Slavko Carić, predsednik Izvršnog odbora Erste banke

Sve se može prodati, samo je pitanje cene

  • Broj 22, jul - avgust 2015.

  • Biljana Stepanović

  • 0

Ako vi imate preduzeće opterećeno, primera radi, sa 660 miliona evra kredita, nijedan investitor pri zdravoj pameti neće doći i ući u investiciju koliko god da je ona po svom potencijalu interesantna, ako zna da ima kreditne obaveze u tom iznosu. Sve to treba iščistiti iz bilansa, kako sa strane banaka poverilaca, tako i sa strane dužnika. Onda će to biti mnogo lakše prodati



Erste banka nema veliko tržišno učešće u Srbiji, ali ima stabilnu poziciju i rast prilagođen okolnostima. Slavko Carić je došao na čelo banke od početka 2009. godine, dakle baš kad je opšti bankarski uzlet prestao, a svetska kriza došla i kod nas i vodio je kroz sve prethodne krizne godine. Još od rane mladosti osnivao je, vodio i prodao više firmi, kao i brokersku kuću koja je učestvovala u nekim ovdašnjim velikim privatizacijama. To znači da, osim bankarstva, odlično poznaje i privredu. Školovao se i radio u Americi i Švajcarskoj, pa se 2000. vratio u zemlju, tako da ima dobar uvid gde je Srbija u odnosu na ostatak sveta. Povod za ovaj razgovor su rezultati poslovanja banaka za prošlu godinu, o čemu u ovom broju "Nove ekonomije" donosimo opsežnu analizu, ali i započeto „skeniranje" bankarskog sektora, čijih se rezultata mnogi pribojavaju.

Prema rezultatima poslovanja banaka za 2014. godinu, one su zabeležile dobit od 29 miliona evra, ako izuzmemo ove propale srpske banke koje su ostale u 2013. Sa druge strane, svi kukamo na krizu. Da li se iz ovog rezultata može zaključiti da bankarstvu u Srbiji ne ide toliko loše uprkos krizi, ili mu ne ide dovoljno dobro?


Dobit od  29 miliona evra, to je prilično  malo. Moramo da se setimo da je blizu 80 odsto bankarskog kapitala u Srbiji došlo iz inostranstva. Ako je prinos na taj kapital veoma mali, onda će investitori dobro da razmisle da li će da nastave da ulažu kod nas. Prinos na kapital u bankarskom sektoru, koji smo videli u zemljama Zapadne Evrope, u poslednjih nekoliko godina nakon krize kada je povećana adekvatnost kapitala pa je u odnosu na bilansnu sumu kapital veći, iznosi negde 4-5 posto. Ono što bi trebalo da bude target za investitore koji ulažu u velike bankarske grupacije, od kojih su neke prisutne i kod nas, jeste prinos od 8 do 12 odsto. Ovaj prinos koji smo mi imali na kapital, ispod jedan odsto, možemo da kažemo da je poražavajući i da bankarski sektor u ovom momentu nije ni blizu profitabilan koliko bi trebalo da bude.

To se odnosi na merilo koliko je u Evropi, ne uzimajući u obzir naše okolnosti?

Koliko je u Evropi. Ali ne uzimajući u obzir ni činjenicu da je taj kapital ipak uložen u jednu rizičnu zemlju kao što je Srbija.

Zato i pitam – ako je MMF prognozirao da će Srbija biti jedina zemlja koja će zabeležiti pad, pa je onda revidirao na takozvani „nulti rast", dakle nema rasta, onda ovde važe vrlo specifični uslovi i nije realno očekivati profite kao što su očekivani u drugim zemljama.


Profiti bankarskog sektora bi sigurno trebalo da budu veći nego što jesu, a o tome da li je i koliko Srbija u krizi, mogli bismo da pričamo. Postoje ekonomisti koji tvrde da za Srbiju svaki godišnji rast manji od četiri posto jeste pad. Ne bih te dve stvari povezivao. Ono što vidim da jeste problem u srpskom bankarstvu, jesu ti portfelji nenaplativih potraživanja koje banke nisu uspele da prodaju. Ima tu regulatornih razloga, a ima i nesaglasnosti između onoga što banke očekuju i onoga što su potencijalni investitori spremni da plate, i na kraju da ni poreski sistem ne motiviše banke da prodaju svoje portfelje. To je sigurno jedna stvar kojom bismo mogli da rasteretimo bankarski sektor kako bi mogao bolje da posluje i samim tim bolje da zarađuje, ali i da bude više na usluzi srpskoj ekonomiji. Jer mislim da ovakav bankarski sektor kakav danas imamo, koji je zakočen i sa balastom koji vuče za sobom, ne može da bude dovoljno dobar zamajac sutrašnjem nadam se privrednom rastu.

Tačno, bankarski sistem je zakočen – broj kredita u ukupnoj aktivi banaka sa 71 je pao na 64 posto. Dakle, sve se manje daje kredita. Koga vi uopšte sada možete da kreditirate? Dobrim preduzećima možda ne trebaju krediti, a loša ne mogu da ih vrate.

Sigurno je da mi svi u svom portfoliju imamo dobrih klijenata koje kreditiramo. Mi smo kao banka prošle godine rasli, taj rast nije bio ogroman, ali je bio mnogo veći od ukupnog pada bankarskog sektora u Srbiji i mogli smo da identifikujemo i uslužimo naše klijente, pre svega u njihovim investicijama. Kroz jedan partnerski odnos sa našim klijentima pomažemo im ne samo da dobiju novac od nas, nego i da razviju proizvodnju, pa im otvaramo vrata i prema zemljama u kojima posluju članice Erste grupe, da nađu neke izvozne aranžmane. Dakle, kroz taj partnerski odnos pokušavamo da promovišemo naše klijente i u regionu.

Da li taj partnerski odnos znači da vi više ne dajete klijentu kredit, nego mu praktično pomažete da posluje?


Na neki način da, odnosno motivišemo naše klijente za koje vidimo da imaju dobre proizvodne programe da ih prošire i otvaramo im vrata i u drugim zemljama da nešto što eventualno mogu, izvezu.

Dobro, ali veći deo banaka sada plasira novac u državne hartije i živi od toga, kao i od provizija, naknada i raznih troškova koji su krajnje „kreativno" izmišljeni. Da li je to uopšte dugoročno održivo?

Cela naša ekonomija može da se zasniva isključivo na rastu koji je održiv, Srbija sigurno ima potencijala, i u energetici i u proizvodnji hrane,  u turizmu na kraju krajeva. To su grane koje svi mi zajedno treba da promovišemo i kroz bolji ambijent i kroz privlačenje investicija i kroz omogućavanje bankama da što efikasnije posluju, jer će kroz to raditi ono što je njihova uloga, a to je presipanje viška kapitala prema onim industrijama gde je to potrebno.

Šta znači konkretno bolji ambijent? Šta biste to vi očekivali od države da uradi, pa da se stvore uslovi o kojima govorite, pogotovu kad privreda ne posluje dobro?

To je sigurno sistem spojenih sudova. Ako se omogući investitorima da ulažu u srpsku privredu, domaćim ili stranim, stvarno ne pravim nikakvu razliku, sigurno će i bankama biti lakše da posluju, jer ako se širi krug klijenata koji posluju i rastu, lakše ćemo im i mi pružiti naše usluge.



Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetdrugom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara