Izuzeci jurišaju na vetrenjače

Zora Drčelić i Jovo Bakić

  • Broj 52, jul - avgust 2018.

  • Zora Drčelić

  • 0

Univerzitetski radnici, mislim pojedinci kojih ima nažalost mnogo, posle 2000. shvatili su da je mnogo ugodnije biti deo oligarhije i oni su ušli u strukture sistema, povezali se sa različitim moćnicima u političkim strankama, i s predstavnicima krupnog kapitala i postali su ideolozi, legitimitatori novog sistema, ali i njegovi korisnici. Dakle, „pravdam sistem jer imam koristi od njega“. I zato su sasvim izgubili iz vida društvenu odgovornost koju imaju ljudi zaposleni na Univerzitetu

Ako bi se u nekoliko redova morao sažeti razgovor sa sociologom Jovom Bakićem, docentom na Filozofskom fakultetu u Beogradu, najbolja bi ilustracija bio odlomak iz dnevničkih zapisa Borislava Pekića, jula 1955:
„Evo u čemu je politička pogreška: mi ne biramo oklop ekvivalentan neprijateljskom zrnu, nego njegovom vlastitom oklopu. Primenjeno na istoriju to znači da se neprijatelj uselio u nas, pre nego što nas je osvojio. Daleko pre nego što nas je napao. Pre nego što je bio dat znak za uzbunu.“

 Dragan Đilas i Srđan Šaper imali su monopol u poslovima prodaje oglasnog prostora u medijima, iako su i pre bili bogati ljudi, obrnuli su kapital nebrojeno puta na osnovu jedne suštinski antidemokratske prakse - oligarhijske prakse


Reklo bi se da je mustra uvek ista, vremenima i ideologijama uprkos, pa je jedno od pitanja za Jovu Bakića bilo vezano za stranku čiji je obnovitelj 1989. godine sa još 12 intelektualaca bio upravo Pekić: Demokratskoj stranci koja je bila stožer okupljanja kritičke misli tokom devedesetih, zamera se što nije uspela da demokratizuje društvo, što je društvo u protekle tri decenije ostalo negde ukopano u vremenu oko Osme sednice, u stalnoj potrazi za čvrstom rukom, vođom, autoritarcem. Da li je DS sa ostatkom demokratskog fronta posle 5. oktobra, mogao to da uradi, da pokuša da demokratizuje društvo?
„Mogli su, ali nisu hteli. Biću konkretan. Dragan Đilas i Srđan Šaper imali su monopol u poslovima prodaje oglasnog prostora u medijima, iako su i pre bili bogati ljudi, obrnuli su kapital nebrojeno puta na osnovu jedne suštinski antidemokratske prakse - oligarhijske prakse. Zašto bi postojao monopol na prodaju minuta za oglašavanje u medijima, ko je izmislio to pravilo i kako ga je izmislio? Nismo dobili odgovore na ta pitanja, pa je to onda municija Aleksandru Vučiću, i ostalima, da pucaju. Ovi ne mogu da se brane, to je - neodbranjivo. Danas su one koji su bili čvrsto vezani za DS, tadašnju vladajuću stranku, u istom poslu prodaje oglasnog prostora u medijima zamenili oni koji su čvrsto vezani za SNS, aktuelnu vladajuću stranku. Zašto posle 5. oktobra demokrate nisu pustile novinare da budu profesionalci, a ne da iznova i iznova budu službenici režima?

Više puta ste govorili da ne vidite alternativu u trenutnoj institucionalnoj opoziciji, ni republičkoj ni beogradskoj. Ima li nade za neke nove snage?

Postoje neka nova jezgra, jezgra samoorganizovanih građana. Prva pobeda građana oslonjenih samo na sebe, protiv lokalnih kabadahija, izvojevana je u Nišu, pobeda protiv toplane. Drugo, sprečili su nasilno izbacivanje ljudi iz njihovih kuća na ulicu, u Nišu izvršitelji ne mogu da vas prinudno isele iz stana, tamo je uspeh otpora izvršiteljima 100 posto. Potom, Lokalni front u Kraljevu, oni su već u Skupštini Kraljeva, i tamo raskrinkavaju lokalne kabadahije i njihove lopovluke. Treće, pokret o kome se govori nepravedno u javnosti na osnovu nerazumnog ponašanja njihove personifikacije Belog, jeste pokret „Samo jako“. Sa Belim nijedan odbornik nije otišao, lični projekat Luke Maksimovića je propao, ali u lokalnoj skupštini u Mladenovcu sam pokret radi veoma dobro. Zrenjaninski socijalni forum bori se za normalnu pijaću vodu u ovom gradu. Ne davimo Beograd veoma je stručno ukazao na kriminal zvani Beograd na vodi, što je međunarodna kriminalna akcija, lopovluk enormnih razmera. Inicijativa je napravila vrlo stručno pravnu analizu ugovora, pokazali su razmere kriminala. Zatim Požežani, koji su se takođe odlično organizovali da bi ukazivali na bezobrazluk i bahatost lokalne vlasti. Ova jezgra koja sam nabrojao daju nadu. Oni su međusobno povezani, solidarni su na republičkom nivou. U ovom trenutku ti pokreti deluju toliko čisto, da ih je grehota ne podržati.

Zašto bi postojao monopol na prodaju minuta za oglašavanje u medijima, ko je izmislio to pravilo i kako ga je izmislio? Danas su one koji su bili čvrsto vezani za DS, u istom poslu prodaje oglasnog prostora u medijima zamenili oni koji su čvrsto vezani za SNS

Zaključak je da nam je neophodna solidarnost, od stambene zgrade do radnog mesta?

Solidarnost je ključna reč koja nedostaje. Ne možemo kao društvo opstati ako nema solidarnosti, nijedno društvo ne može. Ako želimo da postojimo kao društvo, a ne kao razorena masa atomizovanih sebičnjaka, prinuđeni smo da budemo solidarni. Zbog nepostojanja solidarnosti, svakoj je vlasti lako da dokrajči već ionako razorene institucije, jer se nigde ne radi i ne glasa za dobrobit ustanove već po zakonu klike. Sukobljavanja zaraćenih klika su razorila institucije u Srbiji. Ovom društvu je zato potrebna terapija solidarnosti. To je dug i neizvestan put, ali jedini ispravan.

Univerzitet četiri godine nije smogao snage da se izjasni povodom doktorata Siniše Malog, novoimenovanog ministra finansija, smenjuju se komisije, najavljena je i treća. Nova rektorka Ivanka Popović je tim povodom kazala: „Taj slučaj je do te mere pod reflektorom javnosti, često neobjektivno i emotivno sagledan, da mnogi ljudi odbijaju da uđu u komisiju koja će ga analizirati i tako postati deo medijskog cirkusa.“ Razumete li šta je htela da kaže?

Ne dopada mi se nimalo ta izjava. O novoizabranoj rektorki sam sa raznih strana čuo vrlo pozitivne komentare i mišljenja, ali ova njena izjava ne uliva nadu. Jer ako je prošlo četiri godine od obelodanjivanja sumnje da je neki naučni rad plagijat, to onda izuzetno rđavo govori o akademskoj zajednici. Plagijat se, znate, lako utvrđuje. 

Profesor Raša Karapandža je vrlo slikovito objasnio koliko je puta za taj doktorat korišćena „kopi-pejst“ računarska opcija, na više od 60 stranica rada.

Tako je, ozbiljna komisija bi doslovno u roku od jednog dana mogla da uvidi o čemu se radi. Podrazumeva se da ste, ukoliko ste izabrani u komisiju, vrlo stručni za određeno područje kojim se kandidat bavi. To znači da ste potpuno u toj oblasti, da čitate ono što se objavljuje, te da postoji vrlo mala verovatnoća da vam promakne nešto. Zato i ima više članova komisije, da ono što promakne jednom, ne propuste drugi. Prvo mentor koji sa kandidatom radi, on ima najveću odgovornost i on kandidata treba da vodi savesno, da čita svaku njegovu rečenicu. U svakom smislu, došlo je do oseke onoga što se zove akademska čestitost. Kada je svojevremeno ministar odbrane u Nemačkoj Teodor cu Gutenberg, u vladi Angele Merkel, uhvaćen u plagiranju, čovek kojem je predviđana blistava karijera naslednika Angele Merkel, i pored toga što je njena reakcija bila prvo da odbrani svog ministra, akademska javnost je tako reagovala da je ekspresno najuren sa te pozicije. Akademska zajednica u Nemačkoj je pokazala da je dostojna tog imena. U Srbiji, akademska zajednica pokazuje da je tog imena nedostojna.

Kada je svojevremeno ministar odbrane u Nemačkoj Teodor cu Gutenberg, u vladi Angele Merkel, uhvaćen u plagiranju, akademska javnost je tako reagovala da je ekspresno najuren sa te pozicije

Univerzitet je nekad bio mesto okupljanja kritičke javnosti, studenti i njihovi profesori su bili u stanju da uzdrmaju svaki režim. Da li je i Univerzitet postao servis Aleksandra Vučića, baš kao što je sve ovde njegov servis?

Ne bih govorio o Univerzitetu na taj način. Pre mislim da su pojedinci, kojih ima nažalost mnogo, posle 2000. shvatili da je mnogo ugodnije biti deo oligarhije, nego ne biti. I oni su ušli u strukture sistema, povezali se sa različitim moćnicima u političkim strankama, i s predstavnicima krupnog kapitala i postali su ideolozi, legitimitatori novog sistema, ali i njegovi korisnici. Dakle, pravdam sistem jer imam koristi od njega. I zato su sasvim izgubili iz vida društvenu odgovornost, izgubili su osnovna načela na kojima treba da se zasniva delanje akademskog poslenika. U tom smislu, ti ljudi, jedan dobar deo akademske zajednice, postali su deo oligarhije, i samim tim prestali su da budu pripadnici akademske zajednice. A izuzeci jurišaju na vetrenjače.

Tu je i razlog nemogućnosti da se komisija izjasni o doktorskom radu Siniše Malog, i ne samo njegovom doktorskom radu, već i o različitim radovima drugih političara. Jer oni koji su postali deo oligarhije, treba da se zamere jednom od vodećih oligarha. Pa to ne ide.

Ukratko, nije se to moglo dogoditi u poslednjih šest godina, za vreme ove vlasti, pominjete da je proces ulaska dela akademske zajednice u oligarhiju počeo posle 2000.

Tako je. Univerzitet je gotovo u celosti bio protiv režima Slobodana Miloševića. Univerzitet ne može da se poistoveti sa tadašnjom opozicijom, ali je suštinski podržavao opoziciju devedesetih godina. Režim Slobodana Miloševića je univerzitet sveo na prosjački štap. Ilustracije radi, 2000. godine, meni kao asistentu pripravniku plata je iznosila 80 maraka, ili 40 evra. Redovni profesor je imao oko 200 maraka.  Tada su i materijalni interesi profesore opredeljivali da budu sa studentima.

Posle 2000. plate na fakultetima su porasle.

Najveći dobitnici promena 2000. bili su univerzitetski nastavnici. Ali treba imati na umu neujednačenost prihoda od fakulteta do fakulteta. Fakulteti s većim brojem studenata, zahvaljujući školarinama, zaposlenima su mogli da omoguće bolje plate. Univerzitetska plata je postala sasvim dobra za naše uslove, dostigla je 1.000 evra. Na taj način, ljudi sa univerziteta bili su pridobijeni, ali i dodatno kupljeni različitim mestima po upravnim i nadzornim odborima, gde su naknade bile prilično visoke i ljudi su postali privrženici sistema, deo oligarhije. Popunjavanje oligarhije iz univerzitetskih krugova masovnije je krenulo od 2000. godine. Ljudi su shvatili da zbog materijalnog interesa treba da pravdaju sistem.

Čini se da je opredeliti se protiv Miloševića bilo jednostavnije, jer taj je čovek proizvodio ratove. To je zdrav razum naspram ludila koje nije moglo dugo da traje...

Ako ste bili protiv rata mogli ste da se udružite u nevladine organizacije i dobijete grantove iz inostranstva i da postanete za jedno totalno rastureno društvo – bogat čovek. Takvom se čoveku kapitalizam mnogo dopadao, blagodareći njegovom antiratnom stavu, moralu koji ga je krasio u vreme nemorala, i razume se stranim jezicima koje je poznavao, jer bez tog znanja se nije moglo učestvovati na različitim konferencijama i povezivati se sa sličnim antiratnim aktivistima u svetu, taj čovek shvata kapitalizam kao rajsko društvo u kojem svi dobro žive, a ovo ovde je Slobodan Milošević, komunista, koji je upropastio sve. I ja sam kao student mislio tako. Već 1994, kada sam pisao diplomski rad o pisanju strane štampe o kraju Jugoslavije, izgubio sam mnoge iluzije i o novinarstvu i o sredstvima masovnog opštenja na Zapadu, video sam da se neke novine ne razlikuju od tadašnje beogradske „Politike“ koja je bila kriminalna.

Danas nema ratova u regionu, nismo pod sankcijama, bar smo deklarativno na putu u EU, niko nam ne preti bombama… Izgleda da intelektualci imaju mali manevarski prostor za izjašnjavanje protiv Aleksandra Vučića? 

Plus, novac koji dolazi preko nevladinih organizacija sa strane, značajno se stanjio. Kad nemate kriznu situaciju u zemlji, onda „velike“ nevladine organizacije nemaju posla, nema potrebe da im se daje novac. Onda je država izvanredan izvor prihoda preko mesta u upravnim i nadzornim odborima. A uvek postoji mogućnost da se uđe i u politiku, neko postane član, neko simpatizer stranke i takozvana nestranačka ličnost. Tako smo došli do ovoga gde se sada nalazimo.

Da li se bojite dugih oligarhijskih prstiju zato što javno nastupate, ipak ste deo akademske zajednice?

Čovek koji se boji ne treba javno da nastupa.

pošaljite komentar

Nema komentara