Kolumna Nenada Milosavljevića

Vređanje inteligencije

Država je polovinom januara formirala ekspertski tim koji bi trebalo da pomogne Vladi da osmisli strategiju za zaustavljanje odlaska mladih iz zemlje, kao i da pronađe način da privuče one koji su već otišli - da se vrate.

Država je napravila još jedno telo zvučnog imena i upitne suštine. Šta je tu novo, pitate se.

„Ovo je pitanje svih pitanja - kako da opstanemo, zadržimo i vratimo mlade", reći će vam na to ministar rada Zoran Đorđević, koji je na čelu ovog tima.

Na prvi pogled, ovo je jedna lepa ideja. Već na drugi pogled, ispostaviće se da ima mali problem - što sa njom apsolutno ništa nije u redu. Zašto? Zato što je u potpuno disfunkcionalnoj državi kao što je Srbija izuzetno licemerno tražiti uzroke odlaska mladih, kao i načine da ih zadržiš. To bi otprilike bilo kao kada sve vreme i na sve moguće načine maltretiraš osobu sa kojom si u vezi, a kada ona odluči da te napusti, ti se iščuđavaš zašto, pobogu, odlazi, i tek tad tražiš načine da je zadržiš.

Iseljavanje ljudi iz Srbije nije nikakva novost. Dešava se to u manjem ili većem obimu već decenijama. Ipak, dok je ranije osnovni razlog bio materijalni (osim onda kada su ljudi masovno bežali od rata), danas mladi, ali i ljudi u poznijim godinama, iz ove zemlje ne odlaze više samo zbog novca. Materijalni momenat, odnosno plata koja je tamo negde „zelenija", odavno više nije presudna za odluku da neko popakuje prnje i ode odavde. 

Zabrinjavajuće veliki broj ljudi otišao je prethodnih godina jer više ne mogu da podnesu nenormalnost okruženja u kojem bitišu. I zaista, dovoljno je makar i nakratko se izmestiti iz Srbije, ne morate otići čak ni dalje od Beča, pa da vidite koliko svi mi u stvari živimo jedan bizaran rijaliti kojem se ne nazire kraj.

Tamo ljudi žive svoje živote svom snagom, a političari i institucije rade ono što je po meri tog malog, običnog čoveka. Institucije i funkcioneri su servis koji je građanima na usluzi. Dovoljno je samo čuti da, recimo, u tom Beču država građanima refundira veći deo sredstava koja su oni u toku godine uložili u sopstveno obrazovanje, pa videti svu dubinu tog jaza između ovoga ovde i onoga tamo.

Dok u uređenim zemljama ljudi vreme i novac troše na izlaske, kulturu, putovanja, građani Srbije su zarobljeni u kaljuzi pukog preživljavanja, niskog standarda, korupcije, opšte tabloidizacije javnog prostora i konstantnog ispiranja mozga koje za cilj ima da im pokaže da žive mnogo bolje nego što zaista žive. 

A oni žive u zemlji u kojoj je moguće da im, ako se nekoj nezgodnoj personi nađu na putu, grupa maskiranih fantoma upadne na posed i razruši ga bagerima.

Građani Srbije žive u zemlji u kojoj je moguće da neka misteriozna „investitorka", kojoj niko živ ne može da uđe u trag, potpuno ilegalno sagradi restoran u zaštićenoj zoni na najvišem planinskom vrhu u zemlji.

Građani Srbije žive u državi u kojoj je moguće da budeš uhapšen i zadržan u pritvoru jer si nosio plastičnu maketu vešala na protestu, ali ako si vozio funkcionera, napravio saobraćajku i tom prilikom ubio jednu, a povredio pet osoba, ekspresno ćeš biti pušten na slobodu.

Građani Srbije žive u zemlji u kojoj ministar može da kaže da je 250.000 evra za stan dobio od tetke iz Kanade i da mu to prođe. Ili da se utvrdi da je gradonačelnik prestonice umešan u sumnjive ofšor transakcije i da mu to takođe prođe. 

Građani Srbije žive i u zemlji u kojoj predsednik države štampa njihove tvitove, pokazuje ih na tabloidnim televizijama, a onda ih tabloidi danima razvlače po blatu samo zato što su se drznuli da kritikuju poteze vlasti.

Građani Srbije žive u zemlji u kojoj je moguće da opozicioni političar bude prebijen, a da novinar zbog svog rada bude izložen pokušaju ubistva.

Kada zbog svega toga odluče da kažu da je dosta i izađu na ulicu, od predsednika države i svih nižih ešalona njegovih poslušnika budu okarakterisani kao izdajnici koji ruše državu.

I onda se država, koja sve ovo radi svojim građanima, pita zašto oni odlaze od nje? izgleda da problem nije u njima. Samo u jednom trenutku odluče da više ne žele da im najgori vređaju inteligenciju iznova i iznova. 

pošaljite komentar

1 komentar

  • Марија

    Па не верујем....тако лепо речено. И тачно. Зашто стално тражити проблем код других, пронађимо проблем у нама.