Foto: Jelena Simonović

Ivana Rašić: Solidarnost podrazumeva bezuslovnu ljubav, empatiju i razumevanje

Foto: Jelena Simonović
Ivana Rašić, poznatija po umetničkom imenu Sajsi MC, bavi se muzikom od 2002. godine. Prepoznatljiva je po energičnim nastupima i tekstovima koji na slikovit način opisuju stanje u društvu i koji izazivaju burne reakcije. Ivana je diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i kada se ne bavi muzikom prati društvena i politička dešavanja. Nedavno je nastupila i na dobrotvornom koncertu organizacije Krov nad glavom koja brani ljude od prinudnih iseljenja.

Šta je za tebe solidarnost?

Dosta je primera, solidarnost je i kada u porodici dobijem podršku za nešto. Bilo koji čin koji podrazumeva bezuslovnu ljubav, empatiju, razumevanje. Recimo da je to bezuslovna podrška osobe koja nije u poziciji oštećenog ili žrtve, ali koja pokušava da razume drugog. Razumevanje drugog ljudskog bića je ključno, jer nismo svi isti, nemamo svi ista iskustva, tamo gde sam ja slaba ti si jak, tamo gde si ti slab, ja sam jaka. Sve je to po meni solidarnost.

Nedavno si održala nastup na benefit žurki koju je organizovala organizacija Krov nad glavom, a novac se sakupljao za građane kojima je ugrožen dom. Da li je to tvoj način da pokažeš solidarnost?

Svakako, to je i najlakši način za mene i najlepši. Koncert je nešto u čemu sam ja dobra i mogu da doprinesem na taj način.

Kako su kolege sa kojima nastupaš to prihvatile, da li im je bilo u redu da nastupe besplatno?

Mi inače radimo te humanitarne nastupe kada nas pozovu, ali nismo dobijali puno poziva. Njih dvoje znaju moj stav. Tijana, koja nastupa sa mnom je moja sestra i živimo zajedno, ona je uvek tu, a i di-džej je bio slobodan taj dan tako da nije bilo problema. Svakako i on podržava ovu priču.

Da li je bilo nekih negativnih reakcija na odluku da učestvuješ na takvom koncertu?

Niko nije meni lično nešto negativno rekao, ali sam videla na Tviteru par takvih komentara i uopšte mi nije bilo jasno odakle otpor i šta sada nekoga ugrožava ako je neko rešio da radi ovakvu vrstu akcije. Borba koju ta organizacija vodi je možda jedina stvar koja se dešava sada u Srbiji, gde ti ne možeš da kažeš ništa protiv. Mislim da je to nešto čemu jedno normalno zdravo ljudsko biće nema šta da zameri. Može da mu se ne sviđa moja muzika, ali akciju ne može da ne podrži.

Koliko znaš kolega koji bi uradili nešto slično?

Mislim da je organizacija Krov nad glavom za neke moje kolege previše nerazumljiva, previše underground i smatram da, kada bi bili malo edukovani, da bi se priključili. Ljude koji nisu iz te sfere društvenih nauka zahvataju isti problemi kao i ostatak stanovništva, ali njihov fokus nije na razumevanju društva. Često i kada imaju neke nevolje, ne znaju kako da ih formulišu, niti kako da se snađu.

Misliš li da je solidarnost nešto što se može naučiti ili samo ljudi sa određenim sistemom vrednosti mogu to da razumeju?

To je vrlo filozofsko pitanje i nešto o čemu ja često razmišljam. jer čas mislim da se ti rodiš kao empatičan čovek i neko ko je sklon i ima afiniteta da se solidariše, a čas mislim da je to nešto što ti se usadi u detinjstvu. Verovatno je i jedno i drugo. To je večita dilema, ali uvek postoji i taj korektivni momenat putem vaspitanja u porodici ili u školi. Mislim da su starije generacije definitivno učile taj humani aspekt u toku školovanja ili kolektiva gde rade. Ne može se reći da je to bio trend, ali što više analiziram liči da je u ranijem periodu bila sramota da se ne solidarišeš.

Negde sam pročitao da si izjavila da si ideološki levo orijentisana, ali u akcije vezane za oduzimanje domova često se priključuju ljudi koji su desno orijentisani i oni to shvataju kao svoju priču. Da li se izgubi ta ideološka podela u situaciji kada ni osnovna ljudska prava nisu obezbeđena? 

Verovatno kada nemaš ni to bazično pravo, onda se boriš za sve što možeš. Kako god da su ideološki orijentisani ljudi, ako nisu zli, mogu biti korisni za viši cilj. Mislim da je svakako dobro komunicirati sa ljudima koji su na suprotnom spektru ideološke orijentacije, zato što je to iskustvo koje moraš da imaš da bi i sam mogao bolje da definišeš svet oko sebe. Moraš poznavati i onoga koji misli drugačije, jer su i ti ljudi indikator onoga što se dešava u društvu. 

Da li je siromaštvo nešto što podstiče solidarnost ili je obrnuto? Ljudi su potrebni jedni drugima kada je teško, ali opet teško ćeš da podigneš glas za nekog drugog ako tebi to može ugroziti egzistenciju... 

Užasno teška pitanja mi postavljaš... Siromaštvo je najokrutnije stanje u kome se može naći neko biće i to nekada može da bude i okidač da se solidarnost naprasno stvori, a nekada može i da bude razlog zašto je nema. To je jedna od onih stvari kod kojih i kroz istoriju možemo videti da se ispoljava i onako i ovako. Zavisi i od okolnosti i od ljudi i od vremena u kom se živi.

Da li su ljudi kod nas počeli da shvataju taj značaj zajedništva i toga da možda mogu nešto da postignu kada se drže zajedno?

Ne, to trenutno nije slučaj i to je nešto što možemo da vidimo, zapravo se sve dešava suprotno od toga. Uvek je postojao neki apel sa te leve strane, kada kažem levo mislim u nekom najopštijem filozofskom smislu, ne mislim na usko politički. Uvek postoji taj vapaj da se kolektivno brani. Mislim da je tako bilo i u istoriji i da je ta solidarnost prirodna stvar u levim ideologijama. Mnogo mi je bilo čudno sve to, ti godinama misliš da će nešto da pukne i da će nešto da se desi, ali se ne dešava. Nekako navikneš da voda dođe do nosa i da jedva dišeš. Jako je čudna sada situacija, jer se ništa ne dešava što se tiče neke eksplozije, niti grupisanja ljudi. Postoji sigurno milion razloga zašto je to tako, postoje čitave generacije koje su stasale na drugim vrednostima i od kojih se sada očekuje istorijska uloga. 

Da li su razumevanje različitosti i tolerancija nešto što je neophodno da bi se postigla i solidarnost? Baš kada su u pitanju ta iseljenja, često imamo slučaj da ljudi nemaju razumevanja za nekoga ko se prosto nije snašao u životu u materijalnom smislu, nema da plati dug banci, razboleo se, desilo se nešto nepredviđeno... 

O tome se i radi, mi ne razumemo različitost. Imamo taj primer vezan i za pitanje žene u muzici. Ako sam se ja izborila za ovu poziciju gde sam sada, to je zato što sam ja baš to htela, ali to ne znači da osoba koja iza mene dolazi mora da prođe kroz iste stvari kroz koje sam prošla ja. Ona možda nije istog mentalnog sklopa i možda će posle 800 negativnih komentara da kaže: „Nosite se, ja ovo neću da radim". Moja je lična stvar što sam to htela da trpim, ali suština je da se napravi okvir, pravni, socijalni, da mi možemo da funkcionišemo, a ne da to što ću ja da zapnem kao najtvrdoglavija mazga bude uslov da li ću da uspem. Kreativni rad treba da bude samo to i potrebno je da se sledećoj ženi koja dolazi posle mene omogući da ne mora da trpi komentare da joj treba „olupati ciglu o glavu". Zašto bi trebalo da ona trpi ako je rešila da bude javna ličnost koja hoće da se kreativno izražava. To možda može da se primeni i na druge stvari. Na primer, to što lečimo decu SMS-om je strašno. Ja smatram da obrazovanje i zdravstvo ne smeju biti privatna stvar. To ne sme biti privatizovano. To mora biti državna stvar i država mora i u ovom slučaju o kome razgovaramo da ljudima koji se nađu na ulici pomogne. Ljudi ostaju bez doma iz najrazličitijih razloga i država mora da ih obezbedi. Smatram da niko ne treba da ostane bez doma i da je to pravo koje je neotuđivo. 

Da li si ti imala nekada iskustvo sa izvršiteljima ili neko iz tvog okruženja? 

Nisam imala lični primer, ali znam nekoliko priča gde se spor prethodnog vlasnika preneo na novog vlasnika, što je jedna nebuloza. To je sve ta tromost države da reši slučaj od pre 30 godina. Država često greši, treba onda i pojedinac da ima pravo da greši, ali to je taj okvir koji mora da se napravi. Ja mislim da je važno imati neku utopiju kojoj društvo treba da stremi. To nije bauk, utopija je dobra stvar, a ovde ne postoji nikakva ideja, ovde trenutno postoji samo jedna čamotinja i samo borba da se preživi, a to budi sve najgore u ljudima i zato imamo sada ovu kastu izvršitelja, koja se pojavila.
 
Znaš li da se uvodi novi zakon od januara, iz Krova nad glavom ga zovu „kriminalizacija solidarnosti" jer su propisane nove, visoke kazne za ljude koji sprečavaju iseljenja... 

Baš su brzo odreagovali! To je nešto najužasnije što sam čula u poslednjih par godina. To je upravo to kako su ga iz organizacije i nazvali. Baš su ekspresno doneli taj zakon u stilu „hajde da razorimo baš sve". Ja ne znam zašto onda svi ne bi živeli u džungli, pa šta nas pojede, pojelo nas je, a šta nas ne pojede znači da smo bili brži nego neko ko je pored nas. Zašto uopšte živimo u društvu koje ima neka pravila, koja je razlika? 

Sada si me asocirala na teoriju društvenog ugovora, ne znam da li se sećaš sa fakulteta, teorija po kojoj su ljudi živeli u tom „divljem", prirodnom stanju i da su se onda zbog toga i dogovorili da osnuju neki sistem, pravila, da ne bi vladao zakon jačeg do istrebljenja... Mi danas imamo situaciju da ne važe ni ugovori potpisani i overeni u sudu...

To je strašno. Ne znam zašto nisu doneli ekspresno taj zakon gde će zaštititi treća lica koja nemaju veze sa sporom koji se desio pre nego što su kupili stan. Jako mi je zanimljivo da se problemi rešavaju tako što se prave drakonske kazne za ljude koji pokušavaju da spasu druge ljude, a ne donosi se zakon koji će da zaštiti one koji nemaju veze sa sporom, ljude koji su kupili stan, a nisu znali da postoje malverzacije. Zdrav razum ne može da opravda što su doneli ovaj zakon.

Deluje kao da pratiš politička dešavanja, šta misliš da li su političari danas izgubili dodir sa običnim građanima? 

Oni potpuno žive u jednom roze balonu, ali se može reći da je to i naša krivica, jer nismo bili na vreme korektivan faktor, ali nisu ni oni dobro shvatili svoj posao i ne rade ga dobro ni profesionalno. 

Na koji način sve mogu da se angažuju ljudi poput tebe, poznate ličnosti čiji se glas poštuje i koje prati određeni broj ljudi? Mogu li oni da doprinesu da se stvari promene? 

Nije ni meni baš bilo jasno dokle seže moj glas i koji ljudi to slušaju i koliko ozbiljno shvataju. Nemaš ti uvid kada si na nastupu, u klubu, sem ako ne sedneš sa ljudima da pričaš posle. Onda sam shvatila da neki ljudi detaljno prate šta ja radim. Kada je izašla jedna pesma gde ja spominjem Petru Keli, koja je bila eko-feministkinja, desilo se da mi jedan dan stiže njena slika od strane jednog fana. Oni su je našli na netu, izučili ko je ona, skinuli njenu sliku i napravili kao neki logo i poslali meni. Petra Keli je značajna ličnost za nemačku aktivističku scenu, ali u našem društvu baš i nije poznata. Ipak neki klinac se potrudio da vidi ko je to. Do najvatrenijih fanova možda i mogu da dođem, ali teško do šire mase ljudi. Mislim da umetnici nisu ključni faktor u ovoj priči i da ne mogu ni da budu, jer njihova pozicija u startu nije nešto posebno. 

Koliko često te pozivaju da razgovaraš o ovako ozbiljnim temama, možeš li da pošalješ dobru poruku i na ovaj način, a ne samo kroz muziku?

Pozivaju me. Često se u intervjuima dotaknemo tema kao što je na primer položaj žena u muzici ili u društvu, o tome se sve više razgovara. To počinje malo čak da bude i trend, pa imamo sve više situacija da se nekada žene i veštački stavljaju u prvi plan da budu tu kao neke figure, a ne zato što im je stvarno data neka moć, jer nije. Nekada mi i smeta to uzimanje žene kao forma da bi se ispratio trend da smo mi neko otvoreno društvo koje razume i poštuje položaj žene. Problematično je kada se tako rade stvari, jer se rade traljavo. Ne rade se iz korena, već kozmetički i imam problem sa tim kada se stvari rade kozmetički.

Imaš dosta ljudi koji smatraju da ako si umetnik, ti si društveno odgovoran. Ja ne mogu da se složim sa tim skroz, jer mogu da razumem umetnika koji ne želi da ima ništa sa ovim društvom ili sa bilo kojim. Ako te ne zanima taj aspekt, ne znači da si loš umetnik, nego te samo ne zanima. Igrom slučaja mene zanima, ali ima i stvari koje ne mogu da kažem jer će ugroziti moj alter ego, koji mene hrani i plaća račune. Kada neko kaže: „Ti si tako bez dlake na jeziku", često budem u fazonu - moj jezik je medved, koliko imam autocenzure, jer ne smem da ugrozim sebe zbog neke gluposti koja ne menja ništa suštinski. Ugroziću ja sebe ako ću nešto stvarno promeniti, ali da pričam za džabe… Ne moraju umetnici biti ti koji počinju promene, poželjno je svakako, ali ne moraju ni da prate politiku ili da se bave političkom sociologijom, koja je meni bila najzanimljiviji predmet na fakultetu. Ja sam malo upućena u stvari pa mogu da razumem, ali mogu da razumem i neku drugu žensku osobu koja repuje i koju ne zanima to. 

Kakva je budućnost solidarnosti, misliš li da nešto ide nabolje, javlja li se neka iskra? 

Pa ova organizacija Krov nad glavom se prilično zalaufala. Ne bih potcenila tu moć i ima ih sve više. 

Koje vrednosti najviše ceniš kod druge osobe? 

Zvuči kao kliše, ali ja stvarno verujem u to da su ljudi dobri ili loši. Naučila sam kroz život da ne gubim vreme sa lošim ljudima. Loši ljudi u smislu kada vidim da postoji potencijal da je zlica i da će bez problema nekom drugom da napravi neko zlo nepotrebno. Sa raznim ljudima sam bila u kontaktu u svim sferama, ima i dobrih i loših. Meni je to jako bitno, taj neki moralni kod mora da postoji, u smislu da nećeš nikome namerno da činiš zlo. Bitno mi je da budem okružena takvim ljudima.


Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Komentari (1)

  • Zoran Stojiljkovic

    Dopada mi se jako to sto Ivana govori i radi i voleo bih da kao njen stariji kolega budemo u kontaktu. Imam u vidu i to sto smo oboje levicari