Piše: Nikola Vujinović, docent na Fakultetu političkih nauka, Beograd

Sve manje želje za razgovorom

  • Broj 34, oktobar 2016.

  • Nikola Vujinović

  • 0

Čini se da značaj teritorije polako ali sigurno dolazi na svoje staro mesto, gde je vekovima i bio. Sve je manje pozitivnih znakova da situacija može da pođe nabolje. Naravno, to ne znači da će doći do novog svetskog rata, ali da će biti sve manje želje za razgovorom i sve više spremnosti na sukob - nije moguće negirati

Parafrazirajući besmrtnog Remarka: u svetskoj politici ništa novo,  možemo da zaključimo da se svet sve brže približava još jednom svetskom lomu. Bacimo pogled na dešavanja tokom prethodnog leta, od kojih neka imaju i značajnije posledice po svetsku politiku u celini, kao što je možda severnokorejsko detoniranje do sada najveće nuklearne bombe, ili američko bombardovanje Asadovih trupa prvi put za pet godina građanskog rata u Siriji. Sa druge strane u toku su izbori za novog generalnog sekretara UN i imajući u vidu formalnu nadležnost te funkcije, biće zanimljivo videti da li će naslednik Ban Ki Muna da nastavi istim stopama – nemešanje u svoj posao, ili će doneti novu energiju naporima da se očuva mir u svetu. 

Sirijska šahovska tabla

Jednako iznenada kao što je došlo do ruske intervencije, ruski predsednik Putin je odlučio da je intervencija ispunila svoj zadatak. I zaista kada se pogleda stanje pre intervencije i posle nje, može se reći da je intervencija bila, bar privremeno, uspešna. Sa jedne strane, snage sirijskog predsednika Asada stoje mnogo bolje i nalaze se u ofanzivi na sve svoje neprijatelje, primarno na Islamsku državu koju potiskuju ka severu i pobunjenike u gradu Alepo koji su predstavnici relativno manje ekstremističkih pobunjenika. Sa druge strane, Rusija je pokazala mogućnost projekcije sopstvene moći daleko van svojih granica i time ukazala da se pojavljuje još jedan akter koji ima snage da ostvari svoje geopolitičke ambicije. Iako je zvanično intervencija prestala, smanjene ruske vazduhoplovne i specijalne snage i dalje daju podršku sirijskoj armiji, posebno u dugotrajnoj bici za Alepo.   

Ruska intervencija odmah je dobila i odgovor SAD koje su blago pojačale svoje aktivnosti na gušenju aktivnosti Islamske države, pre svega praksom atentata na vodeće predstavnike kalifata. Poslednji u nizu je tzv. ministar informisanja koji je pogođen raketom nedaleko od Rake, glavnog grada Islamske države. Isto tako, proces postizanja kakvog-takvog primirja napreduje. Ministri spoljnih poslova SAD i Rusije, Keri i Lavrov, poslednjih nekoliko puta su pregovarali satima i uvek istakli da je primirije postignuto. Ali poslednjih dana dešavanja na terenu postaju korak po korak usijanija. Prvo je američko vazduhoplovstvo izvelo svoj prvi zabeleženi udar na snage sirijske armije gde je poginulo nekoliko desetina vojnika, a potom je bombardovan konvoj sa humanitarnom pomoći za Alepo. SAD su za ovo optužile rusko vazduhoplovstvo i Asada.  

Leto nam je donelo i zvaničan ulazak Turske u sirijski sukob. Iako od početka građanskog rata Damask optužuje Tursku da pomaže opoziciji, turska vojska nije nikada ušla na teritoriji Sirije, bar javno. Ipak, Turska je nekoliko nedelja nakon neuspešnog puča, koji je potresao Ankaru i Istanbul, pokrenula vojnu operaciju „Štit Eufrata" pod izgovorom da želi da potisne Islamsku državu sa svojih granica, jer je optužila kalifat za više terorističkih napada na teritoriju Turske tokom leta, sa desetinama poginulih i stotinama ranjenih. Međutim, veoma brzo ste ispostavilo da turski cilj nisu samo borci i instalacije Islamske države, već pre svega Kurdi koji su u tom delu Sirije proglasili autonomiju i vode žestoke borbe sa  Islamskom državom. Još uvek nisu vidljivi rezultati operacije, ali sigurno će voditi daljem zaoštravanju tursko-kurdskih odnosa.  

Na primeru turskog ponašanja vidi se najkonkretniji razlog opstanka Islamske države. Razlog je nedostatak političke volje njenih neprijatelja da se uništi ova tvorevina. Svaki od aktera bira da prvo zadovolji svoje nacionalne interese, pa potom da se brine o nekom opštijem dobru. I takvi su svi akteri – Islamska država je pre instrument nego objekat delovanja i Rusije i SAD i Turske. 



Nastavak teksta možete pročitati u 34. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara