Društvene traume i ponavljanje istorije

U tišini raste strah

  • Broj 60, maj 2019.

  • Dušan Jurić

  • 0

Otvaranje priče o društvenim i o privatnim traumama je tema koja nema datum zastarevanja

Iako se dvehiljadite bliže svom dvadesetom rođendanu, u društveno-političkom diskursu sve češće čujemo poštapalicu "vraćaju se devedesete”. Kada se istorija ponavlja, obično svedočimo lošim obrascima i fatalnim greškama iz prošlosti koje iznenada postaju aktuelne u nekom novom, izvitoperenom ruhu. Retko kad čujemo da se istorija ponavlja na renesansan način, u ritmu obnove i cvetanja života koji pupi od radosti i sloge. Najčešće se vraćaju pogrešni režimi i tipovi vladavine iz era za koje smo mislili da su negde trajno zakopane, a zapravo su samo završene kalendarski.  

Zbog tendencije da brzo zaboravljamo, skloni smo da mislimo da je svu rđavu zaostavštinu minulih vremena neko uzeo u ruke i dao joj eutanaziju. Ono što ne odoleva vremenu je uporan korov političke moći koja oduzima moć naroda, sve veća obespravljenost ljudi usred perioda u kome se ljudska prava sistemski razvijaju, kao i razmnožavnje najrazličitijih vrsta nesloboda: od novog medijskog mraka koji polako pada i na internet, preko sve perfidnijih formi mobinga i zlostavljanja na poslu, do najbizarnih ukidanja ljudskih prava, kao što je skorašnja odluka Bruneja o smrtnoj kazni kamenovanjem za homoseksualce i preljubu.

Bez ideje da se zapekli tanatos našeg doba kroz destruktivne i totalitarne sile normalizuje, o ponavljanju istorije možemo razmišljati i na vrlo vitalistički način. Istorija se ipak ponavlja kako bi nas naučila nečemu potpuno novom, a to je da u produženim stanjima krize i sveopšte entropije osmislimo nov pristup krojenju ličnog i političkog života. Vedrija strana prošlosti koja napada sadašnjost je u tome što ipak imamo šansu da isprobavamo nove načine da se adaptiramo, mislimo i delujemo drugačije. Ne moramo i ne treba da imamo jak želudac, već da ono što se u njega vraća metabilišemo drugačije, promenom ponašanja i stavova.


Posledice na narod

Sećanja su neobična stvar, jer smo takođe učeni poslovicama da ljudi pamte samo lepe stvari, a u pitanju je čista neurološka laž. Traumatsko iskustvo ostavlja dalekosežne posledice na pojedinca, ali i na narod u celini. Krajem prošle godine održana je velika konferencija psihoanalitičkih psihoterapeuta u Srbiji, na kojoj su gostovali predavači iz celog sveta koji se bave temom društvene traume. Pitanje svakog od gostiju bilo je kako smo mi kao narod doživeli bombardovanje u našim unutrašnjim realnostima. U formi panel diskusija, analitičari su govorili o dubinskom uticaju tako razornog čina  na telo države, i o slabosti granica ličnosti da izdrži tako invazivna dešavanja. Začuđujuće je to da čak i psihoanalitičari sa višedecenijskim iskustvom rada nisu mogli da prizovu osećanja vezana za taj period. U većini iskaza, prizivana su sećanja na to da je većina ljudi mobilisala neke potpuno nove lične resurse kako bi preživela, a nisu ni znali da u sebi kriju takvu snagu. 

Teški trenuci pokreću kapacitete za koje ne znamo da ih imamo, a tek kada prođe faza šoka, sledi dugogodišnji proces puštanja u svest onoga šta se zapravo dogodilo. Zato efekti trauma nekada dođu kasnije i to u mnogo težem vidu, jer o njima nismo pričali. 

Kolektivna anksioznost kao arhetip u Srbiji je neminovna jer mnogi od nas nemaju onu osnovnu egzistencijalnu izvesnost, a često smo u najtežim trenucima prepušteni tuđim odlukama i sistemskim promenama koje dolaze preko noći. Jedan od zaključaka ove koferencije bio je da treba da prođe najmanje 25 godina kako bi se posledice društvene traume prevazišle, tj. da bi o njima počelo da se priča. 

Nastavak teksta možete pročitati u 60. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara