Tijana Mijalković, Đorđe Jovićević i Mirko Dautović - članovi akademske debatne mreže Otvorena komunikacija

Teško je otresti se autoriteta

  • Broj 11, jun 2014.

  • Ana Krajnc

  • 0

Oni su članovi akademske debatne mreže Otvorena komunikacija, mladi su, obrazovani, društveno angažovani i potpuno svesni sebe, a isto tako i društvenog trenutka i spoljnog sveta. Prototip poželjne buduće intelektualne elite. O čemu oni razmišljaju, šta očekuju, kako tumače i vrednuju vlast, politiku, nametnute autoritete…


Tijanu Mijalković, Đorđa Jovićevića i Mirka Dautovića, sagovornike „Nove ekonomije", povezala je velika ljubav prema debati i kritičkom mišljenju. Članovi su debatnog kluba Otvorena komunikacija, akademske debatne mreže, osnovane od strane profesora i studenata Univerziteta u Beogradu, čija je osnovna misija da promoviše debatu kao obrazovni metod i sredstvo političke i društvene komunikacije.

NE: Od kakvog bi značaja bilo uvođenje debate u nastavni program u Srbiji?
Tijana Mijalković: Obrazovala sam se u Beogradu, Londonu, Madridu i mogu da kažem da je debata najviše učinila za moje obrazovanje. Smatram je najvažnijom stvari kojom sam se ikad bavila tokom školovanja, jer mi je jedina dala uvid u to kako se sve što sam radila pojedinačno povezuje, doprinela je razvoju kritičkog razmišljanja.
Đorđe Jovićević: Mislim da je ključni momenat, kad govorimo o kritičkom razmišljanju u obrazovanju, sukobljavanje sa autoritetom. Za razliku od nekih drugih sistema, u Srbiji je autoritet poprilična svetinja. Autoritetu se uči od malih nogu i vrlo je teško otresti ga se. Kasnije se preliva na mnoge druge oblasti u društvu. Vezujemo istinitost ideje o tome da li je neko u pravu ili ne, za ličnost. Moć se izjednačava sa tim da te niko ne preispituje.
Način na koji se diskutuje u javnosti je takav. Ljudi koji kritikuju se nazivaju kritizerima, kvazistručnjacima, smatra se da samo sede i ne rade ništa. To nije atmosfera u kojoj može na bilo koji način da se razvija kritičko mišljenje.

NE: Šta smatrate najvećim manama obrazovnog sistema Srbije, ako ga uporedite sa pristupom učenju koji postoji na Zapadu?
Mirko Dautović: U Srbiji smo naučeni velikom broju informacija, koje se u zapadnom obrazovnom sistemu ne uče. To je, pretpostavljam, dobra stvar, ali nije nužna. Zapadni sistem koji sam upoznao dok sam se školovao u Velikoj Britaniji je sistem razmišljanja, u kome studenti uzimaju podatke iz sveta, u stanju su da ih tačno rasporede i vide kako mogu da ih upotrebe, kako bi se napravilo što bolje, što optimalnije rešenje.
Imamo epistemološku razliku u tome čemu zapravo služi učenje. Da li učenje služi da bismo bili pokretne enciklopedije, ili učenje služi brzom prepoznavanju problema, davanju rešenja i njegovoj implementaciji.

NE: Šta bi moralo da se učini kako bi se poboljšao obrazovni sistem u Srbiji?
Mirko Dautović: Sve reforme obrazovnog sistema koje su najavljivane u Srbiji, nisu sprovedene do kraja. Moramo da se, kao društvo, fundamentalno zapitamo šta želimo da postignemo sa nečijim obrazovanjem. Nije bitno da đak ide u školu i uči. Nas troje smo učili i imamo gomilu znanja koje je neprimenljivo, jer niko ne prepoznaje potrebu za takvim znanjima i veštinama.

NE: Na koji način se na vaše lične živote, školovanje, odrazilo to što ste iz Srbije, što ste odrastali u ovom podneblju?
Mirko Dautović: Da smo građani Velike Britanije, možda bi nas neko i prepoznao, ali nismo. Živimo u Srbiji i nemam utisak da bilo kome trebamo. Moć promene ovde je gotovo ništavna. Vidite svuda mnoštvo davnih struktura koje celu državu pretvaraju u ogroman meandar, lavirint u kome se pojedinac gubi. Svi smo, pa tako i nas troje, u poziciji prekarijata, u kome živimo od danas do sutra, od projekta do projekta, jureći neko trajno zaposlenje. Ali opet, nije poenta samo u zaposlenju i plati, nego i u samoostvarenju.

NE: Da li ćete krenuti za mnogim pametnim, mladim ljudima u inostranstvo?
Tijana Mijalković: Sve što radim i u okviru Centra E8 i debatnog kluba, radim zato što želim nešto da promenim ovde. To je unutrašnja potreba i samo u slučaju da baš ne bude ničega, da se sve iscrpi, otići ću. Bila bih jako tužna ako se to dogodi, ne idealizujem inostranstvo i mislim da je bolje kad si na svom terenu, bolje ga razumeš.
Đorđe Jovićević: Mnogo više smisla mogu da dam svojoj karijeri u Srbiji, nego u inostranstvu. Osećam određenu dozu odgovornosti da moram da dam svoj maksimum, kako bi se napravio boljitak na nekom mikronivou. Danas uz pomoć interneta i dostupnih stipendija mogu da odem na master studije u inostranstvo, što i planiram. Želim da pokupim najbolje što mogu i da to što sam naučio, sprovedem ovde.
Mirko Dautović: Moram priznati da ja nemam taj obzir koji imaju Tijana i Đorđe. Moja primarna vodilja je to koliko sam upotrebljen. Ne osećam da sam ovde dovoljno upotrebljen da mogu da doprinesem promeni. Ne vidim da ovde mogu da doprinesem promeni, upravo zbog struktura. Oblasti koje mene privlače su Irak ili Avganistan, to je bila moja velika želja kad sam se vratio iz Engleske sa studija, da odem u Avganistan. Počeo sam da učim i persijski jezik, trenutno učim arapski. Osećao bih se bolje upotrebljen tamo, nego što se osećam ovde.  Mislim da u tako haotičnim oblastima, upravo zato što nedostaju strukture



Nastavak teksta možete pročitati u jedanaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara