Dragan Lazarević, vlasnik Color Duck i Hajkom Rabbit iz Jelenče

Srpski „kralj zečeva“

  • Broj 61, jun 2019.

  • Aleksandar Žič

  • 0

Ja verujem da je uzgoj zečeva posao budućnosti. Imam viziju i od nje ne odstupam. Ovo  nije posao da sutra postanem bogataš. Čovek mora da gaji svest o tome šta jede, šta mu je u tanjiru. U Srbiji kada je u pitanju meso, važno je da jedemo svinjetinu, ništa drugo. Zečje meso je jedno od najzdravijih koje se mogu naći u ponudi. To je meso koje se lako vari, lako sprema i, možda i najbitnije, sadrži veoma malo kalorija

Vlasnik firme Color Duck i Hajkom Rabbit Dragan Lazarević (38) iz Jelenča nadomak Šapca nakon uspeha s remontom kamiona koji mu je obezbedio klijente s probirljivog tržišta Evropske unije, uplovio je i u novi biznis - uzgoj kunića. Na porodičnom imanju ovog mačvanskog sela tako je počela da raste „mala imperija" Lazarevića. Kakao objašnjava Dragan Lazarević, kao dečak je krenuo da osvaja svet kako je on zamislio. Umesto da se pridruži porodici i nastavi tradiciju na dedovini, poljoprivrednu proizvodnju suncokreta na 4, 5 hektara plodnih mačvanskih oranica, bio je rešen da postane majstor, auto-mehaničar. I tako je krenuo njegov poslovni  uzlet koji ga je vodio, kako otkriva u ovoj priči za „Novu ekonomiju",  i do saradnje sa proslavljenim rediteljem Emirom Kusturicom na filmu „Zavet", dakle do biznisa u filmskoj industriji, a danas i ka tituli srpskog kralja zečeva.
„Kada sam sa kamionima uspeo da napravim posao koji je moju firmu proslavio na koridorima Evrope, siguran sam da ću u teškim tržišnim uslovima uspeti i sa kunićima, koji su, kako pokazuju i evropska iskustva, posao budućnosti. Ja zaista verujem da je ovo posao budućnosti, imam viziju i od nje ne odstupam. Moj moto u poslovanju do sada je bio 'rad, volja i vizija' i pokazao se kao prava formula za uspeh", kaže Lazarević u razgovoru za naš list.
 
Nova ekonomija: Zec kao biznis. Kako vam je uopšte palo na pamet da uđete u taj posao nakon bavljenja kamionima?

Dragan Lazarević: Farma zečeva je više ljubav, a manje biznis. Toliko se govori o zdravoj hrani, puna je štampa raznih tekstova, preporuka, televizijske emisije, tribine... Čovek mora da gaji svest o tome šta jede, šta mu je u tanjiru. U Srbiji kada je u pitanju meso, važno je da jedemo svinjetinu, ništa drugo. Zečje meso je jedno od najzdravijih koje se može naći u ponudi. To je meso koje se lako vari, lako sprema i možda i najbitnije, sadrži veoma malo kalorija. Svestan  vrednosti ovog mesa, krenuo sam da gajim kuniće i da širim posao sa željom prvenstveno da ljudi saznaju i shvate koliko je ovo meso zdravo za ishranu, bogato cinkom, bakrom i gvožđem. Kunić se hrani travama isključivo i za moju farmu je zadužena jedna fabrika hrane u Stepanovićevu kod Novog Sada. Ona pravi hranu za naše kuniće po našoj recepturi i u njoj nema ničega životinjskog porekla. Hranu plaćamo nekoliko dinara više nego što je na tržištu, ali je zato strogo kontrolisana, biljnog porekla.

NE: Kada ste krenuli, kako, od čega?

Dragan L: Bila je to mala proizvodnja s kojom sam krenuo pre tri godine, na farmi registrovanoj kao poljoprivredno gazdinstvo moje porodice. Imao sam pet-šest ženki, a danas je na farmi 400, i to hajkom i panon vrste. One se godišnje kote šest do sedam puta i othrane do osam zečeva. Prosečno 50 komada po ženki odgajimo godišnje. Dakle, s moje farme se na tržište plasira 20.000 zečeva godišnje, plus proizvodnja nekoliko kooperanata koji su manji. Moja farma je najveća u Srbiji i kooperanti bi po potrebi dopunjavali količinu koju nemamo.

NE: Šta dalje planirate?

Dragan L: Završavamo  izgradnju  i opremanje velike farme i klanice i one treba ove godine da počnu da rade. Odgoj kunića je mlada grana stočarstva kod nas u kojoj su primetne različite poteškoće: subvencije, krediti, klanice koje će prihvatiti i nabaviti adekvatnu dozvolu i ovlašćenja za ove životinje...  Dakle, želim da farmu iz Rume preselim ovde i da uzgoj bude na jednom mestu. Svi zaposleni bi ovde radili  s planom uzgoja od oko 50.000 kunića godišnje, bez kooperanata. Uz to hoću da pustim u rad klanicu i preradu kako bih mogao da plasiram proizvode na tržište. Planovi su veliki, tržište je slabo i treba ga osvojiti. Kada proradi klanica,   koja će upošljavati deset ljudi, mogu da krenem i u priču izvoza, sajamskih nastupa u inostranstvu i većih biznis stvari.

Nastavak teksta možete pročitati u 61. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara