma visoka. Takođe smo tražili sektore koji već imaju neko tržište. 

To su sektori koji i dalje funkcionišu, ali otežano. U Novom Pazaru to su bili industrija džinsa i nameštaja. U Nišu, Leskovcu i Vojvodini smo pronašli agrobiznis, odnosno prehrambenu industriju. Orijentisali smo se na preradu hrane, jer je primarna poljoprivreda na dnu lanca vrednosti. Ako proizvodite voće i povrće i možete da ga svežeg dopremite na tržište evropskih gradova, to je biznis sa visokom vrednošću, ali za to su potrebne hladnjače, a to je veoma skupo. Manje skup način dodavanja vrednosti je prerada hrane i pretvaranje u proizvode više vrednosti koji se onda mogu izvesti.

Svi eksperti su rekli da je za zemlju koja ne može priuštiti velike kapitalne investicije u hladno skladištenje  i čiji proizvođači još nisu dovoljno veliki da kupe takvu opremu, bolje ulagati u preradu hrane.

Takođe, izabrali smo industriju obuće, tu prednjači Vranje mada i u Novom Pazaru ima dobrih proizvođača obuće.

Na kraju. tu je metalska industrija, proizvođači sekundarnih ili krajnjih proizvoda od metala koji su se okupili u vojvođanskom metalskom klasteru, kao i u Čačku i Kraljevu.

Na kakav ste odziv naišli kod lokalnih vlasti?

Na početku smo radili sa lokalnim vlastima. Odlazili smo kod gradonačelnika i raspitivali se mogućnostima lokalnog razvoja i o potrebama tih opština. Svi su imali pomalo različite potrebe, ali kada se izuzme lokalna infrastruktura, zajednički im je problem velika nezaposlenost, posebno kod mladih. Viđali smo više ljudi u kafićima nego u fabrikama. Zato smo tražili sektore koji mogu da se prošire na nova tržišta i zaposle nove ljude, a tražili smo i mogućnosti da pomognemo  opštinama da privuku strane investitore. Zatim smo sa lokalnim razvojnim agencijama radili na pronalaženju konkretnih sektora. Na primer u Novom Pazaru 13.000 ljudi radi u proizvodnji džinsa. 

Stekao sam utisak da lokalne samouprave ne poznaju dovoljno šta se dešava u privatnom sektoru u njihovim zajednicama. Mi smo im tražili neka istraživanja, platili smo neka nacionalna istraživanja koristeći naprednu statistiku. Tu smo dobili uvid sa kojim firmama možemo raditi.

Da li bi lokalne zajednice ili ti privredni sektori mogli sami da nastave da se razvijaju bez pomoći države?

Moram da kažem, ne. Vlada mora da bude aktivna u ovome, da ima grupu ljudi koji razumeju biznis, da ima makroekonomiste i mora da podrži sektore koji imaju potencijal da se prošire na inostrana tržišta i donesu nova radna mesta ekonomiji. Ako bi vlada imala agenciju koja bi mogla to da radi, iskreno, ne bi ni bila potrebna pomoć stranih donatora da dovedu eksperte i izgrade svaki od tih sektora.

USAID i partnerski razvojni program  EU PROGRES sada analiziraju svaki od sektora da vide da li imaju potencijala da budu konkurentni, povećaju izvoz, unaprede lanac vrednosti unutar zemlje. Ako postoji jedna dobra kompanija, izvoznik u okviru nekog sektora, postoji cela grupa malih preduzeća koja mogu biti dobavljači. Međutim, to je težak posao jer visoki standardi koje zahtevaju kupci moraju biti primenjeni kroz ceo sistem. Po meni, to je način da se izgradi mikroekonomija države. Ne možete samo promeniti zakone i očekivati da će sve funkcionisati. Naprotiv, to je težak posao. Teško je biti uspešan poslovni čovek. Svi iz moje generacije koji su uspešni biznismeni imaju zdravstvene probleme. Ali što više pomoći i pažnje im se posveti da zaposle pravu radnu snagu, da ispitaju tržište, biće više šansi za uspeh.

Nastavak teksta možete pročitati u 32. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara