Florijan Biber: EU mora da opstane, zato što nema alternativu

Foto: Pixabay

Intervju sa Florijanom Biberom, profesorom Univerziteta u Gracu i ekspertom za Jugoistočnu Evropu, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle - Florijan Biber o odnosima Srbije i EU (AUDIO)

Da li autorski tekst Aleksandra Vučića, koji je nedavno objavljen u Ju-Es Njuzu, možemo da shvatimo kao neku vrstu izvinjenja Evropskoj uniji, i da li će to izvinjenje biti prihvaćeno? Takođe, kako je do tog teksta uopšte došlo, i da li ga je diktirao neko sa strane?

Florijan Biber: Taj tekst je jako čudan. U stvari, čudno je gde je on objavljen -- jer je Ju-Es Njuz jedan jako nebitan portal. To je do pre deset godina bio jedan od velikih nedeljnih časopisa, kao što su Tajm i Njuzvik, ali je ugašen, i sada postoji kao neka veb stranica -- koja se, uzgred, uopšte ne bavi svetskom politikom. Dakle, nije relevantna ni u Americi. To meni onda jako liči na autorski tekst koji je Ana Brnabić skoro objavila u Vašington Tajmsu, što su takođe jedne nebitne novine. Pogotovo ako je u pitanju izvinjenje, ili objašnjenje predsednikove izjave o Evropskoj uniji, jako je čudno što je ono objavljeno na nekom nebitnom američkom portalu... Bilo bi očekivano da takav tekst bude objavljen u nemačkim novinama, ili na portalu Politiko, koji je najbitniji internet portal za Evropsku uniju.

Kome je namenjena ta poruka? Da li je ona namenjena čitaocima i publici u domaćoj javnosti, ili je ona ipak upućena u smeru Evrope?

FB: Ovo je sve tako opskurno, da ne znam šta je zapravo cilj ovakvog poteza. Meni se više čini da je ovo poruka za domaću publiku, zato što onda može da se kaže da je predsednik Vučić napisao neki bitan tekst za neke američke novine, i da se zaboravi da je u pitanju sasvim nebitan portal -- isto kao Vašington Tajms i tekst Ane Brnabić. Te novine niko ne čita, ali ih ljudi često pobrkaju sa Vašington Postom, i onda to čitaocima u Srbiji zvuči kao da premijerka i predsednik imaju neku međunarodnu publiku, kojoj objašnjavaju svoj stav prema svetu, iako u suštini nije tako.

Zanimljivo je što se u tom tekstu navode konkretni podaci, iz kojih se vidi da je Srbiji mnogo više pomoći stiglo od Evropske unije, i  sa Zapada uopšte, nego od Kine. Da li to može da dovede do nekog pomaka u tretmanu tih spoljnopolitičkih saveznika u domaćoj javnosti?

FB: Predsednik Vučić je i ranije davao neke izjave, kojima je pokazivao naglašenu zahvalnost za pomoć koja dolazi od EU i Zapada -- ali on takve poruke uvek usmeri prema delu svoje publike koji je više prozapadan. Znači, on šalje razne poruke, i građanima koji su prozapadno orijentisani i onima koji su više, da kažem, proistočni -- nezavisno da li je to u pravcu Rusije ili Kine. Na isti način, on u spoljnoj politici takođe uvek pokušava da igra i sa jednom i sa drugom stranom. Naravno, on bi bio loš političar kada bi prekinuo sve veze sa Evropskom unijom i sa Sjedinjenim Američkim Državama, i samo se orijentisao prema Kini... Dakle, ovo što on radi je, kao što sam često govorio, neka loša kopija Titove politike, koja se ogleda u tome da uvek igra sa svim stranama, i svima šalje poruku: “Ne, ne, niste me dobro shvatili! Ipak bih sa vama, i cenim vašu pomoć.”

Bitan razvoj događaja za Srbiju i evrointegracije je i najnoviji izveštaj Fridom hausa, u kome se vidi da je naša država ispala iz kruga demokratskih zemalja. Kako Evropska unija gleda na dalji pad demokratije u Srbiji, i zbog čega ona uopšte pokazuje bilo kakvo strpljenje za takve stvari? Šta je tu zapravo interes EU?

FB: Po meni, taj izveštaj pokazuje nešto što znamo već duže vreme. Druga istraživanja su takođe pokazala da se stanje demokratije u Srbiji pogoršava. To, naravno, nije dobro ni za Evropsku uniju, zato što su Srbija i Crna Gora zemlje u regionu koje su najbliže članstvu u EU od svih šest zemalja Zapadnog Balkana -- a istovremeno su to dve zemlje koje trenutno imaju najvećih problema sa demokratijom. I to je onda neka čudna poruka, jer niko ne bi hteo da se stekne utisak da približavanje Evropskoj uniji znači pogoršanje stanja demokratije. Naravno da se stanje demokratije u ovim zemljama nije pogoršalo zbog približavanja Evropi -- to samo znači da proces proširenja sam po sebi ne obezbeđuje poboljšanje demokratije. 

To je jedna zabrinjavajuća poruka za Evropsku uniju, i ona bi trebalo jasnije i glasnije da komunicira svoje nezadovoljstvo u tom pogledu, jer je jasno da Unija traži da njene članice budu demokratske zemlje -- iako, razume se, znamo kakvo je stanje demokratije u Poljskoj i Mađarskoj, isti izveštaj pokazuje ozbiljan pad i u tim zemljama... Tek ćemo videti kako će funkcionisati nova metodologija proširenja, koja obećava mogućnost slanja jasne poruke, i to da proces pregovora može da stane u slučaju da se stanje demokratije ili vladavine prava u zemljama kandidatima pogoršava.

Pomenuli ste Mađarsku i Poljsku. Nije tajna da postoje veoma bliski odnosi između predsednika Srbije i mađarskog premijera. Koliko EU zamera Srbiji tu bliskost sa Mađarskom?

FB: Ta bliskost može samo da vodi do daljeg otpora među zemljama koje su već skeptične prema proširenju. To smo čuli iz Francuske, ali takođe i iz Holandije, da te zemlje ne žele proširenje, zato što se plaše da će biti još više “Orbana” u Evropskoj uniji. Znači, one ne znaju kako da spreče pad demokratije u Mađarskoj, ali bar ne žele da unutar EU bude još više sličnih vladara. I u tom smislu, što se više Srbija bude zbližavala sa Mađarskom, to će veći biti otpor njenom članstvu od strane zemalja kao što su Holandija, Danska i Francuska. Takođe, vidim da je u Nemačkoj taj neki polet pozitivnog raspoloženja prema Vučiću pao, i više nije takav kakav je bio u ranijim godinama njegove vladavine. Dakle, ako Srbija, ili barem ova sadašnja vlada u Srbiji, izgubi podršku Nemačke, ne može ništa da uradi bez obzira na to koliku joj podršku budu pružale zemlje kao što su Mađarska i Poljska.

Da li je Vučić ipak bio u pravu kada je govorio o krizi solidarnosti unutar Evropske unije? 

FB: Naravno da postoji kriza solidarnosti u Evropskoj uniji, to nije sporno. U kriznim trenucima je to uvek najvidljivije, zato što je to momenat u kome svaka zemlja gleda prvo sebe, i jasno je da je ta sebičnost jako negativna -- ali je, takođe, razumljiva. Ne možemo da zaboravimo da tu sebičnost imamo svuda po svetu, to nije ništa specifično za Evropsku uniju, samo se od zemalja Unije više očekivalo. Najbolja poruka je možda to da EU iz svake krize u kojoj se nađe nešto nauči, i da uvek pokušava nešto da promeni u načinu na koji funkcioniše. Dakle, alternativa nije da Evropska unija prestane da postoji, nego da nastavi da uči iz svojih grešaka, ili grešaka zemalja članica, i da se poboljšava. Zbog toga EU danas izgleda kako izgleda -- a to je potpuno drugačije nego što je izgledala pre dvadeset, trideset ili četrdeset godina. Mislim, pre trideset godina niko ne bi očekivao od Evropske unije da pomaže u ovakvim okolnostima, zato što je tada imala još manje ovlašćenja. Dakle, to je jedan spor proces učenja lekcija kroz krize i probleme, i on naravno ponekad ide presporo, ali to je u prirodi takve vrste konstrukcija.

Šta se formalno očekuje da Srbija uradi u narednih nekoliko godina kako bi nastavila proces približavanja EU, i šta je od toga Srbija zaista spremna da učini?

FB: Ako gledamo brzinu kojom su se reforme u Srbiji odvijale u prethodnih nekoliko godina, moramo da konstatujemo da ne postoji dovoljno političke volje da se preduzmu koraci koji su potrebni za članstvo. Taj proces integracija manje-više stagnira -- a, za razliku od Severne Makedonije i Albanije, koje su bile pod blokadom, Srbija nema taj izazov. Dakle, Srbija je mogla brže da napreduje, što se tiče pregovora, zatvaranja poglavlja, i tako dalje, i nije to uspela. Naravno, to je deo jedne šire slike oko stanja vladavine prava i demokratije u Srbiji, koja pokazuje, po mom tumačenju, neozbiljnost vlasti kad je u pitanju proces integracija. 

Znači, spremnost formalno postoji, i formalno je cilj da Srbija postane član EU -- ali ja bih rekao da Vlada ne radi sve što je potrebno da taj cilj dostigne, i da se taj proces zbog toga se produžava. To smanjuje entuzijazam za članstvo kod građana, zato što oni to više ne vide kao nešto što je realno. Tu postoji i jedna dodatna dimenzija, koja se odnosi na relacije sa Kosovom. Rešenje tog spora je takođe bitno, i predstavlja izazov za obe zemlje, tako da nije jasno kada će se to sve završiti.

Zašto je Srbija odbila da od EU traži svoj deo finansijske pomoći regionu za rešavanje posledica koronavirusa? Da li je to znak nekog namernog otklona od evropske politike, ili je nešto drugo u pitanju?

FB: Ja sam takođe bio iznenađen tom odlukom. Ne znam da li je to bilo iz inata, ili se time šalje neka poruka Evropskoj uniji da Srbija može sama da izađe iz krize... Meni je to teško shvatljivo, zato što, uprkos tvrdnjama vlasti, ne postoji razlog zašto bi Srbija bolje prošla kroz ovu krizu nego druge zemlje regiona i EU. Svuda se govori o ekonomskom padu, koji će biti ozbiljan -- možda jedan od najozbiljnijih u Evropi već decenijama. Tako da je meni neshvatljivo, i ne mogu da vidim neko, recimo, stručno objašnjenje za to što je Srbija ovu pomoć odbila. Nisam ekonomista, ali ako uzmemo u obzir to da su je sve druge zemlje prihvatile, meni se to više čini kao neka politička poruka, i ne bih bio iznenađen ako bi u nekom trenutku Srbija ipak prihvatila pomoć, samo da to ne bude u javnosti, nego malo, kao…

Što bi se reklo “ispod žita”.

FB: Da, tako je. 

Kakve trenutno diplomatske odnose sa EU imaju vlasti u Srbiji, a kakav odnos ima, i da li ikako diplomatiju sa Evropom održava opozicija?

FB: Kriza demokratije u Srbiji i pogoršanje stanja u tom pogledu su doveli do malo gorih odnosa vlasti i EU. S druge strane, veliki deo opozicije u Srbiji nije deo evropskih političkih stranaka, i to svakako smanjuje njihov uticaj i mogućnost da imaju neke partnere s kojima bi mogli da razgovaraju. Izuzetak je Demokratska stranka, koja je deo Partije evropskih socijalista, i na taj način ima neki pristup i partnere u Evropi... Ali, ja mislim da je to jedna mana srpske opozicije, što nije dobro integrisana u evropske političke strukture -- i zbog toga nema ni kontakte, ni podršku u političkim sukobima.

Srbija je poslednjih nekoliko godina u sve dubljoj političkoj krizi, koja je sad dodatno produbljena dešavanjima oko vanrednog stanja i pandemije, a odskora i nastavkom izbornog procesa. Kako bi u narednom periodu vlast i opozicija mogle da pomognu da se u sledećem izveštaju Fridom hausa popravi položaj Srbije, i da li bi Evropa nekako mogla tome da doprinese?

FB: Ja mislim da bi EU mogla da bude puno jasnija u svojoj kritici, ili u svojoj analizi toga šta je problematično u stanju demokratije u Srbiji. Takođe, što se tiče izbora -- uz sadašnje okolnosti će biti još teže osigurati slobodne izbore, nego što je to bio slučaj pre pandemije. U tom pogledu bi bilo jako značajno da Evropske unija pošalje jasnu poruku da izbori treba da se organizuju u okolnostima gde nema bojkota opozicije, gde su ispunjeni neki osnovni uslovi koji omogućavaju demokratske izbore. Mislim da jasnu poruku u tom smeru vlast u Srbiji ne bi bila u stanju da odbije, i to smo već videli kad je za vreme vanrednog stanja bilo tog pokušaja da se ograniči sloboda medija -- ta uredba je ukinuta u jako kratkom roku. Dakle, možemo da vidimo da je vlast u Srbiji još uvek spremna da sluša neke jasne poruke, i da EU u tom smislu ima neki uticaj -- ali to mora da bude jasna i javna poruka, u kojoj se ukazuje na neke bazične vrednosti, a to su demokratija i vladavina prava.

U kakvom stanju se kamion Evropske unije vraća na drum, nakon što je sleteo u jarak zbog korone? Kako su institucije, duh i sama ideja EU preživele pandemiju koronavirusa?

FB: Imali smo dosta kriza u prethodnih petnaest godina. Dakle, imali smo ekonomsku krizu 2008, zatim krizu u Evrozoni 2012. i 2013. godine, imali smo takozvanu “migrantsku krizu” 2014, 2015. godine, onda skorije i Bregzit, 2016. -- i svaki put je dosta ljudi reklo: “To je kraj Evropske unije, EU ovo neće preživeti.” Ali je svaki put Evropska unija ipak našla neki način da ostane u životu, zato što ispunjava potrebe građana svojih zemalja članica. Dakle, ona nema alternativu. Alternativa jeste jedino da se Evropska unija poboljša, i ja mislim da je u tom smislu ova kriza, naravno, pokazala i neke mane EU -- ali to ne znači da će se Evropska unija zbog toga raspasti. Možda je sada prilika da se malo ozbiljnije razmisli o reformama, i tome šta se u njoj može poboljšati. Lično mislim da su te prethodne krize na neki način propuštene šanse da se razgovara o tome kako EU može bolje da odgovara na te zahteve, kritike i probleme koje smo videli -- ne samo sada, nego i u prethodnih deset, petnaest godina.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Nema komentara