Rezidencijalni umetnički centar Kamen na Bilećkom jezeru

Sudbina koju nekad zovemo slučajnost

  • Broj 63, septembar 2019.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Metafora o raju na zemlji sasvim je opravdana u kontekstu geneze događaja koji su Koštanu spojili sa Orahom. Rođena je u Sarajevu, odrasla i školovana u Holandiji, na tamošnjem Fakultetu lepih umetnosti, a ovde su je dovukli koreni. Kada je ponovo ugledala mnogima surovo stenje hercegovačkog krša, „kao da joj se srce vratilo na svoje mjesto"

Opisati seoce Orah u Hercegovini kao „raj na zemlji" prozaično je i banalno u odnosu na stvarnu sliku: pogled iz sedišta internacionalne umetničke rezidencije Kamen pruža se preko plavetnila Bilećkog jezera i ostrvceta sa crkvicom posvećenom Svetom Iliji, do crnogorske obale i oblaka i oblačića koji se tu gomilaju. Atmosfera je nekad mistična, a nekad „samo" čarobna, poput prizora sa razglednica, savršenstvo uronjeno u tišinu koju remeti samo cvrkut lastavica.

„Jezero na svakih 15 minuta menja boju, ustalasana voda začas se pretvara u tirkiz, pa zelenu, sa prefinjenim nijansama bele, dok vremenske nepogode od nje prave suri bezdan. Ili magla sve proguta, osim smaragda jezerskog okna", kaže Koštana Banović, ovde za sve nadležna, od programa, prijema gostiju, do finansija i organizovanja izleta, čija je svrha da inspirišu umetnike. Da im daju podsticaj za stvaranje.

Međutim, metafora s početka o raju na zemlji sasvim je opravdana u kontekstu geneze događaja što su Koštanu spojili sa Orahom. Rođena je u Sarajevu, odrasla i školovana u Holandiji, na tamošnjem Fakultetu lepih umetnosti, a ovde su je dovukli koreni. Kada je ponovo ugledala mnogima surovo stenje hercegovačkog krša, „kao da joj se srce vratilo na svoje mjesto", Koštana precizira, misleći i na crkvicu u obližnjem Gackom, gde se Sveti Đorđe smešio na isti način kao na ikoni u zatamnjenoj sobici njene bake Mostarke, usled treperave svetlosti kandila.

Slučaj (kako nekad zovemo sudbinu) hteo je da se Koštana posveti video-radovima i dokumentarnom filmu u sprezi sa antropologijom, umesto slikarstva, pa je krenula da proučava materijalnost religije. „Zanimala me je religijska praksa, svakodnevica u vjerovanju, čime sam se počela baviti u Sarajevu", opisuje početak svog traganja. Obišla je pola Zemljine kugle putem rezidencijalnih programa, izučavala rituale Afrike i Latinske Amerike i donosila umetničke zaključke u vidu brojnih filmova. Onda se obrela na Skadarskom jezeru, u manastiru Beška, gde monahinje tihuju, izdvojene iz civilizacije. Tada je Koštana pomislila: „E, kad bih ja živjela na nekom ostrvu, na nekom ovako lijepom jezeru".

Pazi šta želiš, veli stara izreka, što je u Koštaninom slučaju bilo potvrđeno rečenicom iz neke kineske knjige, što mudrosti saopštava u vidu predskazanja. „Ovo je vreme za novi život, za novo jezero", doslovno je pisalo, što Koštana još nije mogla da protumači kao putokaz. Ali, poruka je rovarila metafizički, otvarajući sudbinske prolaze, što više nisu mogli da se objasne pukim spletom okolnosti.

Tako je nedugo zatim u Trebinju, u manastiru Svetih Petra i Pavla, upoznala dva kaluđera iz Danića i podstaknuta njihovim pričama o hercegovačkim lepotama, stala da ih istraživački obilazi. Od tih monaha je i saznala je da u Orahu postoji objekat za koji Eparhija zapadnohercegovačka i primorska traži pravu namenu, neprofitnu. Sinulo joj je da to može biti upravo ono o čemu je sanjala - rezidencijalni centar za interdisciplinarne umetnike, one što teže da protkaju žanrove kojima su vični sa tuđim poljem interesovanja, ali i da umreže praktična i knjiška znanja.

Lokalitet je pružao mogućnost i da se rezidenti povežu sa lokalnom zajednicom pa da, recimo, neki muzičar sarađuje sa guslarom, a pozorišni reditelj u delo uvrsti i neku tačku folklora, jer se u Hercegovini mnogo polaže na tradiciju. U istom kontekstu, umetnici bi mogli da pohađaju „kurs" iz spravljanja sira, slažući ga u mehu po slojevima, ili prouče šta drugo iz narodne prakse i ovo isprobaju u realnosti, ili inkorporiraju u radove.

„Takvim pristupom na najprirodniji način, putem ličnog iskustva, učesnici saznaju mnogo toga o kulturnoj baštini ovog podneblja", Koštana tumači svoj rezidencijalni koncept. Viđena tuđim očima i hercegovačka lepota postaje bujnija, plus što neutralne analize stranaca dovode do kontemplativnog „profita", a sve ovo do umetničke nadgradnje već postojećeg, ali katkad dovoljno neosvešćenog sadržaja.

Eparhija se sa Koštaninim planom o rezidenciji složila, „velikodušno", kako ona ističe, naglašavajući da je Crkva pokazala mnogo više razumevanja za umetnost od opštinskih otaca. I tako je postala mecena, reinterpretirajući svoju srednjovekovnu ulogu.

Ceo tekst možete pročitati u štampanom izdanju
pošaljite komentar

Nema komentara