Nikola Gazdić (28), vlasnik beogradske Darma Books i njujorške Jo Jo Jimeny

U Srbiji nema jednakih šansi za sve

  • Broj 56, decembar 2018.

  • Aleksandar Žič

  • 0

Njujork je zaista centar sveta što se novca i ekonomije tiče. Mogućnosti izgledaju neograničene. Postoji uvek ta neka nada da je san nadohvat ruke i da je ostvariv. Mada. moram priznati da postoje i ogromne razlike u standardu života ljudi. Nekako se srednja klasa i ne vidi, u sve većem broju postoje ljudi koji žive na ivici egzistencije, a sa druge strane superbogati Amerikanci nastavljaju da uvećavaju profite

Ekonomista, preduzetnik savremenog japijevskog stila, izdavač, kouč, sve je ispred imena Nikole Gazdića, odvažnog mladog čoveka koji svoju business book, dakle i životnu priču, ispisuje u Njujorku negde između Volstrita i Rokfeler centra. Nikola je nažalost, ili na sreću, jedan od mladih koji je ispisivao i poražavajuću srpsku statistiku: „Prosečan broj emigranata iz Srbije u razvijene države od 2004. do 2013. je godišnje iznosio 26.000, da bi već 2014. dostigao čak 58.000. Nije isključeno da taj broj i dalje raste, ali noviji podaci još nisu objavljeni". U „Veliku jabuku" ili „grad koji nikada ne spava" iselio se 2014. godine i spada u onu grupu mladih srpskih intelektualaca koji vodi „biznis na dve noge". Jedna je u Njujorku, druga u Beogradu, jer iskače iz profila onih emigranata nove generacije koji definitivno seku korene i integrišu se u novoj zemlji, malo pomodarski, ali i to smo mi – do asimilacije.

Na Ist Riveru Gazdić je uz posao u velikoj njujorškoj kompaniji pokrenuo i sopstveni biznis pod firmom Jo Jo Jimeny, a u Beogradu Izdavačku kuću Darma books. Šta mu je pružila država „američkog sna",  šta mu je zasmetalo u sopstvenoj zemlji, zašto  je ostao s jednom nogom kod kuće i koja bi pravila igre menjao u Srbiji da bi se smanjio odliv mladih u svet, Nikola Gazdić otkriva u intervjuu za naš list.
„Poučen  američkim iskustvom mislim da je bitno da se rad vrednuje i da se u Srbiji napravi sistem fer šansi za sve, da mladi ljudi ne bi više masovno napuštali zemlju. Dakle, omogućiti svima jednake šanse za poslovni i životni uspeh. To bi bilo dobro i za pojedince i za društvo uopšte, jer prosto je teško funkcionisati ako pravila igra nisu ista za sve i to na svim nivoima. To sprečava napredak i smanjuje mogućnost ostvarivanja inovacija i implementacije novih ideja u svim sferama života u Srbiji, konstatuje sagovornik „Nove ekonomije" koji je nastanivši se preko Atlantika startovao s „dobitnom kombinacijom", odnosno profitabilnom biznis pričom.

Nova ekonomija: Bar polovina mladih akademaca u Srbiji, još tokom studija, nagoveštava da će finale biti napuštanje zemlje s diplomom u džepu i nadom u uspeh na inotržištu. Zašto?

Nikola Gazdić: I ja sam još kao mladi student ekonomije, ali i pre toga, čak u srednjoj školi, razmišljao o odlasku iz zemlje. Ta razmišljanja nisu imala realne osnove niti sam imao konkretan plan odlaska. Više je to bilo na talasu koji je, kako ste i sami naveli u pitanju, zahvatio ljude moje generacije. A to je odlazak vani, u potragu za boljom budućnošću. Taj talas je zbir iskustava i priča kroz koje manje-više svi u Srbiji prolaze, čujem sada i srednje generacije, bez obzira na ostvarene pozicije. Ipak mladi ljudi imaju najbolju mogućnost i najlakše mogu stvarno da odu.

NE: Kako je pala odluka o odlasku baš za SAD? 

Nikola G:  Dok sam studirao bili su dosta popularni programi Work and Travel, koji su nudili mogućnost odlaska u Sjedinjene Američke Države. Bio sam dva puta uključen u program, kao student druge i četvrte godine i drugi put sam odlučio da ostanem u Americi.

NE: Iako u Njujorku ne živite dugo, poslovni koraci su vam do sada bili profitabilni?

Nikola G: Ne ulazeći u detalje, mogu reći da sam veoma zadovoljan. Ako se ima jasan cilj, nekako je lako štedeti u SAD i usmeriti resurse koji su vam na raspolaganju ka njemu, koliki god da su.

NE: Šta radite u Njujorku i koje su mogućnosti u gradu u kome se vrte milijarde dolara?

Nikola G: U Njujorku radim za jednu od vodećih firmi za transport i selidbe Dumbo Moving and Storage, u odeljenju zaduženom za prodaju. Usko vezana za tu firmu je i moja kompanija Jo Jo Jimeny, dosta manja doduše. Njujork je zaista centar sveta što se novca i ekonomije tiče. Mogućnosti izgledaju neograničene. Postoji uvek ta neka nada da je san nadohvat ruke i da je ostvariv. Mada, moram priznati da postoje i ogromne razlike u standardu života ljudi. Nekako se srednja klasa i ne vidi, u sve većem broju postoje ljudi koji žive na ivici egzistencije, a sa druge strane superbogati Amerikanci nastavljaju da uvećavaju profite. 

NE: Kako ste krenuli u privatni biznis i koji su vam američki planovi?

Nikola G: Kao nov u Njujorku, radio sam razne poslove. I u firmi u kojoj sam sada, radio sam kao fizički radnik na kamionu. Međutim, vremenom sam prešao u kancelariju kad se otvorilo to radno mesto. Imao sam sreće da menadžmentu budem preporučen, kao osoba sa kvalifikacijama, od ljudi koji su tu već radili i sa kojima sam se družio privatno. Kasnije tu su mi se otvorile mogućnosti i kad je privatni  biznis u pitanju. U narednim godinama nemam neke velike planove što se biznisa ovde tiče, sem eventualno potencijalnog proširivanja postojećeg. Za sada imam jedan kamion u vlasništvu i ekipu koja radi za mene, a u planu je kupovina drugog i još mnogo toga. Taj deo „još mnogo toga", fokusiran je na projekte u Srbiji.  

Nastavak teksta možete pročitati u 56. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara