Sloboda je uslov da živimo zajedno

Tamara Nikčević i RADA TRAJKOVIĆ

  • Broj 57, januar 2019.

  • Tamara Nikčević

  • 0

Srbi sa Kosova ponovo postaju moneta kojom, uz pomoć međunarodne zajednice, besramno manipulišu i Vučić i Tači. Mi Srbi smo dovedeni u situaciju da strepimo za svoje živote. Bilo bi prirodno da verujemo Srbima i Srbiji. Ali, nikad ne znate… Postali smo bespomoćne žrtve ovog besmislenog prepucavanja Beograda i Prištine, njihovih opasnih igara. A sigurna sam da bi i Srbi i Albanci prihvatili Srbiju i Kosovo kao državu samo u kada bi shvatili da im je život toliko bezbedan i dobar da ne moraju da strahuju od odmazde bilo Beograda, bilo Prišine. Tek tada bi nam svima bilo svejedno kako se zove prostor na kojem živimo, kako se zove zemlja kojom gazimo
U Srbiji lov na „izdajnike naroda" poprima novu dimenziju, piše ovih dana francuski Figaro u tekstu naslovljenom Srbija: Povika na medije i protivnike. Francuski list dodaje da atmosfera u društvu podsjeća na devedesete godine prošloga vijeka, tj. na vrijeme kada je predsjednik Aleksandar Vučić bio ministar informisanja Slobodana Miloševića. Sam predsjednik Srbije se, samo nekoliko sati nakon objavljenog teksta, potrudio da nanovo potvrdi pisanje Figaroa. Naime, komentarišući gostovanje direktorke Evropskog pokreta Srba sa Kosova i Metohije Rade Trajković na N1 televiziji, predsjednik Vučić je kazao da, dok je živ, neće dozvoliti da Srbijom upravlja „strana ruka, strani agenti bez obzira kako se zvali".

„Ima ljudi koji rade za strane službe i pričaju kako Srbi u Prištini žive bolje od onih u Mitrovici", kazao je predsednik Vučić.
Rada Trajković kaže da se nije prepoznala u navedenim riječima.
„Ako neko zaista veruje da sam saradnik stranih obaveštajnih službi, njegova dužnost je da protiv mene pokrene odgovarajući sudski proces. Predsednika države bezbednosne službe obaveštavaju o svim sumnjivim kretanjima i ponašanjima građana, pa i o špijunaži, koja je teško krivično delo", kaže Rada Trajković. „Ako, dakle, predsednik Srbije ima dokaze za iznesene tvrdnje, onda će, nadam se, cela ujdurma, umesto praznim pričama i zlonamernim etiketama, završiti na sudu".

Koliko su te etikete opasne?

S obzirom na to da su, kako kaže predsednik, moji telohranitelji CIA i MI6, jasno je da nema razloga za strah. Doduše, CIA i MI6 još ne znaju da su mi telohranitelji…
Uprkos ironiji, moram da vas pitam da li se zaista plašite za svoju bezbjednost. Posebno ako znate da se protiv vas vodi kampanja kakvu je vlast svojevremeno vodila i protiv Olivera Ivanovića.
Ta kampanja zaista nije od juče. Međutim, ne plašim se. Rizikujući da zvučim i konzervativno i patetično, reći ću da sam odavno izgubila poverenje u ljudsko poštenje, u dobrotu i čestitost; verujem u Boga i samo mi ta vera daje za pravo da, ne razmišljajući o posledicama, javno govorim ono što znam, što mislim i što osećam. 

Oliver Ivanović je mislio drugačije. Naime, iako svestan da mu je život ugrožen, znajući da je njegovom hapšenju u velikoj meri doprinela vlast u Beogradu, izbegavao je da javno govori o onome što je znao i što je osećao. Čekao je obnavljanje sudskog procesa, pa je odlučio, svestan sa kim ima posla, da ne ulazi u bilo kakav javni rat sa patološkom vlašću u Beogradu, uvek spremnom da iskonstruiše i pronađe nove lažne svedoke koji bi Oliverovu sudbinu dodatno zakucali i ostavili ga iza brave. Bio je u teškoj situaciji, razumeo je poruke koje je dobijao, ali je bio suviše oprezan da o tome javno progovori. Na kraju su ga ubili.
Oliver Ivanović je bio veoma pametan, inteligentan i bezbednosno pismen čovek. Kažu da mu je, nakon što je ubijen, u džepu pronađena hartija na kojoj je bio zapisan broj tablica automobila koji je pratio njegovu porodicu i njega.
Nekoliko mjeseci prije ubistva, Oliver Ivanović je u intervjuu nedeljniku „Vreme" rekao da su Srbi na sjeveru Kosova danas ugroženi ne od Albanaca, nego od kosovskih Srba. Imate li utisak da ove Ivanovićeve riječi nisu dovoljno ozbiljno shvaćene?
Moram vas podsetiti da je pre Olivera Ivanovića o tome govorio sam predsednik Vučić. Uoči početka pregovora u Briselu, Vučić je rekao nešto što me je zaprepastilo: pomenuo je da su ubistvo dečaka u kafiću Panda u Peći počinili Srbi, ne Albanci. Naravno, predsednik je obećao da će detalje izneti naknadno, ali se to, nažalost, nikada nije dogodilo. Možda baš zbog toga reči Olivera Ivanovića koje ste naveli nisu shvaćene dovoljno ozbiljno. 

Moram vam još nešto reći! Pre poslednjeg glasanja o članstvu Kosova u Interpolu, sva srpska sela i enklave bili su prepuni jedinica kosovske specijalne policije ROSU, što smo mi Srbi tumačili kao vrstu pritiska. Protestovala sam kod jednog od važnijih ljudi iz bezbednosnih struktura Kosova, pitajući ga šta se događa, otkud ROSU ispred škola, u Gračanici…
„Moramo!" rekao mi je. „Imamo najave da će srpske službe, kako bi izazvale incident i za to optužile Albance, napraviti ili neko masovnije ubistvo ili paljenje srpskih crkava".
Možete li zamisliti našu zbunjenost u tom trenutku?! Tim pre što Srbi na Kosovu više i ne znaju ko krade, ko ubija, ko im pali kuće i vozila, ko proteruje, ko i zašto njima manipuliše. Uostalom, ako u direktnom prenosu sastanka predsednika Vučića sa liderima Srpske liste vidite prenemaganje i objašnjenja gde se kog trenutka nalaze jedinice ROSU, kuda se kreću, šta da pomislite? Zar Vučić na taj način ne pokušava da među stanovništvom severa Kosova izazove paniku? 

Nastavak teksta možete pročitati u 57. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara