Zoran Petrov, vlasnik farme i mlekare Petrov u Vršcu

Vlasnik zemlje je slobodan čovek

  • Broj 62, jul 2019.

  • Aleksandar Žič

  • 0

Mlekara Petrov u Velikom Središtu kraj Vršca i biodinamička farma u vlasništvu Zorana Petrova prkose i vremenu i tržištu. Ovo je jedna od prvih malih mlekara koje proizvode mleko, sir, jogurt i maslac po organskim standardima uz tradicionalne recepte i sa nekadašnjim ukusom.  Firma Petrov okuplja i više malih lokalnih proizvođača, kooperanata. U pitanju je izazovan posao koji traži umeće, u kojem zaista treba voditi računa o zahtevnim procesima, koji su, kako saznajemo, pobudili i interesovanja Rusa.

„Pod brendom Naše mleko vratili smo mleko u staklenim flašama, koje podseća na stara vremena. Sir, jogurt i maslac su po organskim standardima uz tradicionalne recepte i nekadašnje ukuse", kaže u intervju za „Novu ekonomiju" Zoran Petrov (59), otac petoro dece, čovek koji je veći deo života proveo radeći i školujući se, od Švajcarske, preko Australije, Kine do Norveške, da bi se vratio u Srbiju. 

Nova ekonomija: Sad je među mladim ljudima odlazak iz zemlje postao i nužda i čini se „moda". Kako ste vi otišli?

Zoran Petrov: Moj prvi odlazak u inostranstvo bio je  u Švajcarsku 1981. godine, da bih uz rad u restoranu mogao da naučim nemački. Otišao sam kada niko nije hteo, jer je ovde bilo veoma dobro. Ko se tada iseljavao iz Jugoslavije, taj nije bio normalan. Želeo sam celog života svoj komad zemlje i ovakvu vrstu proizvodnje na njoj. To je bio razlog da se vratim u Srbiju 2007. godine, kao i želja da moja deca odrastaju ovde u svojoj zemlji. Novcem stečenim u inostranstvu, između ostalog i kao doktor tradicionalne kineske medicine, napravio sam malu poljoprivrednu oazu podno Vršačkog brega gde uzgajam autohtone vrste pšenice i stoke. Za  proizvode mlekare i farme danas ogroman interes pokazuju ne samo veliki trgovinski lanci, već i stranci. 

NE: Kako sada sagledavate poziciju srpskog seljaka, u kojoj ste se i sami našli?

Zoran P: Poljoprivrednik ne treba da razmišlja o tome kome će da proda svoj proizvod. Njegov posao bi trebalo da bude da proizvodi hranu, najzdraviju moguću. U doba stare Jugoslavije to je tako i bilo. Ljudi donesu kokoš, svinju u tu neku zadrugu i dobiju šta im treba, semena, novac. Danas je seljak prepušten sam sebi i tržištu. On mora da prodaje i ulazi u neku sferu ekonomije u koju uopšte ne treba da ulazi i od nje bi trebalo da ga razdvaja „kineski zid". Mora se uspostaviti odnos između korisnika i proizvođača hrane. Da seljak koji proizvodi bude plaćen, dobije novac za najkvalitetnije proizvode, a njegovo je samo da radi ono što zna. To je solidarna poljoprivreda. I u Evropi i Americi imamo mnoge primere. U Hamburgu jedna biodinamička farma na 218 hektara hrani 200 ljudi. U SAD se to zove Community supporter agriculture (Poljoprivrednici koji podržavaju zajednicu). I Ujedinjene nacije su prepoznale da bi u hipotetičkom slučaju zaustavljanja civilizacije, upravo takva imanja bila jedina koja bi opstala. Mi smo imali nekada ta „svaštarska" imanja, ali smo ubedili seljake da je to zastarelo, neproduktivno. A ta mala gazdinstva su napravila ovu civilizaciju i ona daju stabilnost jednoj zemlji. Moje imanje je jedno od samoodrživih u Srbiji.

NE: Kako ste krenuli s ovom proizvodnjom?

Zoran P: Želeo sam da moja deca, moja porodica, moji sugrađani imaju na trpezi zdravu hranu. Nikada se nisam bavio poljoprivredom i sve je to išlo postepeno. Bio sam ljubitelj i korisnik organskih proizvoda, pa sam kao takav prošao kroz bolan, nimalo lak zadatak učenja i kako proizvoditi i kako edukovati okolinu. Što veći broj ljudi, ne potrošača, već onih koji se bave poljoprivredom mora da zna da im je opstanak vezan za menjanje ambijenta u kojem rade. To objedinjuje kupovinu semena, đubriva, ponovno uvođenje stočarstva na farmu. I to polako ide, ali sada na vršačkom području imamo šest gazdinstava koja su organski sertifikovana. To su ljudi koji su shvatili sve prednosti bavljenja organskom poljoprivredom i sve prednosti apsolutne kontrole nad svakom fazom svoga rada. Imaju svoja semena, svoje đubrivo. Nikome ništa ne duguju, samo moraju naftu da kupe i proizvode kvalitetan i tražen proizvod. Mlekara je napravljena kao potreba nas seljaka da ne moramo da razmišljamo šta ćemo da radimo sa našim mlekom, već da nam posao bude kako da proizvedemo najkvalitetnije. Otkupljuje se mleko dobijeno od krava koje su pasle travu, koje su napolju i žive kako krave treba da žive. Nisu zatvorene u štalama, ne udišu amonijak, vidi ih sunce, vetar, kiša, sneg, mraz, toplota. I od takvih zdravih životinja dobijamo najbolji mogući proizvod.

Nastavak teksta možete pročitati u 62. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara