Javne finansije i pravna sigurnost u Srbiji

Zakoni se često menjaju, a slabo se primenjuju

  • Broj 47, januar 2018

  • Miloš Obradović

  • 0

„Nova ekonomija" je tokom protekle godine istraživala u kakvom je stanju pravosuđe u Srbiji i kako se to odražava na ekonomiju i poslovanje preduzeća. Među privrednicima i investitorima, bilo domaćim bilo stranim, vladavina prava se kotira kao jedan od glavnih, a često i ubedljivo prvi prioritet u poboljšanju poslovnog okruženja i privlačenju investicija

Upravo u tim kategorijama, zaštiti ugovora, trajanju sudskih postupaka, naplati potraživanja i doslednoj primeni zakona, Srbija se ne kotira baš najbolje na listama koje mere lakoću poslovanja kao što je Duing biznis lista ili indeks konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma.

Primera radi, po nezavisnosti sudstva smo na 122. mestu, a po efikasnosti rešavanja sporova na 124. mestu od posmatrane 134 zemlje po indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma.
Da biste na sudu naplatili potraživanje od milion dinara, u proseku vam treba 635 dana i košta vas 40 odsto potraživanja, pokazuju podaci sa Duing biznis liste. U takvim okolnostima nesigurnost i rizik poslovanja su ogromni.
Prema iskustvu privrednika, kod jednostavne naplate potraživanja, kada imate sva uredna dokumenta, treba vam dve do  dve i po godine da bi sud presudio u vašu korist. Sudije imaju dosta predmeta, puno papirologije i ceo sistem je neefikasan.
U Srbiji se procenjuje da je u periodu od 2012. do 2016. bilo više od 24.000 prevara u kojima prevaranti uzmu robu koju nikada ne plate, čime je načinjena šteta od 1,2 milijarde evra, a zbog sporosti sudova retko se šteta naplati. Češći je slučaj da firme ta potraživanja otpišu kao gubitak, ne želeći da troše vreme i novac na sudske sporove.

Kako u praksi izgleda pokušaj naplate duga, vidi se na primeru jedne firme koja je imala hipoteku na dug od 1,5 miliona evra i koja je ravno devet godina pokušavala da ga naplati. U primeru koji nam je tokom istraživanja dala kompanija za naplatu potraživanja EOS matriks, firma je u postupak izvršenja ušla u septembru 2006. godine. U novembru 2015. godine, posle više od devet godina, postupak je obustavljen, a naplata je bila neuspešna.
Na papiru, za postupke izvršenja u Srbiji važe načela hitnosti i efikasnosti. U stvarnosti naplata potraživanja se može pretvoriti u Kafkin proces. Dužnik je na hiljadu načina odugovlačio, podnosio neosnovane prigovore, sprečavao veštaka da proceni vrednost imovine, prebacio imovinu na drugo preduzeće, da bi posle osam godina razvlačenja po sudovima pokrenuo stečaj nad firmom dužnikom, zbog čega je obustavljen postupak naplate potraživanja.

Decenijski stečajevi

Drugi veliki problem srpske ekonomije, koji je usko vezan sa pravosuđem, jesu stečajevi. Već dugo se najavljuje novi Zakon o stečaju, u oktobru prošle godine je čak održana i javna rasprava, ali je predlog onda povučen i do sada se na tom polju ništa nije dešavalo. 

Od 2003. godine donošena su tri zakona o stečaju, a poslednji je tri puta menjan. Tako se za različite firme vode stečajevi po različitim zakonima, a moglo bi se reći da je prava tragedija što u Srbiji postoji stečajni postupak koji traje već 22 godine. Aktivna su 22 stečaja pokrenuta pre 2003. godine, a među njima su i četiri velike banke - Beogradska banka, Beobanka, Jugobanka i Investbanka. Ukupno, od 2.096 aktivnih stečajeva, 60 ih je starije od 10 godina. Razlozi za tako dugo trajanje stečajeva su dugi parnični postupci, nerešena imovinska pitanja i zahtevi za restituciju stečajne imovine.

Prema Duing biznis listi, procena namirenja potraživanja poverilaca je svega 32,5 odsto, što je manje od proseka regiona Evrope i Centralne Azije kome pripadamo (38,5 odsto) i dvostruko manje od procenta u OECD zemljama, gde poverioci naplate u proseku čak 73 odsto potraživanja od preduzeća u stečaju. Neko može da se zapita gde su nestala tolika potraživanja, a odgovor delimično pruža podatak o troškovima koji prate stečajni postupak. Prosečno sam stečajni postupak „pojede" 20 odsto stečajne imovine.

Imovinska prava

Kao glavni razlog zašto su investicije u Srbiji na niskom nivou, stručnjaci navode to što privatna imovina ne uživa potpunu pravnu zaštitu. Doduše, gledajući ustavni i zakonski okvir, privatna svojina je nepovrediva, ali gledajući praksu, zaštita privatne svojine je slabo efikasna. Međunarodne organizacije koje se bave rangiranjem zemalja prema zaštiti imovinskih prava, kao što su Međunarodni indeks imovinskih prava koji nas svrstava na 110. mesto ili Indeks ekonomskih sloboda Frejzer instituta po kome smo na 101. ili već pomenuti indeks konkurentnosti SEF-a (122), ne ocenjuju imovinska prava u Srbiji posebno visokom ocenom. 

U zemlji u kojoj privatna imovina nije zaštićena, jer se niko ne može pouzdati u zaštitu prava u sudskom postupku, osim ukoliko nije u vezi sa jakim vansudskim centrima moći koji mogu da utiču na njihov rad, ne može doći do razvoja privredne aktivnosti, novih investicija i otvaranja novih radnih mesta, kaže se u analizi saradnika Frejzer instituta, organizacije Libek. Ovo u stvari i ne čudi, ako uzmemo u obzir kako se vlasnička prava građana Srbije narušavaju već decenijama, od oduzimanja imovine posle Drugog svetskog rata, preko devizne štednje devedesetih, do najnovijih konfiskacija dela penzija.

Nekadašnji sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević ističe da imovinska prava spadaju u red ustavnih prava i to ne samo našeg Ustava, već i međunarodnih sporazuma i evropskih direktiva. 

„Jedno je šta je u propisima, a drugo šta se dešava u stvarnosti. Imamo slučaj smanjenja penzija, a penzije nisu socijalno davanje, već imovina ljudi koji su tokom radnog veka uplaćivali doprinose. Donet je zakon o privremenom načinu isplate penzija, a on više nije privremen, jer traje skoro pet godina", ukazao je Ivošević govoreći za „Novu ekonomiju".

Na tako lošu percepciju sigurnosti imovinskih prava svakako utiče i proces  restitucije koji traje skoro 15 godina, sa neizvesnim rokom završetka.

Česte izmene zakona izvor nesigurnosti

Nesigurnosti u poslovanju doprinose i česte izmene zakona. Prema evidenciji NALED-a, 30 bitnih zakona za privredu u poslednjih pet godina doživelo je izmene 88 puta. Od svih zakona bitnih za privredu, tek svaki peti je imao analizu efekata njegove primene. 

Ovaj problem je širi od samo privrednog. Savet za borbu protiv korupcije je napravio analizu samo seta pravosudnih i procesnih zakona i našao da je u toku pet godina Zakon o javnom tužilaštvu izmenjen 10 puta, Zakon o sudijama imao je 12 izmena, Zakon o uređenju sudova je izmenjen osam puta, Zakon o pravosudnoj akademiji dva puta, Zakon o Visokom savetu sudstva i Zakon o Državnom veću tužilaca imali su tri izmene, Zakon o izvršenju i obezbeđenju imao je četiri izmene, Zakon o parničnom postupku menjan je tri puta, dok je Zakon o krivičnom postupku imao pet izmena. 

Zaključak Saveta bio je da „imamo veoma loše zakone koji se veoma teško primenjuju, ali koji se veoma često menjaju". Osim toga, postala je već uobičajena praksa da se zakoni usvajaju po hitnom postupku i bez javne rasprave. U 2016. godini 59 odsto zakona je usvojeno po hitnom postupku, a u 2015. godini 62 odsto.

Posledica ovako donetih zakona je to što je za njihovu primenu često potrebno tumačenje ministarstava, što privredu košta vremena i novaca. NALED je izračunao da je tumačenje zakona i podzakonskih akata privredu u 2014. godini koštalo 34 miliona dinara, mada su ovi podaci nekompletni jer nisu sva ministarstva dostavila podatke. 

Prema njihovoj evidenciji, te godine dostavljena su 5.764 mišljenja. Potrošeni novac verovatno nije najvažniji efekat prakse ekstenzivnog tumačenja zakona mišljenjima, već sam njihov status i mogućnost unošenja pravne nesigurnosti za preduzeća. Prema rečima stručnjaka, mišljenja ne mogu biti izvor prava, a ona su to postala. 

Rampa od Evropske unije

Baš u vezi sa vladavinom prava, oličenoj u čuvenom poglavlju 23 i donekle 24 u pregovorima sa EU, poslednjih dana 2017. godine stigle su loše vesti. Naime,  trebalo je da Srbija otvori tri nova poglavlja, a otvorila je dva. Razlog zašto i poglavlje 33 nije otvoreno je to što pet zemalja EU nije bilo zadovoljno napretkom koji je Srbija ostvarila u ispunjavanju Akcionog plana za poglavlje 23 koje se bavi reformom pravosuđa, antikorupcijskom politikom, osnovnim pravima i pravima građana. Tanja Fajon, poslanica u Evropskom parlamentu i bivši izvestilac za proces vizne liberalizacije za Zapadni Balkan, čak je otvoreno izjavila u intervjuu listu „Danas" da sudstvo u Srbiji nije nezavisno. 

Prema njenim rečima, sudski procesi u Srbiji traju veoma dugo, neke od veoma bitnih istraga nikada ne dobiju epilog i sve to ukazuje na odsustvo načela nezavisnosti sudstva i na prevagu interesa, a ne isključivo pravde i zakona. I u polugodišnjem izveštaju EK o pregledu stanja u poglavljima 23 i 24, koji je objavljen pre nekoliko dana, navodi se da Srbija zaostaje u uspostavljanju efikasnog, transparentnog i rasprostranjenog sistema za procesuiranje slučajeva. Upozorava se i na kašnjenja u usvajanju strategije tužilaštva. U izveštaju se navode i žalbe sudija na političke pritiske i to pre svega kroz komentarisanje sudskih odluka i postupaka u javnosti od strane političara.

Vlast se kune u vladavinu prava

Da stanje u pravosuđu nije sjajno pokazuju i stavovi sudija i tužilaca u anketi koju je sproveo Alumni klub Pravosudne akademije od aprila do juna, u kojoj je učestvovalo 1.218 sudija i 385 tužilaca. I sudije, njih 74 odsto, i tužioci (82%) smatraju da su preopterećeni brojem predmeta i da to utiče na kvalitet njihovog rada. Pravosudni funkcioneri su izneli negativan stav o vrednovanju njihovog rada, čak 86 odsto sudija i 79 odsto tužilaca. 

Najveći stepen nezadovoljstva pravosudni funkcioneri izrazili su visinom plata koje imaju i kojima se, po njihovom mišljenju, ne obezbeđuje zakonska obaveza da visina plate treba da osigura porodicu funkcionera kao garanciju njihove nezavisnosti. I tako smatra blizu 90 odsto sudija i tužilaca.

Takođe, oko 85 odsto sudija i tužilaca smatra da se izbori na funkciju i napredovanje u karijeri ne odvijaju isključivo po objektivnim kriterijumima. Većina smatra da prilikom izbora na više položaje postoje lična veza i nepotizam, a to se odnosi i kod prvog izbora na funkciju. Takođe, ocenjuju izbor sudija i tužilaca netransparentnim.

Na kraju, šta same sudije i tužioci misle o pravosuđu govori njihova prosečna ocena od 2,67 u slučaju sudija i 2,58 u slučaju tužilaca.

Trenutno je u toku javna rasprava, ili barem njen pokušaj, o ustavnim promenama u delu koji se tiče pravosuđa. Međutim, strukovna udruženja kao što su Udruženje tužilaca i Udruženje sudija Srbije su zajedno sa većinom nevladinih organizacija koje su pozvane na konsultacije napustile javnu raspravu, a na tim sastancima se od strane predstavnika države moglo čuti da je nezavisnost sudstva fetišizirana i da je ideološki mit koji ne postoji nigde u svetu. Poenta tih ustavnih promena je obezbeđivanje nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva, ali prema rečima učesnika tih skupova vlast se nameračila da preuzme još veću kontrolu nad pravosuđem. Inače, prema ranije utvrđenim planovima ovaj posao je trebalo da bude završen do kraja 2017. godine.

Kako bilo, premijerka Ana Brnabić je najavila da će vladavina prava biti prioritet vlade u 2018. Godini,  pa ostaje da vidimo da li će to biti još jedno od neispunjenih obećanja ili stvarno opredeljenje države.

NED logo%20large

Projekat Unapređenje kvaliteta izveštavanja o trošenju javnog novca u Srbiji finansira National Endowment for Democracy.

Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključivo odgovornost Business Info Group kao izdavača Nove ekonomije i ni na koji način ne održavaju stavove i mišljenja National Endowment for Democracy.


pošaljite komentar

Nema komentara