Formiranje Evropske komisije

Sukobi počeli posle izbora

  • Broj 65, novembar 2019.

  • Bogdan Petrović

  • 0

Letošnji izbori za Evropski parlament doveli su do velike fragmentacije njegovog sastava; prvi put u istoriji dve velike političke grupacije, narodnjaci i socijalisti, nemaju zajedno većinu sa kojom su do sada lagodno upravljali

Narodnjaci su izgubili 34, a socijalisti 31 mandat u odnosu na prethodni sastav parlamenta, pa je za većinu u parlamentu neophodno obezbediti podršku bilo grupe „Obnoviti Evropu" (nekadašnji liberali) bilo grupe zelenih (koja je vrlo nekoherentna). Da u podeljenom parlamentu neće biti lako donositi odluke videlo se već na početku, prilikom potvrđivanja kandidata za predsednika Evropske komisije.
Od izbora 2014. godine uveden je princip vodećeg kandidata („špicenkandidat") da bi se evropski izbori kako-tako približili biračima (na njima je poslovično mala izlaznost). Sa „špicenkandidatom" birači su imali privid da biraju ne samo neku od stranaka, već i da time glasaju za budućeg predsednika Evropske komisije, odnosno da to nalikuje na državne izbore gde lider vodeće stranke postaje šef vlade. Žan-Klod Junker je 2014. godine kao „špicenkandidat" narodnjaka postao predsednik EK pošto je ta grupacija dobila najviše mandata. Ovog puta ispred grupe narodnih partija „špicenkandidat" je bio Manfred Veber, dok je kod socijalista bio Frans Timermans (dosadašnji potpredsednik EK).

Makron torpeduje Vebera

Sukobi evropskih političara počeli su neposredno posle izbora, kada je francuski predsednik Makron poveo pravi krstaški rat protiv Vebera, koji je kao „špicenkandidat" najjače grupe trebalo da postane predsednik Evropske komisije. Kako za izbor komisije nije više bila dovoljna podrška narodnjaka i socijalista, Makron je iskoristio grupu „Obnoviti Evropu" u kojoj je njegova stranka odlučila da blokira izbor Vebera, koji je „optužen" da nema iskustvo u vladanju ni na nacionalnom ni na evropskom nivou (pošto je bio samo šef poslaničke grupe). 
Pogađajući se sa Makronom i drugim liderima, Angela Merkel je na sastanku G-20 u Osaki pristala da umesto Vebera predsednik EK bude socijalista Timermans. Tu odluku je donela bez konsultacija sa šefovima ostalih narodnih partija, koji su se odmah pobunili protiv  dogovora iz Osake, pa je propala i Timermansova kandidatura.

Ursula prolazi kroz „iglene uši"

Usledila je nova tura zakulisnih pregovora između ključnih lidera EU; na kraju je pronađeno „kompromisno" rešenju u liku Ursule fon der Lajen, ministarke odbrane Nemačke. Time su evropski političari napustili princip da „špicenkandidat" treba da bude predsednik EK; takva odluka nije dobro primljena ni u evropskoj javnosti, ni kod poslanika u Evropskom parlamentu. Kandidatura Fon der Lajen izazvala je zaprepašćenje u Nemačkoj gde je važila za lošeg ministra odbrane; njome su posebno bile nezadovoljne nemačke socijaldemokrate, inače koalicioni partneri CDU Angele Merkel (koja ih nije pitala za saglasnost). 

Lajenovu prati afera oko plagiranja doktorata koji je na jedvite jade „prošao" preispitivanje (pojedini nemački političari imaju „potrebu" da se kite doktoratima). Pored toga, u javnosti je kritikovana i za plaćanja ogromnih suma za raznorazne konsultantske usluge za ministarstvo odbrane, kao i za loše stanje nemačke vojske u kojoj je mali broj upotrebljivih borbenih sredstava. 

Da bi do kraja razumeli kako je Fon der Lajen postigla i „naučnu" i političku karijeru (uz to je rodila sedmoro dece), treba da imamo u vidu da je ona ćerka Ernsta Albrehta, uspešnog nemačkog političara koji je 15 godina bio predsednik pokrajinske vlade Donje Saksonije, a posle toga je bio evropski komesar. Zaštićena moćnim ocem, u toj nemačkoj državi i ona će početi karijeru kao poslanik i ministar, da bi ubrzo postala savezni ministar i favorit Angele Merkel; pominjalo se da će biti i njena naslednica, ali su je njeni loši rezultati u vladi i afere eliminisali iz užeg izbora.
Za potvrđivanje kandidature Fon der Lajen očekivalo se da glasaju predstavnici tri grupe partija sa ukupno 444 mandata, ali je ona dobila tek 383 glasa, odnosno samo sedam glasova više od minimuma. Ispostavilo se da za nju nisu glasali nemački socijalisti, ali i čitav niz drugih poslanika. Presudni su bili glasovi Poljaka iz stranke PiS (koja nije ni u jednoj od ove tri grupacije) kao i Orbanovog Fidesa (koji je deo narodnjačke grupacije) bez kojih Lajenova ne bi prošla. Za podršku Poljaka bilo je neophodno čak i da Angela Merkel obavi razgovor sa poljskim premijerom. 
Poseban je paradoks da je usled odlaganje Bregzita za Fon der Lejen glasao veći broj poslanika iz UK, koji u svojevrsnom političkom vakuumu sede u Evropskom parlamentu. Na te poslanike u budućnosti ona neće moći da računa, pa će funkcionisanje Evropske komisije biti izuzetno komplikovano.

Nastavak teksta možete pročitati u 65. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara