Predstava „San o Mileni“ u Centru za kulturu Požarevac

Sudbina uhvaćena pozorištem

  • Broj 57, januar 2019.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Milenina dela bila bi možda i zaboravljena, bar u Srbiji, da nije bilo Miodraga B. Protića koji ih je promovisao tekstom u NIN-u 1954. godine, osam godina nakon njene smrti. Za Mileninu slavu u „svom selu" nisu bile dovoljne pohvale jednog De Kirika, divljenje veličina poput Andrea Lota i Pola Valerija. Njene bi magične slike ostale u rasejanju da nije bilo majke Danice, na čiju inicijativu je i otvorena Galerija „Milena Pavlović Barili"
Ovo je jedna od priča koje počinju od kraja, jer je kraj najbolje opisuje. Znate ono, kad se završi predstava, a vama se ne aplaudira, ni sa kim ne dele utisci, najradije biste ostali sami i kontemplirali osećaj koji vas ispunjava. Najradije biste oterali dođavola svakog ko vam priđe i zaključi: sve je obuhvaćeno, svi slojevi života i smrti, sve tananosti karaktera osobe kojoj je komad posvećen. Jer, vi ste sebe u toj predstavi prepoznali.
Govorim o „Snu o Mileni" Pavlović Barili, odsanjanom u njenom rodnom gradu Požarevcu, u tamošnjem Centru za kulturu, jedne ledene noći u decembru. Taj san, kao i svaki koji se pamti, sadrži i košmare, i romantična snoviđenja, prepliće razne misli i komeša emocije. Tkivo mu je obilna biografska građa o jednoj od naših najpoznatijih slikarki, pesnikinji, preteči multimedijalnih stvaralaca. I nije nužno da njeno delo više zavolite, važno je da ste je bolje, kroz sebe, razumeli.

Za sve je kriva Jelena Bogavac, dramaturškinja i rediteljka, što nema dileme kad kaže: „Milena je anđeo, satkana od svetlosti". Ili, ako ćemo po „komandnoj odgovornosti", kriva je Slavica Hinić iz Bitef teatra što je povela grupu novinara i umetnika na jedan od umetničkih pres karavana, smišljenih da promovišu kulturni turizam u regionu, a stigli su i do Karipskih ostrva.
Sve je počelo kako obično počinju kolektivni izleti, poznanici ćaskaju, bliski se domunđavaju i prozivaju šalama, oni „pali s Marsa" pokušavaju da odspavaju još malo, uskraćeno jutarnjim polaskom. Beograd je okovan ledom, autobus brekće i na najmanje uspone, „saobraćajnice su raščišćene", umiruje glas iz radija, i taman kad se telo raskravi od toplote, mišići omekšaju od truckanja, vreme je za doručak. I za kuvano vino i rakiju, kako smatraju domaćini iz Ergele Ljubičevo.

Prvobitno posed kneza Miloša Obrenovića, gde su se gajile žitarice, ubrzo je postao kutak za oporavak sina mu Mihaila, vazda bolešljivog. Miloš je možda imanje poklonio supruzi Ljubici i da bi je držao na odstojanju, kao što je činio sa mnogim drugim konacima. Elem, tu su žito ubrzo zamenili konji, vojni, koji su pratili sudbinu Srbije, pa se sa fronta obično nisu vraćali. Kao ni konjanici.
Onda je došlo vreme mira, Ljubičevo postalo ozbiljna uzgajivačnica rasnih „englezera". Suprotno poreklu i „plavoj krvi", kobile radoznalo posmatraju pridošlice i prilaze im da neku hranu „ižickaju". A kad vide da su ruke prazne, nezainteresovano odlaze, i tek poneki pristaje na milovanje.

Vreme do ručka curi i dozvoljava samo jedan pokušaj jahanja, uspešan, novinarka „Blica" kao da se na konju rodila. Ali, kakve sve to veze ima sa Milenom? Opšte je poznato da je ova mistična dama pala s konja, jašući sa svojim suprugom, 12 godina mlađim Robertom Goselinom, i da je mesecima potom bila u gipsanom koritu. To joj je, smatrali su lekari, još više oslabilo srce, zbog čega je naprasno izdahnula 6. marta 1945. u Njujorku. A da nije, ostala bi invalid, tvrdili su.
Sličnost sa Milenom, Karavan iskazuje i brzim polaskom na drugu destinaciju, jer njoj opis „nomad" najbolje pristaje. Rođena u mešovitom braku, od majke Danice što potiče iz roda Karađorđevića i oca Italijana, bonvivana, iako formalno novinara i kompozitora, celog se života seljakala. Zato melanholici tvrde da je upravo nostalgija ubila. Nostalgija za rodnim domom u Požarevcu, za očevom vilom u Parmi, za Evropom zarobljenom konvencionalizmom, Mileni prosto odurnom kategorijom.
Jer, ova neobična žena, neprikladno za svoje doba, nosila je pantalone i pušila, i ko zna šta još radila u boemskom društvu Pariza, Barselone, Rima, Madrida... družeći se sa nadrealistima. Odbacujući okove, i sama je pošla nadrealnim putem, ili stazom magičnog realizma, kako definišu zagovornici teze da je Milena duhovno čedo De Kirika. 

Nastavak teksta možete pročitati u 57. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara