SERIJA NOVE EKONOMIJE ZDRAVSTVENI SISTEM SRBIJE

Više od hiljadu ljudi u Srbiji čeka transplantaciju

  • Broj 63, septembar 2019.

  • Olga Božinović

  • 0

Kao specijalista anesteziologije i reanimacije radim sa aparatom za anesteziju koji od 15. februara nema atest i moja bolnica snosi krivičnu odgovornost ako se nešto desi pacijentu u anesteziji. Kako građani mogu da imaju poverenje u sistem kada ja kao lekar kažem „ne daj bože da se razbolite", kaže dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije.

U ovom momentu više od hiljadu ljudi u Srbiji čeka „najvažniji poziv u životu" lekara koji će ih obavestiti da će biti urađena transplantacija bolesnog organa. Nažalost, većina njih nikada neće dočekati organ koji život znači, jer se Srbija po broju donora i transplantacija nalazi na dnu evropske lestvice.

Za razliku od Španije koja ima 47 donora, Hrvatske koja broji 37, Belgije koja ima 29 donora, Slovenija koja ima 19 i Mađarske koja registruje 17 donora na milion stanovnika, naša zemlja ima svega tri donora na milion stanovnika. Od početka ove godine samo je jedanaest porodica dalo saglasnost da se uzmu organi njihovih najmilijih i zahvaljujući njima  spaseno je 27 života. Tokom prethodne godine, uspešno su obavljene transplantacije 38 bubrega, 16 jetri i pet srca u pet zdravstvenih centara, zahvaljujući kojima su produžena 64 života.

Zvanični podaci Ministarstva zdravlja svedoče da trenutno 780 pacijenata čeka bubreg, 42 osobe čekaju novu jetru, a 39 pacijenata čeka transplantaciju srca, od kojih najmlađi ima svega 18 godina. Oko stotinak njih čeka na presađivanje pluća, koje se još uvek ne radi u Srbiji. Broj pacijenata koji čekaju na „zamenu" obolelog organa konstantno raste – pre tri godine bubreg je čekalo 720 građana, a 2017. godine taj broj je porastao na 765.

Broj ljudi koji čekaju transplantaciju jetre porastao je sa 36, koliko ih je bilo 2017, na 42 pacijenta. Tokom prošle godine, na listi za presađivanje srca nalazile su se 53 osobe, a njih deset sačekalo je najvažniji poziv u životu. Pretprošle godine transplantaciju srca čekalo je 35 osoba, a dočekalo sedmoro njih.

U želji da se poveća broj donora i transplantacija, u Srbiji je pre godinu dana donet Zakon o presađivanju ljudskih organa koji je uveo tzv. pretpostavljenu saglasnost, što znači da je svaki građanin potencijalni davalac organa osim ako se tokom života ne izjasni da je protiv transplantacije ili njegova porodica ne odluči drugačije. Da bi se izbegla svaka mogućnost zloupotrebe, zakon precizno definiše stav da je darivanje organa dobrovoljno i bez finansijske naknade.

Zakonom je takođe propisano da se organi sa umrlog lica mogu uzeti zarad transplantacije ukoliko se ta osoba pre smrti nije usmeno ili pismeno tome usprotivila, odnosno ako se u trenutku smrti tome nije usprotivio roditelj, supružnik ili punoletno dete preminule osobe. Šta to u prevodu znači? U teoriji – svaka osoba je davalac organa. U praksi, porodica je ta koja donosi odluku da li će nakon moždane smrti njihovog člana njegovi organi biti donirani.

Prema parametrima Eurotransplanta, u Srbiji koja ima oko sedam miliona stanovnika, trebalo bi da bude obavljeno najmanje 70 transplantacija srca, 200 jetri i skoro 450 transplantacija bubrega svake godine. Kako onda možemo da objasnimo činjenicu da je od početka godine svega jedanaest porodica dozvolilo da se transplantiraju organi njihovih preminulih članova. Da li su naši sugrađani nehumani, nepoverljivi, neinformisani ili sujeverni?

Lekari koji se bave transplantacijom objašnjavaju da je gubitak člana porodice najveći udarac u životu i poslednje o čemu razmišljamo u tom trenutku jeste da organi naše drage osobe nekome mogu da produže život. Nažalost, to je odluka koja mora odmah da se donese, jer se vreme za transplantaciju ponekad meri satima. Primera radi, od momenta kada srce prestane da kuca u telu preminule osobe, ne bi trebalo da prođe duže od četiri sata do njegove transplantacije u drugo telo. Transplantacija pankreasa ne može da „čeka" duže od 12 časova, jetra mora biti presađena za manje od 24 časa, a bubrezi za 30 časova.

Ministar zdravlja Zlatibor Lončar tvrdi da u Srbiji postoje svi medicinski uslovi za transplantaciju, ali da je problem isključivo u donorima kojih nema.

„Šta je suština? Mi smo mnogo jaki na priči. Ali kada treba nešto konkretno da uradimo, tu posustajemo. Ako bi sada neko od nas trebalo da da krv, čak bi 90 odsto žurilo ili imalo hitan telefonski poziv”, izjavio je Lončar povodom Nacionalnog dana donora 6. juna i početka kampanje „I ja sam donor”. On je naglasio da transplantacioni program ne zavisi od novca u zdravstvenoj kasi, već od broja donora, odnosno pristanka porodica kojima su najmiliji preminuli ili poginuli u saobraćajnim nesrećama. Ministar zdravlja je tom prilikom poručio našim sugrađanima da u srpskom zdravstvenom sistemu nema bojazni od zloupotreba i malverzacija kada je reč o transplantaciji organa.

Međutim, istraživanje USAID-a pod nazivom „Percepcija građana o borbi protiv korupcije u Srbiji”, koje je prezentovano u decembru prošle godine, otkrilo je da naši sugrađani zdravstvo percipiraju kao najkorumpiraniju instituciju u zemlji. Rezultati ovog istraživanja pokazuju da čak 23 odsto naših sugrađana bele mantile percipira kao korumpirane državne službenike. Istraživanje javnog mnjenja pokazalo je da trećina naših sugrađana ima negativan stav o transplantaciji organa, a kao najčešći razlog navodi se nepoverenje u lekare i ceo zdravstveni sistem, strah od manipulacije organima, strah od potencijalne nelegalne prodaje organa na crnom tržištu, religiozne pobude i strah od skrnavljenja tela posle smrti. U one ispitanike koji imaju pozitivan stav prema transplantaciji spadaju osobe boljeg obrazovanja, zaposlene osobe i one koje imaju decu. Gotovo svi roditelji su rekli da bi donirali organ svom detetu, 80 odsto bi to uradilo za supružnika, a prijatelju bi u teoriji pomoglo 40 odsto ispitanika.

U praksi, naša koleginica Marijana Milosavljević jedna je od retkih osoba koja je odlučila da donira bubreg svojoj prijateljici i novinarki NIN-a Ivani Janković u turskoj bolnici Adžibadem. Po povratku sa bolovanja, Marijanu je sačekalo neprijatno iznenađenje. Umesto plate, na tekućem računu bila je samo nula... Iako je Marijani sledovala nadoknada za bolovanje u punom iznosu, koju je trebalo da joj isplati Republički fond za zdravstveno osiguranje, grubom administrativnom „greškom" ona je ostala bez dinara. Mesec je preživela zahvaljujući solidarnoj pomoći koju je dobila od svog poslodavca, a tek kada se u javnosti podigla bura oko ovog slučaja, RFZO je Marijani Milosavljević isplatio bolovanje.

Dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, smatra da, uprkos hvaljenju Ministarstva zdravlja, naša zemlja nema kapacitete da radi presađivanje organa. On ističe da je Srbija bila prinuđena da donese novi Zakon o transplantaciji organa, jer je u izveštaju Evropske komisije, odnosno u poglavlju 28 koje se tiče zaštite javnog zdravlja, to stanje ocenjeno kao loše.

„Uslov Evrope bio je da se donesu Zakon o transplantaciji i Zakon o transfuziji kako bi se zakrpile rupe u svim drugim poglavljima. To su moderni evropski zakoni koji, nažalost, uopšte nisu primenljivi u našoj sredini. I to iz nekoliko razloga. Naime, da bi se obavila transplantacija, neophodna je velika količina krvi, a po novom Zakonu o transfuziji, prikupljanje krvi je centralizovano. Zakonom je predviđeno da se prikupljanje, testiranje i obrada krvi vrši u četiri centra, a to su Beograd, Novi Sad, Kragujevac i Niš. Iako je i Klinički centar Kraljevo savršeno sposoban da obavlja tu proceduru, mi moramo da šaljemo krv u Beograd i onda tu krv vraćamo u Kraljevo prema potrebama. To je stravično trošenje vremena i novca. A ako nema krvi, nema ni transplantacije”, poentira dr Panić.

Drugi razlog je, po mišljenju našeg sagovornika, nedostatak uslova za obavljanje ovog složenog hirurškog postupka, zbog čega se transplantacije rade u svega pet zdravstvenih centara.

„Ja kao specijalista anesteziologije i reanimacije radim sa aparatom za anesteziju koji od 15. februara nema atest i moja bolnica snosi krivičnu odgovornost ako se nešto desi pacijentu u anesteziji. Kako građani mogu da imaju poverenje u sistem kada ja kao lekar kažem ’ne daj bože da se razbolite’? Ja prvi ne mogu da garantujem da bi moje lečenje bilo sto odsto sigurno. Ako ja kao lekar nemam poverenja u sistem, kako građani mogu da imaju”, postavlja naš sagovornik retoričko pitanje.

Dr Panić dodaje da postoji problem sa ekipama zaduženim za održavanje vitalnih funkcija pacijenata kojima je dijagnostikovana moždana smrt.

„O takvom pacijentu brigu mora da vodi specijalista zadužen za šok sobu, a mi nemamo takve specijaliste. Ja odgovorno tvrdim da u Kraljevu nema anesteziologa, uključujući i mene, koji je u stanju da održava ’kadavera’ kako treba. Kada takav pacijent stigne u Beograd, veliko je pitanje koliko su njegovi organi sačuvani i upotrebljivi. Drugi ozbiljan problem predstavlja činjenica da IZIS (integrisani zdravstveni informacioni sistem) ne funkcioniše dobro u praksi, što znači da mi nismo potpuno sigurni da taj moždano mrtav pacijent može biti davalac organa, odnosno da nije bolovao od neke (ne)dijagnostikovane hronične ili maligne bolesti tokom života. Ja sam svestan da je transplantacija jedini spas za hiljadu ljudi, ali nisam siguran da bi oni koji čekaju organ želeli da se opredele za nju ako nisu sigurni kakav će organ dobiti i da li će imati lekove u posttransplantacionom periodu”, zaključuje dr Rade Panić.

Primarijus dr Ljubinko Todorović, predsednik Saveza organizacija bubrežnih invalida Srbije, skreće pažnju na činjenicu da je transplantacija organa sa živih donora kod nas potpuno zapostavljena.

„U SAD se beleži 25 živih donora na 100.000 stanovnika, a kod nas svega dva. U Americi svake godine oko 1.100 supružnika daruje bubreg mužu ili ženi, a kod nas se to dogodi jednom u deset godina. Sve priče o tome da smo mi humano društvo i da su deca naše najveće bogatstvo padaju pred statistikom koja svedoči da roditelji izuzetno retko daruju organ svom detetu. Poseban problem predstavljaju mališani koji čekaju na presađivanje organa – deca iz cele Srbije žive u Univerzitetskoj dečjoj bolnici u Beogradu, stotinama kilometara udaljena od svoje kuće, roditelja i lekara. Zar nema nijedne bolnice u unutrašnjosti naše zemlje u kojoj bi boravila ova deca?”, pita se naš sagovornik.

Dr Todorović dodaje da veliki problem predstavljaju žene koje čekaju transplantaciju bubrega, jer pacijentkinje na hemodijalizi veoma retko ostaju trudne, a kada se to desi imaju problem da zadrže trudnoću zbog visoke vrednosti toksina.

Zvonko Petrović, predsednik udruženja bubrežnih bolesnika i invalida na kućnoj dijalizi „Renalis", primećuje da je način na koji se populariše transplantacija, najblaže rečeno, problematičan. „Poruka kampanje kojom je promovisan novi zakon bila je ’hteo ne hteo, moraš da budeš donor’, a kada se zakon pažljivo pročita dolazite do zaključka da je porodica ta koja donosi odluku o transplantaciji. Priče da će svi biti donori i da će se svima uzimati organi samo su izazvale paniku među građanima. Dok je ovaj zakon bio u fazi javne rasprave, mi smo tražili da se prilikom dobijanja lične karte, vozačke dozvole i pasoša daje izjava o stavu prema donorstvu, kao i da država daje neke benefite osobama koje se odluče da budu donori. Nažalost, oni koji formulišu predloge zakona i koji kroz razne tribine i televizijske emisije pokušavaju da popularišu donorstvo, uporno prave iste greške i svojim stavom iritiraju javnost, umesto da utiču na povećanje broja donora. Osim toga, Uprava za biomedicinu ne daje informacije o uspešnosti operacija. Ja sam od Kliničkog centra Srbije i od Uprave za biomedicinu tražio podatke o uspešnosti operacija, na osnovu zakona o dostupnosti informacija, ali ih nisam dobio. Mi ne znamo koliko dugo organ služi novom ’vlasniku’ i i da li pacijenti imaju komplikacije nakon transplantacije, odnosno koliko ih na kraju bude uspešnih”, zaključuje naš sagovornik.  


EUslikazastavaprojekat

*Ovaj projekat „Vladavina prava i trošenje javnih sredstava u zdravstvenom sistemu u Srbiji" finansira Evropska unija kroz program Jačanje slobode medija u Srbiji, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Ovaj tekst je u isključivoj nadležnosti Business Info Group, izdavača časopisa Nova ekonomija i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.


pošaljite komentar

Nema komentara