Serija Nove Ekonomije - Da li u zdravstvenom sistemu Srbije fali novac, ili dobra organizacija

Zašto pacijenti sede na stepeništu?

Nabavkom šest novih linearnih akceleratora, Srbija ispunjava svetske kriterijume po broju aparata za zračnu terapiju, jedan na 250.000 građana. Ostaje, međutim, pitanje da li će česti kvarovi ranije nabavljenih aparata uskoro biti rešeni, kao i pitanje zaostajanja Srbije za razvijenim svetom, pa i regionom, u pogledu dostupnosti inovativnih lekova obolelima od karcinoma

Britanski ministar zdravlja Džeremi Hant izjavio je početkom maja da postoji mogućnost da je zdravlje brojnih žena ugroženo, nakon što 450.000 pacijenata nije obavešteno o zakazanom terminu pregleda usled greške u programu za pregled raka dojke. Kako su preneli britanski mediji, on se izvinio zbog "ozbiljnog propusta", za koji tvrdi da se dogodio zbog greške u algoritmu računarskog sistema i naredio je nezavisnu istragu o slučaju.

"Prema našoj proceni, moguće je da postoji između 135 i 270 žena čiji je život 'skraćen', kao rezultat greške", rekao je Hant na sednici britanskog parlamenta i dodao da je moguće da bi neke od tih osoba bile danas žive da nije došlo do greške.

Na drugom kraju Evrope, srpski ministar zdravlja Zlatibor Lončar, otvarajući nedavno novu zgradu na Onkologiji 2, rekao je da je ulaganjem u nove aparate u toj oblasti "Srbija konačno ispunila standarde savremenog sveta", dok je izvan svetala reflektora ostala stara zgrada onkologije, u kojoj i dalje u prepunim hodnicima žene sa rakom dojke satima stoje, jer nema dovoljno mesta ni za sedenje na stepenicama, čekajući na pregled. Izvinjenja ministra zbog gužvi u čekaonicama, postojećih lista čekanja na CT i MR preglede, kao i na zračenja, nije bilo.

U Srbiji je rak dojke na prvom mestu po uzroku hospitalizacije i smrtnosti, kad su žene u pitanju. Poražavajući podaci Svetske banke pokazuju i da je performansa Srbije kod raka dojki lošija od svih zemalja u posmatranom skupu – 29 žena na 100.000 naspram 22 u proseku u EU 28 (Grafikon 1). Visoka smrtnost od raka dojke karakteriše i druge bivše jugoslovenske zemlje, navodi se u izveštaju koji je uradio Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) u junu prošle godine ali, u odnosu na mogućnosti, performanse Srbije su najlošije.

Kupovina šest novih linearnih akceleratora i druge opreme iz oblasti onkologije kojom je opremljeno nekoliko zdravstvenih centara u Srbiji, plaćena je iz kredita Svetske banke i sa tom nabavkom Srbija ispunjava svetske kriterijume po broju aparata za zračnu terapiju, jedan na 250.000 građana. Ostaje, međutim, pitanje da li će česti kvarovi ranije nabavljenih aparata uskoro biti rešeni, kao i pitanje zaostajanja Srbije za razvijenim svetom, pa i regionom, u pogledu dostupnosti inovativnih lekova obolelima od karcinoma.

 

Cena čekanja

 

Pacijenti u Srbiji često se suočavaju sa tim da kad dobiju uput za dijagnostički pregled ili terapiju, ne mogu da dođu na red, jer medicinski aparati na koje je potrošeno mnogo novca ne rade i najčešće u zdravstvenoj ustanovi ne može ni da se dobije informacija kada će biti popravljeni.

U praksi se onda dešava da se, zbog kvara uređaja, pacijenti preusmeravaju u centre u druge gradove, kao što je donedavno bio slučaj sa onkološkim pacijentima na terapiji zračenjem.

Najčešći scenario za dijagnostičke preglede je taj da pacijent koji ne može ili ne želi da čeka da oprema ponovo proradi, sa svojim uputom iz državnog sektora, odlazi da potreban pregled uradi privatno. Tako će pacijent oboleo od karcinoma kome u državnoj zdravstvenoj ustanovi traže da uradi na primer skener abdomena i pluća, svaki od tih pregleda, u najboljem slučaju, platiti po 9.000 dinara.

Prema nezvaničnim procenama određenih distributera medicinske opreme, čak 30 do 40 odsto određene nabavljene opreme nije u funkciji. Kada se, primera radi, pokvari deo skenera, magnetne rezonance ili linearnog akceleratora, koji su vredni obično i više desetina hiljada evra, kako objašnjava izvor "Nove ekonomije", čeka se od deset do čak 90 dana na odobrenje od Ministarstva zdravlja za nabavku novog dela, a onda još neko vreme dok taj deo ne stigne u zemlju, pošto uvoznik obično nema skupe delove na lageru.

Draško Karađinović, koordinator Udruženja Doktori protiv korupcije, kaže da problem nefunkcionisanja medicinskih aparata u državnom zdravstvu ima više aspekata.

"Prvi je povezan sa ljudskom prirodom koja zajedničko nikad ne čuva kao privatnu imovinu. To se donekle može poboljšati adekvatnom regulativom koja bi definisala uslove i rokove eksploatacije medicinske opreme. Međutim, toga nema, pa nema ni odgovornosti za česta višemesečna nefunkcionisanja skupe opreme", smatra on.

Drugi uzrok je, navodi Karađinović, sistemske prirode i leži u odredbama Zakona o zdravstvenoj zaštiti iz 2005. godine i članu 199. koji omogućava državnim lekarima da rade istovremeno i kao privatnici.

"Naravno da u takvim okolnostima oprema u državnim ustanovama uvek ima probleme u funkcionisanju, jer se time stvaraju uska grla i liste čekanja, a time i prebacivanje pacijenata u privatni sektor", naglašava Karađinović.

 

Posledice neuređenosti

 

Kako kaže Zoran Ilić, predsednik sindikata zdravstva Nezavisnost, zakonom je propisano da se kažnjava svako ko doprinosi nekom sistemu korupcije, u šta spada i to da lekar ili drugo medicinsko osoblje šalje pacijenta iz državne u privatnu praksu.

"Naravno da lekari i medicinsko osoblje imaju pravo na dodatni, dopunski rad i određeno je da do jedne trećine radnog vremena mogu da rade i kod privatnika", kaže on, ali dodaje da bi, po njegovom mišljenju, rad u državnom i privatnom sektoru trebalo oštro da se razvoji ili da se uvedu stroge kazne za svaku vrstu korupcije.

Poslednjih godina je došlo do izrazito velikog skoka u broju novootvorenih privatnih laboratorija za biološke analize, dijagnostičkih centara sa skenerima i magnetnim rezonancama, oftalmoloških klinika, a pacijenti zbog paralelnog funkcionisanja privatnog i državnog sistema, jednu uslugu plaćaju zapravo dva puta, jednom preko RFZO-a kome uplaćuju doprinose, a drugi put iz svog džepa.

Problem za takvo stanje, kako navodi CEVES,  najviše leži u činjenici da država još nije jasno definisala pravila po kojima bi državni i privatni sektor funkcionisali odvojeno, celovito i sinergetski, odnosno nije napravljen precizan plan integracije privatnog sistema u državni.

Kao rezultat toga, građani se uglavnom osećaju beznadežno i nasamareno jer ih iz državnog sistema nezvanično upućuju ka privatnim klinikama, gde umesto da za usluge koje ne može da pruži osiguraniku, troškove snosi država, odnosno Fond, u najvećem broju slučajeva to plaća građanin. Naime, iako pacijenti imaju pravo da od Republičkog fonda traže refundaciju ukoliko državna zdravstvena ustanova ne može da pruži određenu uslugu u roku od mesec dana, retko koja zdravstvena ustanova hoće da izda potrebnu potvrdu, pa je u prošloj godini takvih zahteva, prema zvaničnim podacima, bilo samo 1.060. Od toga je 910 usvojeno, što je zanemarljivo u odnosu na broj realnih pregleda koji se obave u privatnom sektoru.

 

Ulaganja vođena profitom

Pozivanje građana da se više posvete prevenciji i organizovanje masovnih besplatnih pregleda mogu da navedu na utisak da je uloga kvalitetne preventivne medicine u domovima zdravlja, odnosno primarnoj zdravstvenoj zaštiti konačno prepoznata kao ključna, ali nažalost, kada se pogleda u šta se najviše ulaže, jasno je da do takve promene u načinu određivanja prioriteta za ulaganje u zdravstvu nije došlo.

Karađinović kaže da u srpskom zdravstvu partikularni ili komercijalni interesi često nadvladaju zdravstveni.

"Znamo da bi kvalitetna preventivna medicina na nivou primarne zdravstvene zaštite mogla da umnogome promeni zdravstvenu sliku nacije. Međutim, skupa dijagnostička i terapeutska tehnologija se nalazi u kurativnom segmentu zdravstvene zaštite, to jest bolnicama i kliničkim centrima, pa su tu i najjači komercijalni interesi za plasman opreme, a time i pritisak na donosioce odluka u zdravstvu", navodi on.

Analiza CEVES-a pokazala je da ne postoji sistematična prioritizacija u upotrebi resursa u državnom sektoru, ali navode i da je veliki problem što se prilikom odlučivanja o ulaganjama u zdravstvu ne uzima u obzir razvoj privatnog sektora.

"Ograničena javna sredstva tanko su razapeta na održavanje predimenzioniranog sistema, tako da njegovi delovi u celini postižu manje efekte nego što bi se postiglo uz odgovarajuća ulaganja u manji broj bolje opremljenih, operativnijih, ustanova sa jasnijom namenom", navodi se u studiji.

Ilić kaže da je anketa koju je Sindikat sproveo među zdravstvenim radnicima o tome šta im najviše smeta u radu, pokazala da 90 odsto anketiranih članova navodi nedovoljan broj osoblja u zdravstvenim ustanovama, medicinskih i nemedicinskih radnika, kao najveći problem.

Ilić smatra da za velike gužve i duga čekanja u zdravstvenim ustanovama, pored nedovoljnog broja osoblja, krivica delom leži i na samoj zdravstvenoj ustanovi zbog načina organizacije posla, jer se i sami zdravstveni radnici, ali i pacijenti, još navikavaju na nove sisteme koji su uvedeni u zdravstvo i da je potrebno da postoji bolja edukacija u zdravstvu.

"Na sastanku koji smo ove godine imali sa Ministarstvom zdravlja, dobili smo obećanje da će kapitaciona formula po kojoj se meri učinak rada lekara i medicinskih sestara u domovima zdravlja, biti promenjena. Lekari su sada pritisnuti da pišu lekove koje samo RFZO priznaje, a sa druge strane gužve koje se prave teraju lekare da u nekih sedam do osam minuta obave pregled po pacijentu, a to je veoma malo vremena", kaže on i dodaje da bi primarna zaštita trebalo da radi i na zdravstvenoj edukaciji stanovništva, što je u praksi sada teško izvodljivo.

Kada se, sa druge strane, pogledaju podaci Evropske komisije, Srbija sa 307,8 lekara na 1.000 stanovnika ne zaostaje za evropskim prosekom (tabela 1), a za evropskim prosekom ne zaostaje se mnogo ni po broju medicinskih tehničara (tu je u pitanju broj medicinskog osoblja), što ipak ukazuje na problem u upravljanju i organizaciji zdravstvenog sistema u Srbiji.

 

Teret nasleđa

 

Kako se navodi u već pomenutoj studiji CEVES-a pod nazivom "Kakvo nam je zdravlje", može da se zaključi da "nesumnjivo postoji značajan jaz u kvalitetu zdravstvene zaštite/usluge koji zdravstveni sistem Srbije pruža svojim korisnicima i onoga što bi bilo moguće sa medicinskim znanjem i resursima koji se ulažu". U toj studiji su uz korišćenje brojnih međunarodnih izvora, kao i podataka Instituta za javno zdravlje Srbije, obrađeni osnovni indikatori koji mogu da ukažu na stanje zdravstvenog sistema Srbije, posebno kroz poređenje sa drugim evropskim zemljama i zemljama regiona.

Odgovornost za postojeći jaz prepoznaje se u nedovoljnim opštim kapacitetima funkcionisanja zdravstvenog sistema koji se, mereno ishodima, posle naglih narušavanja tokom 1990-ih, nikad nije u potpunosti oporavio, niti je u poslednje dve decenije zdravstvo sistematično prilagođeno znatnom sužavanju budžetskih mogućnosti Srbije u odnosu na SFRJ.

Slično problem prepoznaje i Karađinović, koji smatra da je stalno stvaranje dugova u zdravstvu upravo posledica nasleđenog modela zdravstvenog sistema iz vremena socijalističkog upravljanja.

"Tada su državne ustanove dobavljale opremu, lekove, sanitetski materijal od državnih preduzeća, a danas je stvar potpuno drugačija. Posluje se sa privatnim dobavljačima i tu se pojavljuju sasvim drugi odnosi koji u praksi rezultiraju zloupotrebama, rasipanjem. Sistem je pregazilo vreme, ali nema volje i znanja za temeljnu reformu i zato se dugovi konstantno gomilaju, a na kraju ih plate građani", navodi on.

Podsetimo, Srbija izdvaja preko 10 odsto BDP-a za zdravstvo, po čemu prednjači u odnosu na zemlje regiona, dok se, sa druge strane, stalno stvaraju dugovi u zdravstvu i često nedostaju sredstva za rad i osnovni uslovi za lečenje pacijenata.

"Da se zdravstvenim sistemom ne upravlja ciljano i sveobuhvatno, jasno je već iz činjenica da ne postoje praktični strateški dokumenti koji bi dali smer upravljanju zdravstvenim sistemom, i da se ne prate podaci o celini sektora.

Štaviše, informativni sadržaj podataka o kvalitetu zdravstvene zaštite slabo je upotrebljiv i za praćenje samog državnog sektora", navodi se u studiji i dodaje da podaci o privatnom sektoru, iako privatne ustanove redovno šalju obimne izveštaje o svom radu, ne ulaze u ukupne pokazatelje, što daje iskrivljenu sliku.

Pored podataka koji se uobičajeno smatraju indikatorima kvaliteta sistema (o smrtnosti od sprečivih bolesti, i o smanjenom i neujednačenom obuhvatu stanovništva vakcinama), o problemima u upravljanju sistemom trebalo bi da govore i podaci o visokoj stopi plaćanja iz džepa za zdravstvenu zaštitu (koji čine blizu 40 odsto ukupnih troškova za zdravstvo), o neujednačenom teritorijalnom rasporedu resursa (mereno brojem lekara po stanovniku odgovarajućeg uzrasta), kao i o nejednakoj dostupnosti zdravstvene zaštite."U zdravstvenom sistemu se sredstva rasipaju, a mogli bi da se postižu mnogo bolji rezultati kad bi ono bilo bolje organizovano. Za to je pre svega potrebna objektivna informacija, ali i da se delovi sistema uspostavljeni u prošlosti stave u funkciju", zaključak je CEVES-a.

 

eu logo Ovaj projekat „Vladavina prava i trošenje javnih sredstava u zdravstvenom sistemu u Srbiji" finansira Evropska unija kroz program Jačanje slobode medija u Srbiji koji rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Ovaj tekst je u isključivoj nadležnosti Business Info Group, izdavača časopisa Nova ekonomija i ni na koji način ne odražva stavove i mišljenja Evropske unije.

pošaljite komentar

3 komentara

  • Savest

    Problem srpskog zdravstva je nepotizam, korupcija i malverzacije sa javnim nabavkama. Ima dovoljno novca i za plate zaposlenih i za pacijente, ali se mnogo krade u nabavkama. Nema kvaliteta jer nema kontrole. Hijerarhija je politička i rodbinska, pa se ne može popraviti već samo urusiti kvalitet usluge. Narod umire pre vremena zbog sve losije organizacije i kvaliteta usluge, pa nema ko ni da se pobuni.

  • Раде

    Уместо 307 лекара логичније би било да је 30,7 мада је и то велики број.

  • Blok

    Imam primedba na tačnost podatka,pa vas molim za proveru : U štampanom izdanju vašeg časopisa , čitam u textu ZAŠTO PACIJENTI SEDE NA STEPENIŠTU , piše da Srbija ima 307,8 lekara na 1.000 stanovnika, što mi zvuči neverovatno .Ako uzmemo da Srbija ima 7 miliona stanovnika onda lekara ima preko 2 miliona :) Pozdrav,