Smeh joga

Vrtić za odrasle

  • Broj 61, jun 2019.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Benefiti treninga su očigledni - svakog od tih do pre sat vremena stranaca, držim za prijatelja. Stres je ustupio mesto razgaljenom raspoloženju. Glava mi je konačno prazna, bez tmurnih misli zloslutnica. Osmeh je postao sastavni deo mog bića, sve i ako se nisam grohotom smejala. Ukratko, srećna sam kao dete, pre nego što su ga horoskop i genetika opteretili, izmišljenim, brigama

Bila sam tužno dete, „tipičan jarac", kako je tu moju stalnu zabrinutost neko horoskopski rastumačio. Ista karma me je pratila i kad sam odrasla, pa ne mogu da napabirčim više od 20 fotografija na kojima sam nasmejana. Moj otac se jedva i smešio, što će reći da mi je ova falinka možda i genetska, čime sam se dodatno opteretila.

Onda mi jedna drugarica reče da postoji smeh joga, pa se ponadah da tom izvanrednom stanju lakoće mogu da se naučim, izvežbam. Opravdano, kako se na kraju jednočasovnog treninga ispostavilo.

Sesije se odvijaju u Novom Sadu, na terenčetu ispred dvorca Eđšeg. Grupa smejača je omanja, u rasponu godina od treće do osme decenije, predvodi je smeh liderka Mirjana Ranković. U skupini je i jedna ljupka trudnica. Okolo mlađarija igra basket, nebo se natmurilo kao da će da se provali. 

„Ući ćemo unutra samo ako grune kiša, jer u dvorcu je u toku predavanje", kaže Mirjana. Razlog je jasan: grupa je preglasna kada se kikoće, pa nekog može da omete, a nekog i zarazi, ali bi u svakom slučaju slušaocima opala koncentracija.

Isprva se osećam čudno među neznancima, al’ prihvatam igru Nil Krokodil. Ako si prvi, kažeš kako se zoveš i osobi do sebe proslediš slogan. Onda ta osoba ponovi tvoje ime, kaže svoje i sledećem igraču kaže Nil Krokodil, kada ona izgovori oba imena i svoje, i tako redom ukrug. Svaka greška, slučajna ili namerna, povod je za cerekanje, ali na kraju svi manje-više vladamo tuđim identifikacijama.
Sled daljih vežbi ne pamtim, a bilo je svakakvih. Ritmički smo se tapkali po rukama i nogama, uz grleno „ha-ha-ha-ha", đuskali uz muziku iz zvučnika, kad je na napev„taki-taki" trebalo da zagrlimo najbližeg. Sa nekim mi je lako da uspostavim prisnost, a sa nekim teže, ali sam sve razdraganija što je, zapravo, i poenta. 

Grlili smo i sami sebe, u cilju direktne cirkulacije ljubavi (nužne za samopoštovanje). Upražnjavali nešto slično „arjačkinje-barjačkinje", kad smo po dvoje prolazili kroz „tunel smeha", sačinjen od spojenih ruku ostalih. Ukrug smo se i masirali, na jednu, pa na drugu stranu, tretrirajući ramena i leđa suseda. 
Onda se pomešali i međusobno naslanjali leđima i ramenima, u igri zvanoj Magnet. Pa zapičili „moravac", uz vođstvo vremešne Rože, prekaljene u folkloru, a novajlije u Klubu. Izvlačili karte - slikovnice, kad je svako na osnovu svoje trebalo da kreira vežbu smeha, pa smo skupa lizali sladoled, jeli lubenicu, izigravali vuka, uz pratnju ha-ha-haisanja.

Jer, sastavni deo svake igre je kikotanje, ponekad spontano, a  ponekad (u mom slučaju češće) simulirano. Osmeh mi je ipak stabilan, iako se ni u jednom trenutku ne pretvara u željno čekani grohot. Ni ova joga nije čarobni štapić, već kontinuirana samopomoć i samopopravljanje.

Ta misao izaziva sledeću, iz davne reklame – izgleda šašavo (čak možda i grđe), ali radi! Jer, sve sam opuštenija, sve više verujem afirmacijama – „kakvi smo – odlični, voljeni, nasmejani, jeeee", kad kao deca dižemo ruke uvis. Sve što činimo prilično je besmisleno, ali tim zabavnije. 

Nastavak teksta možete pročitati u 61. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara