Loši stereotipi o Srbiji se produbljuju, umesto da se menjaju

Zašto nas „niko ne voli“?

  • Broj 28, mart 2016

  • Sanja Beronja, predavač na fakultetu Sciences. Po Pariz

  • 0

Pametni, vredni, obrazovani, dinamični, odgovorni  i pre svega pošteni ljudi treba da budu u prvom planu i da predstavljaju Srbiju, kako u samoj zemlji tako i u inostranstvu. To je najbolji način da se izborimo sa negativnim stereotipima i da razvijemo državu za čiji su se opstanak naši preci pre tačno sto godina krvavo borili. Srbija je opstala pre sto godina, ali danas joj preti uništenje iznutra od strane mediokriteta, nerada i nepismenosti



Prošlog oktobra sam drugi put zaredom bila pozvana da držim predavanje o Srbiji studentima mastera međunarodnih odnosa u Segedinu. Reč je o grupi studenata iz raznih krajeva sveta: Francuske, Mađarske, Kazahstana, Alžira, Turske, Albanije itd. 
Predavanje sam, kao i prethodnog puta, započela jednim testom: zamolila sam prisutne da mi kažu prve asocijacije kada čuju pojam „Srbi" i „Srbija". Rezultati su bili poražavajući: Milošević, Srebrenica, Mladić, ćevapi, Guča, Bregović, rakija, Kusturica, Đoković. Tužno je to što je reč o mladim ljudima od kojih neki nisu ni bili rođeni u vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. Pritom je slika, kao i svaki stereotip, vrlo pojednostavljena: protagonisti su isključivo muškarci (nijedna žena nije bila asocijacija) od kojih mnogi simbolizuju rat, a ostale asocijacije se vezuju isključivo za muziku, sport i alkohol.

Najčešća reakcija Srba na ovakve vesti je revolt i osećaj nepravde.  Zašto smo i dalje tretirani kao „loši momci" jugoslovenskog raspada? Zašto je i dalje toliko predrasuda i neznanja o nama? Vidimo i u „konkretnim" primerima kako nas ne vole: manjak podrške svetske publike Novaku Đokoviću se delimično objašnjava i time što je Srbin. Ljudi u Srbiji, posebno oni koji ne putuju često, žive u ubeđenju da je ceo svet i dalje protiv nas. A tabloidi u Srbiji redovno plasiraju tu priču.

Valter Lipman, američki publicista i autor kultnog dela „Javno mnjenje" iz 1922. godine, stereotip je definisao kao „sliku u glavi" nekog događaja ili grupe ljudi. Tu sliku stvaraju kultura, obrazovanje i mediji i ona utiče na naš odnos prema stvarnom svetu. 


Uporni stereotipi


Većina Srba bi se u ovome složila sa Lipmanom: slika o Srbima je stvorena putem svetskih medija i holivudske kinematografije i ne podudara se sa stvarnošću, to jest sa onim kakvi mi zaista jesmo. Svi mi koji odemo u inostranstvo se zdušno trudimo da tu sliku popravimo i objasnimo ljudima kako se Srbi ne svode samo na ratne zločince i konzumente ćevapa  i rakije. 

Međutim, dve stvari nam stoje na putu: 
Stereotipi su vrlo uporni i sporo se brišu. Razlog je jednostavan: stereotipi su nesvestan i spontan proces koji svaki ljudski um praktikuje. Štaviše, oni su neophodni jer mozak prima ogroman broj informacija i mora da ih pojednostavi i klasifikuje kako bi mogao da obradi kompleksnu realnost. Dakle, proces stvaranja stereotipa je zdrav i prisutan u svima nama. Dovoljno je da se zapitamo kako smo formirali mišljenje o narodima čije predstavnike ili zemlje nikad nismo videli. Što se više borimo protiv stereotipa ubeđivanjem sagovornika, ma kolika da je verodostojnost naših informacija, rezultat je sve slabiji: smatraju nas pristrasnim. 



Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetosmom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara