Premijer je (p)ostao jedina institucija u državi

Tamara Nikčević i Đorđe Vukadinović

  • Broj 14, oktobar 2014.

  • Tamara Nikčević

  • 0

Sudeći po poslednjem istraživanju javnog mnjenja koje je, početkom septembra, sprovela agencija Faktor plus, Vlada Srbije trenutno je institucija od najvećeg povjerenja – popularnija čak od crkve, vojske i predsjednika republike – dok je premijer Aleksandar Vučić političar kome građani ubjedljivo najviše vjeruju. Glavni i odgovorni urednik Nove srpske političke misli, Đorđe Vukadinović, rezultate navedenog istraživanja uzima sa ozbiljnom dozom rezerve i upozorava na činjenicu da u društvima u kojima nije zagarantovana sloboda mišljenja i izražavanja, u kojima je mnogo cenzure i mnogo straha, građani i mediji teško iznose stavove koji se eventualno ne bi dopali vlastima.

 "Naravno, to ne znači da sumnjam u to da premijer Aleksandar Vučić - posredno i Vlada Srbije – u ovom momentu uživa veliko poverenje”, kaže Đorđe Vukadinović. "Samo podsećam da se, ne slučajno, upravo u autoritarnim režimima – da ne govorim o diktaturama ili totalitarnim sistemima – istraživanja javnog mnjenja retko rade i da se dobijeni rezultati nikada ne doživljavaju kao preterano validni.”

Hoćete da kažete da je sistem vladanja premijera Vučića - autoritaran?

U Srbiji danas lako možete pronaći elemente i autoritarnog i totalitarnog i diktatorskog; ipak, možda bi sultanizam bila najprimerenija definicija Vučićevog načina vladavine. Preciznije, kombinacija plebiscitarne diktature i sultanizma. U takvim sistemima, ovakva istraživanja su, kažem, prilično problematična; kao što je problematično ili gotovo nemoguće i slobodno novinarstvo.

Često govorite o slobodi medija… Kako to da premijer Vučić u intervjuima ponavlja da je baš on najkritikovanija ličnost u Srbiji?
Nema sumnje da bi svaka objektivna, čak i površna analiza potvrdila da u Srbiji danas nema mnogo prostora za slobodno izražavanje, pa je pitanje da li zaista i zbog čega premijer to interpretira na način koji navodite.

Zbog čega to čini, šta mislite?
Iako će možda zvučati cinično i grubo, moram da kažem da bih više voleo kada bi premijer to činio namerno i smišljeno. Ipak, bojim se da Vučić zaista iskreno veruje u to što kaže, čime potvrđuje ne samo svoju apsolutnu intoleranciju na kritiku, nego i svoju dramatično iskrivljenu percepciju stvarnosti, koja može imati veoma negativne posledice i po njega i po društvo u celini. Toj iskrivljenoj interpretaciji doprinosi i namera Vučićevih medijskih zastupnika da svaku kritiku, karikaturu, satiru ili čak podsmevanje na račun predsednika Vlade, koje se pojavi na društvenim mrežama ili na nekom sajtu, predstave kao kritiku main stream medija. Što, naravno, nije tačno, budući da je na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću praktično ukinut prostor za bilo kakvu kritičku reč. Slično je i u dnevnim novinama.

A Politika?

Politika je poseban slučaj. Naime, u Politici je kritika svedena na tekstove nekoliko autora objavljenih u rubrici Pogledi, koju ljudi doživljavaju kao neku vrstu tribine, u međuvremenu razvodnjenog medijskog Hyde Park-a…

Zašto – razvodnjenog?

Zato što je broj od nekadašnjih šest ili sedam redovnih autora povećan na čak četrdeset ili pedeset. Pored toga, sam naziv rubrike Pogledi sugeriše da je reč o ličnom stavu od koga je uredništvo distancirano. Najzad, u analizi ne smemo zaboraviti da je Politika, iako najozbiljniji, tradicionalno ipak provladin list, ali ni nesumnjivu veštinu balansiranja glavne urednice. No, šta je sa ostalim medijima? Osim nedeljnika Vreme, nekoliko kolumnista i karikaturista, emisija Zorana Kesića i Olje Bećković, te sajtova Nove srpske političke misli i Peščanika, vi danas praktično nemate nijedan slobodan medij, niti grupu istinski kritički nastrojenu prema režimu. U takvoj atmosferi nerealno je očekivati da bi takozvani običan građanin imao hrabrosti da, učestvujući u telefonskoj anketi, kaže ono što zaista misli. Što, ponavljam, ne znači da Vučić nije popularan.

Otkud premijeru Aleksandru Vučiću tolika popularnost?... Krajem osamdesetih, Slobodana Miloševića podržala je, recimo, većina nacionalnih institucija – od Srpske pravoslavne crkve i Srpske akademije nauka i umetnosti do Udruženja književnika i vojske; u tom smislu, zar premijer Vučić nije jedini srpski političar u posljednjih četvrt vijeka koji, uprkos izostanku direktne podrške institucija o kojima govorim, ima tako visok rejting?
Jeste. Podatak da je vlada Aleksandra Vučića danas najpopularnija institucija u Srbiji - osim valjda u Severnoj Koreji, sličan primer teško da ćete negde pronaći, pogotovo ne u Evropi - možda bi valjalo posmatrati i kroz činjenicu da je ugled i autoritet gotovo svih institucija u proteklom periodu konstantno urušavan. Tako je Vučić (p)ostao jedina institucija u državi. On je Vlada i njen jedini ministar. Ostali su tek premijerovi pomoćnici, sekretari i i zamenici.
Kada govorimo o stepenu devastacije institucija, ilustrativan primer je SPC, tradicionalno institucije od najvećeg poverenja, koju su, bez sumnje, u proteklom periodu potresale unutrašnje afere i skandali, ali je, isto tako, ona često bila meta sistematskih i organizovanih napada. Pokušavajući da skrši otpor Briselskom sporazumu, Vučić je pokrenuo dosta oštru medijsku kampanju protiv SPC, što je bila direktna poruka ne samo SPC i ostalim institucijama, nego i pojedincima u smislu - evo, vidite šta vam se može dogoditi, ako mi se suprotstavljate. I poruka je shvaćena. Vučić, dakle, Srbijom danas ne vlada toliko zahvaljujući tajnim službama…

Nego?
Nego zahvaljujući apsolutnoj kontroli medija. Mediji su Vučićeva glavna batina i poluga moći; ostalo, uključujući policiju, tajne službe i materijalne resurse, tek su pomoćni instrumenti. U tom smislu, svaki pojedinac ili institucija lako se može naći na meti bezobzirne kampanje - vrste medijskog linča – zbog čega se onda sve dodatno urušava i devalvira. Kao što se seje strah. Zato je svaka priča o slobodi medija i izražavanja u današnjoj Srbiji apsolutno besmislena.


Nastavak teksta možete pročitati u četrnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara