Da li je Srbija prodala izvorišta vode

U suštini neisplativ biznis

  • Broj 65, novembar 2019.

  • Bogdan Petrović

  • 0

Da bismo ilustrovali kako vlasništvo nad izvorima vode nije tako bajkovita priča, uzećemo primer Gala vode, koja se crpi u Mionici i u vlasništvu je Delta holdinga. Punionica kapaciteta od 20 litara u sekund sudeći po finansijskim izveštajima ne radi više od 10 dana u godini u tri smene, što je iskorišćenost oko 3% instalisanih kapaciteta

Povod za ovaj tekst je bio razgovor sa urednicom „Nove ekonomije" (i još nekoliko kolega) kada je pomenuto da je Srbija prodala svoja izvorišta vode strancima. Ta tema se s vremena na vreme pokreće u javnosti; povremeno se, posebno na određenim opskurnim portalima, pojavljuju tekstovi sa manje-više katastrofičnim sadržajem kako je Srbija prodala izvorišta vode strancima. Takvi tekstovi nisu ograničeni na opskurne internet portale; čak je i jedan ozbiljan dnevni list objavio tekst pod srceparajućim naslovom „Srbija u tišini prodala izvorišta", gde je obilato citirana izvesna Nada Vidović sa kataklizmičnim podacima kako će Koka-Kola iscrpeti izvorišta u Vlasini kao što su učinili u Ugandi.

Činjenica je da strani vlasnici drže oko 80% tržišta flaširane vode (ali ne i izvorišta, niti kapaciteta za flaširanje). Tako je Koka-Kola vlasnik punionice Rosa, Pepsi vlasnik Knjaza Miloša, nekadašnji Agrokor drži Mivelu i slično. U srpskim rukama ostalo je malo poznatih brendova: Nektar iz Bačke Palanke drži Hebu, Delta drži vodu Gala, Vojin Đorđević Voda Vodu, dok je Prolom voda u rukama konzorcijuma malih akcionara; u domaćim rukama je i Voda Vrnjci.

Iako su najprodavaniji brendovi voda u rukama stranaca, pogrešno je samo na osnovu toga zaključiti da je stranci drže srpske vode. To nije tačno: pre svega ubedljivo najveća izvorišta vode se koriste za potrebe vodovoda, koji su svi listom u državnoj svojini. Drugo, najveći broj punionica vode, sa mnogo većim kapacitetom punjenja, nalazi se u rukama domaćih vlasnika. Posebno je pitanje zašto te kompanije rade sa samo nekoliko procenata instalisanih kapaciteta i ne zauzimaju više od dvadesetak procenata tržišta voda.

Voda je uglavnom obnovljiv resurs 

Mineralne vode su specifičan resurs. U pitanju su u najvećem broju slučajeva obnovljivi resursi (izvori vode se dopunjuju usled atmosferskih padavina); naravno, moguće je da se u pojedinim slučajevima preteranom eksploatacijom iscrpi neko izvorište, ali se to do sada nije desilo. Eksploatacija mineralnih voda u našim banjama traje skoro dva veka i do sada nijedno izvorište nije iscrpljeno.
Za razliku od eksploatacije ključnih mineralnih sirovina, kao što su ugalj, bakar i slično, eksploatacija vode ne dovodi do većih posledica za životnu sredinu (ključni problem je korišćenje PET ambalaže i njene reciklaže posle upotrebe). Srbija treba da razmišlja o tome da li će za pola veka (a možda i brže) ostati bez uglja u Kolubarskom basenu; eksploatacija već danas zahteva raseljavanje velikih naselja kao što su Vreoci, uz ogromne ekološke probleme i troškove. Nalazišta bakra RTB Bor su već maltene iscrpljena posle više od veka korišćenja (ali su u okolini Bora otkrivena nova). Rudnici sa podzemnom eksploatacijom uglja (Rembas) su pri kraju rezervi i uskoro će uslediti zatvaranje nekih kopova. 

Mogu li stranci da „ojade" srpska izvorišta?

Voda je artikal koji je relativno jeftin, ali i težak, što onemogućava značajniju prodaju van granica zemlje. Zašto je to tako?  U šleper nosivosti 20 tona može stati 12.000 do 15.000 flaša od 1,5 litara. Ako uzmemo u obzir da je fabrička cena flaše (bez trgovačke marže, transportnih troškova i PDV-a) ispod 0,2 evra, to znači da je vrednost šlepera vode oko 2.000 evra. Transport samo do Rijeke ili Soluna, kao najpogodnijih luka, podiže cenu za bar 30%. Posledica skupog transporta je da su naše vode „osuđene" na prodaju u krugu od nekoliko stotina kilometara od izvorišta. Ni niske plate ne omogućavaju konkurentnost naših voda na svetskom tržištu, pošto su u pitanju visokoautomatizovane linije koje angažuju malo radnika. Bilo koja punionica u Italiji, Francuskoj ili Grčkoj koja se nalazi na par desetina kilometara od morske luke je u nedostižnoj prednosti nad našim fabrikama kada je transportni trošak u pitanju (a on je ogromna stavka u ceni koštanja, jer je voda kabasta a jeftina). Zato stranci, sve i da hoće, ne mogu „oteti" srpske vode, iscrpsti izvorišta i na tome se obogatiti.

Nastavak teksta možete pročitati u 65. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara