Tutor ostavlja za hleb i vodu

Lični bankrot je svojevrsna kazna za dužnike koji nisu u stanju da izmiruju svoje obaveze, jer gube pravo na kontrolu trošenja sopstvenog novca. Oni koji su nekontrolisano trošili, mnogo više nego što su zarađivali, dobijaju ličnog tutora koji pravi plan kako da ih spasi od dužničkog ropstva i istovremeno obezbedi da podmiruju svoje osnovne potrebe. Pritom će izgubiti deo pokretne ili nepokretne imovine

Narodna banka Srbije, po preporuci Međunarodnog monetarnog fonda, traži rešenje za problematične kredite, a deo tih rešenja mogli bi da budu i propisi o ličnom bakrotu. Za sada centralna banka ne želi da se oglašava o tome kakvi će biti njeni predlozi, ali je izvesno da će u pripremi novih zakona biti korišćena iskustva zemalja koje odavno imaju procedure za kontrolu finansija prezaduženih građana.

Stručnjaci ukazuju da pre donošenja bilo kakvog propisa o ličnom bankrotu država treba da uvede red u svoje finansije i smanji nepotrebne troškove kako bi njene usluge za građane i privredu bile jeftinije. Takođe, od države se očekuje da prekine sa praksom da su dužnici u povlašćenijem položaju od redovnih platiša, odnosno da prestane da oprašta dugove i otpisuje kamate onima koji ne plaćaju poreze, struju, komunalije… Državi, a ne samo prezaduženim građanima, potreban je tutor jer nije u stanju da obezbedi ni sporovođenje zakona o ograničenim rokovima plaćanja, što dodatno uvećava lanac nelikvidnosti i dovodi do toga da firme ne mogu da isplaćuju zarade svojim zaposlenima, a oni dalje svoje dugove i tekuće obaveze.

Lični bankrot je svojevrsna kazna za dužnike koji nisu u stanju da izmiruju svoje obaveze jer gube pravo na kontrolu trošenja sopstvenog novca. Oni koji su nekontrolisano trošili, mnogo više nego što su zarađivali, kako je to regulisano u razvijenim zemljama, dobijaju ličnog tutora koji pravi plan kako da ih spasi od dužničkog ropstva i istovremeno obezbedi da podmiruju svoje osnovne potrebe. Cilj je da nakon određenog perioda dužnik stane na „zelenu granu”, pri čemu će izgubiti deo pokretne ili nepokretne imovine. Dok mu za vratom stoje poverioci, odnosno banke i svi oni čiju robu i usluge nije plaćao u ugovorenom roku, nekontrolisani trošadžija neće moći da ide na letovanja ili zimovanja, posećuje hotele i restorane, kupuje poklone i ono što mu nije najneophodnije.

Staratelji upravljaju imovinom i prihodima dužnika, ali tako da mu ostavljaju novac za životne potrebe, što je najviše trećina ličnih primanja. Dužnik nijedan finansijski potez ne sme da preduzme bez odobrenja svog stečajnog staratelja, odnosno tutora. Sva imovina dužnika može biti prodata, pa i automobil ako mu nije neophodan za posao ili prevoz bolesnog člana porodice. U razvijenim zemljama staratelj je dužan i da nađe posao dužniku, jer je najčešći uzrok bankrotstva gubitak posla, a dužnik je obavezan da prihvati bilo koji ponuđeni posao. U Srbiji bi to bilo teško sprovesti, jer je malo poslova koji bi tutori mogli ponuditi svojim „štićenicima”.

Iskustva drugih zemalja

Sve to loše zvuči, ali bi moglo da bude stvarnost velikog broja građana Srbije koji su prezaduženi. Računa se da bi lični bankrot, koji mogu da zatraže sami dužnici, ali i njihovi poverioci, odmah mogao da bude proglašen za najmanje 200.000 ljudi koji imaju blokirane račune,  uglavnom po osnovu nevraćanja raznih vrsta pozajmica od banaka. Prema podacima Udruženja banaka Srbije, trenutno je zaduženje po stanovniku u Srbiji oko 900 evra, a od ukupnih kredita građanima u iznosu od 5,6 milijardi evra, otplata rata kasni duže od 60 dana za 7,1 odsto. U docnji je oko 240.000 tekućih računa građana i 80.000 kreditnih kartica, dok je dug za grejanje oko 15 milijardi dinara, za struju oko osam milijardi dinara.

U regionu manje dugove prema bankama imaju samo građani Makedonije i Bosne i Hercegovine, dok su najzadužniji Hrvati, gde je prosečan dug po stanovniku skoro 4.000 evra. U Hrvatskoj bi do jeseni trebalo da počne primena zakona o ličnom bankrotstvu i procene su da će njegovu zaštitu godišnje tražiti od dve do tri hiljade ljudi.

Nastavak teksta možete pročitati u devetnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“