Tamara Nikčević i Milan St. Protić

Vučić je danas najveći „žuti“

  • Broj 59, april 2019.

  • Tamara Nikčević

  • 0

„Pre protesta Jedan od 5 miliona verovao sam da se slobodarski duh Beograda ugasio. E onda me je, pokazavši da je nepobediv, ovaj grad još jednom iznenadio", kaže na početku razgovora za „Novu ekonomiju" nekadašnji gradonačelnik Beograda, bivši ambasador SRJ u Vašingtonu, istoričar Milan St. Protić. Protić dodaje da je uvijek bio na strani protivnika vlasti, čak i onda kada je i sam nakratko postao vlast.

Konkretan povod za početak protesta Jedan od 5 miliona bio je napad na Borka Stefanovića. Šta je još uticalo na izlazak građana na ulice?

Vučić je 2012. izbore dobio zato što su se građani s pravom razočarali u nas, pobednike 5. oktobra. Šest ili sedam godina kanije, Vučićeva apsolutna vlast koju nema ko da ograniči, opomene i kritikuje, izazvala je bes i ljude izvela na ulice.  
„Svako ko ima vast pada u iskušenje da je zloupotrebi", napisao je Monteskije 1848. godine. 
Posebno ako nemate demokratske institucije – parlament, opoziciju, slobodne izbore - i ako imate takvu dominaciju vladajuće stranke. Građani to više ne mogu da tolerišu, zato se okreću ulici. Uostalom, videli ste upad u RTS.

Taj upad su osudile i svjetska i evropska asocijacija novinara, mnoga ovdašnja novinarska udruženja.

Bio je to jedini način da se Javni servis opomene, da mu se pripreti, da se njihovim urednicima i novinarima stavi do znanja da je to što rade nedopustivo. Ne razumem zašto se oni koji su upali u RTS sada izvinjavaju. Osim upada, nije bilo drugog načina. To je ultima ratio, poslednje sredstvo. Ostale opcije odavno su eliminisane i neutralisane. Uostalom, ako se u Francuskoj, u zemlji sa malo dužom i demokartskom i revolucionarnom tradicijom, „žuti prsluci" na ulicama otvoreno sukobljavaju sa policijom i vlašću koja je neuporedivo manje uzurpatorska od ove koju mi imamo, onda ono što smo videli ispred RTS-a izgleda kao popodnevna engleska čajanka. Razbijeno je neko staklo, neko je odgurnut, pa šta?! RTS nije slučajno nazvan TV Bastilja. Na koji način se boriti protiv te „Bastilje"? Kako je 14. jula 1789. u Parizu pala Bastilja? I da vas podsetim: 14. jul je i danas državni praznik Francuske. 

Predsjednik Aleksandar Vučić bi vam sada rekao da su odgovorne urednike i novinare o kojima govorite na RTS doveli „žuti" i da 2012. on nikoga od njih nije smijenio.

Prvo, te urednike i novinare postpetooktobarska vlast je preuzela od svojih prethodnika.

Neće biti. Dragan Bujošević je devedesetih bio novinar NIN-a, Nenad Lj. Stefanović novinar „Vremena". 

Šta su Bujošević i Stefanović radili ranije, deo je njihovih profesionalnih biografija. Časnih ili nečasnih. Ako me već vučete za jezik, ni jedan ni drugi se devedesetih nisu naročito proslavili novinarskom hrabrošću; nisu bili karijatide slobodnog novinarstva, već blede novinarske figure u nedeljnicima u kojima su radili. Najzad, to kako njih dvojica danas vode RTS, to je bruka i sramota. Jasno je da su se prodali stranci na vlasti. I nisu jedini. 
Drugo, ne znam zašto se Vučić žali na „žute". Pa, sam se okružio „žutima"; on je danas najveći „žuti".

Kako to?

Ne samo da je prihvatio „biseksualnu" politiku „žutih" – i Kina, i Rusija, i Amerika, i Evropa, i Kosovo, i ovakva ekonomska politika - nego su upravo „žuti" postali njegovi najbliži saradnici. „Žuti" su i Siniša Mali, i Goran Knežević, i Goran Vesić, i Beba Popović, i Nebojša Krstić, i Jelena Trivan i Aleksandra Joksimović… A onda mu „žuti" ne valjaju, je li!? 
Nažalost, situacija u Srbiji veoma je nepovoljna po demokratiju. Čim jedna stranka ima tako dominantan položaj i dobija toliko glasova na izborima – sve da ih je dobila na najpošteniji način - to nije dobro. Da bi demokratija bila funkcionalna, odnos između vlasti i opozicije mora biti jedan, dva ili tri poslanika razlike. To je prava demokratija, a ne „ruski model", u kojem dominiraju jedna partija i jedan lider. Pametan čovek na vlasti se uvek zabrine kada vidi da je opozicija slaba; on traži da mediji budu što otvoreniji, što slobodniji, što kritičniji. Tim pre što zna da će se, pre ili kasnije, ista batina okrenuti i protiv njega. 
Da se razumemo: ni o opozicionim liderima ne mislim mnogo bolje, naprotiv. Većinu njih dobro poznajem, ali to u ovom trenutku nije tema. 

Šta je tema?

Tema je načelna: da li kao društvo težimo povratku u jednopartijski sistem. Da li bi ova vlast želela stoprocentnu podršku, bez tragova opozicije? Često pomislim da kod nas svaka stranka u stvari želi da liči na Savez komunista ili na KPJ. Deluje kao da se nekadašnji Savez komunista prostom deobom podelio na sto i nešto partija, koliko ih danas ima u Srbiji. Svaka od njih funkcioniše po istom principu, ima isti cilj. Čelnici tih stranaka demokratiju ne doživljavaju kao pravo suprotnog mišljenja, nego kao svoje apsolutno pravo da vladaju, da raspolažu našim životima, našim novcem, a da nas o tome ništa ne pitaju. Ako hoće gondolu na Kalemegdanu, moraju da nas pitaju; ako hoće da seku drveće, da popločavaju ulice, da troše pare, moraju da pitaju. Hoću da kažem da su u tom smislu isti. 

Nastavak teksta možete pročitati u 59. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara