Cirkus

Zlatni klovn ili vašarska zabava

  • Broj 21, jun 2015.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

 „Cirkus se kod nas doživljava pežorativno, vezuje za lakrdiju i politiku i čini se sve da se sreže", počinje Marijana svoju priču, i tužnu i divnu. Artiste nazivaju „cirkusantima", što još ne mogu da shvate Rusi, Mađari, Rumuni, koji čine deo međunarodnog tima. Jer, u njihovim zemljama, cirkus je na pijedestalu i podržan državnim novcima



Cirkus asocira na detinjstvo, na doba nevinosti kada se veruje mađioničarima i umire od smeha na gegove klovnova. Kada je šatra tako velika da te obujmi svojom specifičnom, magičnom atmosferom, punom šarenila. Kad ti dah zastaje na akrobacije u vazduhu, a srce ubrzano kuca da „teta" u šljaštećem kostimu ne padne i ozbiljno se ne povredi. Kada sve miomiriše na kokice. Kada se svi slikaju sa pitonom, takođe zvezdom spektakla.

U mom detinjstvu, cirkus je značio i tačke sa tigrovima i lavovima koji su poslušno prolazili kroz obruče i nemuštim jezikom komunicirali sa dreserima. Našao bi se i poneki medved da prošeta na dve noge, što je bilo daleko zabavnije nego gledati ga u Zoološkom vrtu. Danas toga nema u internacionalnom cirkusu Medrano koji ovih dana gostuje u Beogradu. Nema, jer prema našim zakonima, od 2009. godine navedeno znači – zlostavljanje životinja. Bez obzira na to što se te zveri u cirkuskim uslovima dobro hrane i tretiraju kao članovi brojne familije.

Zbog domaćih propisa koji ne prave razliku između "divljih" i "životinja rođenih u zatočeništvu", celokupna menažerija Medrana je "penzionisana"  na imanju vlasnika cirkusa, u Srbobranu. Lavovi i tigrovi su u kavezima, lame slobodno šetaju, u "najboljoj mogućoj kondiciji", što potvrdi i inspekcija koja malo-malo pa bane. "To nisu divlje zveri, jer se odmalena tretiraju kao ljudi, hrane na cuclu, oblače u ’pampers’ i peru kad god se unerede, pa mirišu na šampon, a ne na svoju vrstu", objašnjava Marijana Sremčević.


Sedma generacija artista


Udata je za vlasnika Medrana, Milana Silvu, "sedmu generaciju cirkuskih artista", te je i sama vlasnica, ali, budući "otporna" na zarazu vratolomija, na poziciji je komercijaliste (pa, stoga, ona prodaje karte). Ona svakom gostu ljubazno objasni šta ga čeka za cenu od 400 do 1.000 dinara. A to nisu divlje zverke za koje se raspituju brojni posetioci na biletarnici male kolonije, stacionirane u blizini Hale "Pionir". Oni ne znaju za taj strogi zakon što je izmenio suštinu cirkusa, njima je cirkus ono što je ranije bio, promenada egzotike.
Medrano je, naravno, sačuvao jaku romantičnu notu iz vremena prošlog, pa se predstave najavljuju preko zvučnika na krovu automobila koji obilazi gradske ulice. Doduše, ovo izmamljuje mnogo manje uzdaha nego ranije, budi manje iščekivanja da padne veče i magija počne. "Cirkus se kod nas doživljava pežorativno, vezuje za lakrdiju i politiku i čini se sve da se sreže", počinje Marijana svoju priču, i tužnu i divnu. Artiste nazivaju "cirkusantima", što još ne mogu da shvate Rusi, Mađari, Rumuni, koji čine deo međunarodnog tima.



Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetprvom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara