Maćehe, „iskorak od majke“

U kandžama grubih suglasnika

  • Broj 16, decembar 2014.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Ukoliko je partner iskreniji (iako u to niste nikad sigurni), a prethodnica simpatičnija, odnos je opušteniji, iako ne manje složen. S „eksicom" se možete družiti, čak iskreno sprijateljiti, razgovarati o svemu, ali, ako vam je stalo do braka, ne i o njemu. U tom, možda i najprirodnijem ponašanju, kriju se mnoge zamke...



Pripadam drugoj generaciji maćeha po cik-cak liniji koja se posebno računa u ovoj vrsti rodoslova, naime, ja imam maćehu, a maćeha sam i sama. Odatle želja da bolje istražim ovaj pojam, ili, bolje rečeno, fenomen.

Prvo, ta porodična titula oporije zvuči od bilo kog drugog naziva iz istog faha, oštrije od pašenoga i zlokobnije od šurnjaje. Ali, maćehu nikada nećete zameniti sa bilo čime, kao taštu i svekrvu, zaovu i jetrvu (mada se i ova reč oštro kotrlja), jer je u svesti precizirano njeno značenje. Osim što nekima nije jasno da li je za sticanje funkcije nužno da je roditeljka preminula (ali nije!). To slovo „ć" prosto sikće u susedstvu potmulog „h" i ima moć da vizualizuje pastorku ili pastorka (i ovoj imenici nešto fali) kako skuplja prosuta zrna prosa ili je objekat kakvog drugačijeg mobinga.

Međutim, Diznijeva Pepeljuga, na kojoj su odrastale generacije devojčica, dok ni dečaci nisu bili pošteđeni čuvenog „klasika" Čarlsa Perolta, nije kriva za predrasudu koju ova odrednica stvara.

„Iskorak od majke", kako se slobodno može prevesti engleski pandan, čijem jezičkom korpusu pripada autor bajke, deluje kao melem u odnosu na našu zamenu za mater (ako bismo ovu reč podvrgli analizi i tu bismo ustanovili  izvesni manjak poštovanja, u jakoj vezi sa psovkama). Iako ovo nije lingvistička rasprava, jasno je da reči nose izvesne konotacije.

Koren loše aure maćehe u Srba nije ni u domaćoj praksi zlostavljanja dece, gde primat imaju očusi, koji ipak zvuče, pa i emituju, lakše sadržaje. Poreklo emotivnog naboja treba tražiti još dublje u kolektivnoj podsvesti naroda, ili zloj sudbini sastavljača rečnika. Praksa, pak, pokazuje da je život fleksibilnija stvar od jezika.


Čista jeres

Sad se spremite za nešto skroz jeretičko: svoju sam maćehu volela i još je volim, više i od oca i od majke. Sad mogu to slobodno da kažem jer su pokojni (još jedna blasfemija!). Ni nju, kao ni njih, nisam ja birala, al’ ona mi se dopala više nego biološki preci (osim babe). S druge strane, moja dva pastorka smatraju da sam ja proaktivna igračka, neko ko služi da se jaše i ta vrsta odgovornosti mnogo lakše pada od „driblanja" oko domaćih zadataka i drugih vrsta obaveza, ali je i manja radost oko uspeha. Međutim, to je u slučaju kad maćeha nema svoje dece.

Tad njena uloga služi da se preispitaju bazični instinkti poput materinstva, sposobnost na žrtvu za nejaka bića. Konkretno, tu ja padam, jer često od njih krijem slatkiše, opravdavajući se činjenicom da su oni terminatori saharoze i da im je moja doza čokolade ispod granice percepcije zadovoljavanja potrebe. Ali, onaj crvić zvani savest, šišti iz malog mozga: maćeho, sebična si! Ne vredi tom tihom, a prodornom glasu to što maćehi nije prioritet ishrana, već zabava. On zna da je bio svedokom nepatvorenog egoizma.

U situaciji kad su potomci partnera združeni u sopstveno gnezdo, možda su dileme lakše. Možda manje napora treba da slatkiše izdeliš na više ravnih časti, ili da sebi oprostiš što si ih sama pojela. Sebičluci druge vrste su postavljanje ličnih prioriteta (poput izlazaka, kupovine „prnja" i sličnog) nad dobrom nejači, ali nisu ekskluzivno vezani za maćehe.


Razlika među decom

Slično je i sa pravljenjem razlike među decom, čemu su podjednako podložni i pravi, i „zamenski" roditelji, s tim što će se biološki praviti da ne prave razliku, a maćehe će izbor racionalizovati. Primer: iako me je prvo privuklo muško dete, još uvek za mene najlepše od sve dece na svetu, devojčica mi se brže podvukla pod kožu. Mazna, pronicljiva – maltene genijalna, našla je prečicu do mog srca, ali je deo posla odradio i njen otac, koji je takođe favorizuje. Iako se tada rađa svest o uplivu uticaja, baš ništa više ne može da se preduzme - vi (odavno) niste objektivni. To su tada vaša deca, lepša i pametnija od ostalih i imate pravo na izbor miljenika.

S detinjstvom se nositi nije neka frka, ali sledi pubertet, najosetljivije doba za štošta, pa i razvoj interfamilijarnih odnosa. Pogled sa strane tad stvara ideju o specifičnim vaspitnim metodama, koju onaj direktniji ne dopušta. Ma kako lucidni bili zaključci, uputnije je zadržati ih za sebe, jer će u rašomonijadi viđenja, stav maćehe uvek biti nebitan. Na margini metodoloških sukoba prave majke i oca, koji s maćehe skidaju svu krivicu mogućih grešaka.



Nastavak teksta možete pročitati u šesnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara