Kolumna Biljane Stepanović

Ta pusta obećanja

  • Broj 27, januar 2016

  • Biljana Stepanović

  • 0

Pred kraj godine, dobili smo na poklon još jedno veliko obećanje.Ne bismo mogli da kažemo da je novo, pošto nije.Odavno nam je poznato, ušlo je i u viceve, možda je bilomalo i zaboravljeno, a zove se – brze pruge Srbije. O njimasmo se naslušali tokom Miloševićevih devedesetih, a sada,hop, evo ih ponovo. Za početak, od Beograda do Budimpeštevozovi će juriti 200 na sat već od 2018. godine, pa ćemoumesto za osam i po, do Budimpešte stizati za tri sata.

Za sve koji imaju posla u Budimpešti, obećanje zvuči lepo.Kao i sva dosadašnja lepa obećanja uostalom. Jedini jeproblem što se slabo ispunjavaju. A obećava se besomučno,bez ikakve namere i potrebe da se obećano stvarno iispuni. Krajnje je vreme da najzad otvorimo tefter pa dakrenemo redom – šta ste gospodo obećavali u prethodnetri godine, a šta ste do sada ispunili? Položite račun biračimai odgovarajte ono što ste pitani, a ne ono što vi hoćete.I ne počinjite sa pričom da je za sve i dalje kriva prethodnavlast. Odnosno, kriva je, svaka od prethodnih vlasti za neštoje kriva, nijedan problem nije juče nastao, ali je uvek običajda se za junačko zdravlje pita aktuelna vlast. Zato što jeona sada vlast.

Ali kako da pitate, kad premijer ni sa kim ne vodi dijaloge,već isključivo drži monologe, a ministar policije istrčavana pres konferenciju praćen naoružanim predstavnicimavaljda svih mogućih rodova policije, vojske, šta li. Neki odnas se u to ne razumeju, ali su izveštavali sa stotina preskonferencija, uključujući i one koje je držala vojska tokomratova devedesetih, na istom mestu, u čuvenom SIV-u,i nikad nisu tamo sreli naoružane ljude. A da jesu, teškoda tada niko ne bi pitao šta ti naoružani ljudi rade ispredTV kamera. Sada, u mirnodopskim uslovima, kad nam seotvaraju čak i poglavlja za pristupanje Evropskoj uniji, nijedanprisutni novinar nije pitao apsolutno ništa. Sve im jebilo jasno.

Ovaj, da kažemo, performans ministra policije samo je doapsurda doveo opštu atmosferu koja je nametnuta u javnomživotu Srbije, a ona glasi – ako ste sa nama, sve vamje dozvoljeno. Možete dobiti ne samo zaposlenje nego i lepedržavne položaje bez obzira na to što ste možda nepismenii ne znate ni da govorite, što imate kupljene diplome, štoniste dokazali da li umete nešto da radite i, uopšte, što unormalnom poretku stvari nikad ne biste došli tu gde jeste.Možete čak i da uzbunjujete javnost najavama državnihudara – i šta? Ništa.

A ako kojim slučajem niste „naši", onda ćete, naravno, dobitisve suprotno. Ako postavljate suvišna pitanja, ono štomožete da dobijete jeste etiketa da govorite (ili čak i radite)protiv interesa – ni manje ni više, nego same države. A pitanjaje mnogo – šta se dešava sa Železarom Smederevo izašto se ne objavi ugovor o tom poslu; ko stvarno stoji izaBeograda na vodi i koliko država zaista ulaže a koliko dobija;kako zaista posluje Air Srbija i koliko to košta AerodromBeograd i poreske obveznike; zašto se ustupa najplodnijazemlja strancima i pod kojim uslovima, a seljacima kojiprotestuju ne dozvoljava se ni da dođu u Beograd i kažuzašto se bune?

Za to vreme, 20.000 preduzeća sa 150.000 zaposlenih nalazise u blokadi dužoj od 90 dana. To znači da ovi ljudi neprimaju plate. Preduzeća sve teže vraćaju kredite, sve ređese odlučuju da zaposle nove radnike, novih investicija skoroda nema i srećan je onaj ko još uopšte „drži nos iznadvode". Ljudi koji se decenijama bave privredom tvrde da nepamte teže vreme, uključujući i sankcije devedesetih. Zbogopšte neizvesnosti i preduzeća i građani se uzdržavaju odpotrošnje, kupuju samo ono što moraju. A to za privredu nikadnije dobro. Zato i imamo najnižu stopu rasta u regionu.Nova godina uvek je i nova šansa da se nešto uradi. Izgledada treba drugačije.

pošaljite komentar

Nema komentara