Neophodno je da se suočimo sa vlastitom prošlošću

Tamara Nikčević i Žarko Korać

  • Broj 16, decembar 2014.

  • Tamara Nikčević

  • 0

Kada u svega desetak dana dva dječaka pretuku osamdesetogodišnjeg pisca i televizijskog autora Rašu Popova, kada "N.N. lice” napadne dekana beogradskog Fakulteta političkih nauka Iliju Vujačića, kada "maskirani napadač” ispali šest metaka u biznismena Milana Beka, a kontrolisani mediji krenu u novo, još žešće huškanje na mržnju prema manjinama i susjedima, ima li onda takozvani običan građanin pravo da bude zabrinut?


"Kao egzemplarno brutalni, napadi na Iliju Vujačića i Rašu Popova uznemirili su deo naše javnosti koja se s pravom pita: vraća li se to Srbija u devedesete” – kaže Žarko Korać. "Ovu vrstu straha pojačao je prethodni napad na Milana Beka koji je, po načinu na koji je izveden, po metodu i posledicama, ne samo podsetio na vreme vlasti Slobodana Miloševića, nego i nanovo otvorio temu karaktera društva u kome živimo. Opštem lošem utisku doprineo je i Vojislav Šešelj izjavama da je srećan zbog toga što je ubijen Zoran Đinđić, kao i vulgarnim uvredama izrečenim na račun poznate jugoslovenske glumice, pokojne Marije Crnobori.”

Kada pominjete karakter društva, na šta konkretno mislite?
Na činjenicu da današnje srpsko društvo karakteriše pre svega neobuzdani javni govor. Jedna od odlika takozvane građanske kulture je razlika između javnog i privatnog načina komunikacije, koja kod nas, nažalost, nikada nije uspostavljena. U tom smislu, Šešelj je najbolji predstavnik ne samo govora mržnje, nego i te vrste ruralnog primitivizma koji ne razlikuje javno od privatnog.

Ali to ne čini samo Vojislav Šešelj. Vdjeli ste kako se, osokoljeni izjavama najviših državnih zvaničnika, beogradski mediji uredno obračunavaju sa albanskim premijerom Edijem Ramom, sa predsjednikom crnogorske Vlade Milom Đukanovićem, sa Hrvatima, Turcima…

Slušajući šta govore političari i čitajući kontrolisane medije, građani zaista počinju da veruju u novu zaveru sveta protiv Srba. Što je, kao što znamo, bila karakteristika devedesetih. Pored toga, svaka uvreda, svaka svinjarija, svaki trač, svaka intriga ili insinuacija ovde se može javno izneti… Francuski sociolog Emil Dirkem tvrdi da organizovano društvo nije stvar želja i htenja pojedinaca, nego određenih normi. Društvo koje je doživelo slom svih normi nalazi se, kaže Dirkem, u stanju – anomije. Po mom sudu, srpsko društvo odavno je u toj fazi, pa otuda šovinističke i prljave ad hominem kvalifikacije o kojima govorite.

Od kada je srpsko društvo u stanju anomije?
Od osamdesetih godina XX veka, kada su svi naši takozvani nacionalni intelektualci, gradeći podlogu za predstojeće ratove, iskoristili raspad sistema vrednosti i normi socijalističke Jugoslavije kako bi uveli vokabular i društvene norme ekstremnog nacionalizma. U tom novouspostavljenom sistemu izbrisana je razlika između javnog i privatnog govora. Naravno, i ostala istočnoevropska duštva doživela su slične turbulencije, ali su se ona, za razliku od Srbije, na kraju ipak vratila svojim demokratskim i građanskim vrednostima.

Da, ali ta društva nisu imala ratove.
To je tačno: rat je determinisao i javni govor i društvo kao celinu. Ali, šta je to što čujemo i vidimo danas? Zašto srpsko društvo i dalje govori istim jezikom? Zašto toleriše to što izjavljuje Vojislav Šešelj? Naravno, Šešelja uzimam kao paradigmu, kao ogledalo u kome čovek može da vidi vlastitu ružnu prošlost i da se suoči sa sopstvenom odgovornošću za sve ono što se događalo devedesetih. Hoću da kažem da je na svoj brutalan način Šešelj građanima ove zemlje u lice sasuo ko su i šta su zapravo.  
Sećam se, jednom mi je moj egipatski kolega, profesor univerziteta, ispričao kako je, sa sve šatorima i kamilama, Muamer el Gadafi došao u posetu Egiptu.
"To sam išao da vidim”, rekao mi je.
"Zašto?!”, čudio sam se.
"Zato što sam želeo da se suočim sa vlastitom prošlošću, da saznam kako je ona izgledala”, odgovorio mi je.
E, tako i Vojislav Šešelj simbolizuje prošlost Srbije: sve ono što je godinama pokušavano da bude razblaženo, ublaženo, prefarbano, prikriveno, danas je, zahvaljujući tom radikalskom govoru netolerancije, mržnje i prostakluka, ogoljeno do kraja.
Videli ste, neki srpski političari, na čelu sa Alaksandrom Vučićem, trude se da dokažu kako više nisu oni ljudi iz devedesetih, kako su se, kao i naše društvo, uveliko promenili…

Na koji način pokušavaju to da dokažu?
Tako što se, recimo, krajnje naumesno pozivaju na primer nemačkog kancelara Vilija Branta, koji je, iskreno se stideći nacističkih zlodela i Holokausta, prilikom zvanične posete Poljskoj 1971. kleknuo ispred spomenika Poljacima poginulim tokom Drugog svetskog rata. Pritom, Vili Brant nikada nije podržavao politiku Adolfa Hitlera.


Nastavak teksta možete pročitati u šesnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara