Kad tolerišeš nezakonito ponašanje, dobiješ Juru

Pexels

Intervju sa Mariom Reljanovićem, naučnim saradnikom na Institutu za uporedno pravo, za podcast “Dan posle”

Ovih dana pratimo dešavanja u leskovačkoj Juri, u vezi sa odnosom poslodavca prema zaposlenima u vreme borbe protiv pandemije. Šta na primeru Jure možemo da kažemo o situaciji u kojoj se sada nalaze zaposleni? (U Juri su zaposleni odbili da uđu u pogone i nastave sa radom nakon višednevne obustave, jer je nekoliko zaposlenih zaraženo koronom, prim. Nove ekonomije)

Mario Reljanović: Ono što se tamo dešava nije trenutna situacija samo u Juri, nego, čini mi se, i kod većeg broja poslodavaca. Ja bih rekao da je ovo što gledamo ovih dana, što može da se podvede pod jedan izraz, a to je nepoštovanje zakona od strane poslodavaca, zapravo naplata svega onoga što smo gledali, i na šta smo upozoravali prethodnih godina. 

Jer, ako vi dočekate poslodavca kao da je dobrodošao što je došao u Srbiju da radno eksploatiše radnike, pa tolerišete njegovo nezakonito ponašanje, i menjate propise, koje oblikujete tako da njegovo nezakonito ponašanje postane zakonito -- dobićete to da poslodavce nije briga za radnike. 

Dobićete to da poslodavci, zapravo, jedinu obavezu koja im je data u ovom stanju, a to je da obezbede bezbednost i zaštitu zdravlja radnika u ovim novim uslovima, da oni ni to ne žele da ispoštuju. Bilo je i drastičnijih primera, gde poslodavac dovodi radnike kojima je određen karantin, koji su se vratili iz inostranstva -- dovede ih u fabriku, u proizvodnju, da rade, i sklanja ih posle intervencije policije. Ali ih, recimo, skloni tek dva dana kasnije, kada su oni verovatno već ugrozili sve ostale radnike.

Sve je lakše kad imaš ugovor o radu u vanrednom stanju

Čak i kad se ukaže predstavnicima vlasti -- na raznim nivoima, od lokalnih pa do državnog -- da se tu dešavaju neke stvari koje ne bi smele, više puta smo imali prilike da čujemo kako je ovo, eto, kapitalizam, i da država tu nema mesta da se meša. Koliko je to zapravo tačno, kakav je odnos države prema poslodavcima, i gde tu postoji prostor za konstruktivnu intervenciju?

MR: Jedna od većih laži među onima koje su izgovorene u ove prethodne tri, četiri nedelje je ta da država u kapitalizmu ne može da primora privatne poslodavce ni na šta. To je samo nastavak politike koja je već utabana. Ako se setimo Goše, i izjave ministra da država ne može ništa više da uradi za te radnike, jer je u pitanju privatni poslodavac -- a reč je o poslodavcu koji je, pritom, počinio više krivičnih dela, i protiv kojeg su podnete krivične prijave koje nikada nisu procesuirane -- onda vidimo kako se država ponaša. Dakle, država vrlo lako može da interveniše, i to na više načina.

Imamo li primer iz nekih drugih zemalja, gde je država u ovoj situaciji intervenisala prema nekim poslodavcima, ili prema celim sektorima, iako su u pitanju kapitalističke zemlje?

MR: Da počnemo od Španije, koja je nacionalizovala bolnice, odnosno privremeno preuzela upravljanje privatnim bolnicama. Dakle, u Španiji se ljudi ne okupljaju po sajmovima i sportskim halama ako su bolesni, nego se koriste kapaciteti privatnih bolnica -- što ovde nikad nikome nije palo na pamet. Engleska je, još na samom početku krize, napravila neke procene, i donela paket mera, koji jeste usmeren ka poslodavcima, ali je i direktno i indirektno usmeren ka radnicima, odnosno ka očuvanju radnih mesta. 

Italija je, recimo, donela paket mera u kojima jedan deo pomoći ide poslodavcima, ali je, takođe, jedan ne tako mali deo -- ja bih rekao skoro polovina te pomoći -- direktna pomoć onima čiji je rad, odnosno čiji je radni status ugrožen zbog pandemije. Zbog zatvaranja određenih radnji, ili zbog prekida procesa rada, i tome slično. 

Naravno da ima primera -- to nije ništa suprotno ideji kapitalizma, jer ako imate vanredno stanje, onda ne možete da prepustite tržištu da se određene stvari dešavaju. Te vanredne okolnosti su, po definiciji, neke okolnosti koje utiču na opstanak države i nacije, i koje utiču na dešavanja na samom tržištu. Dakle, tržište kao takvo nije kreirano i dizajnirano da funkcioniše u doba policijskog časa, i u doba potpunog ili delimičnog zatvaranja određenih delatnosti.

Neki su u ovoj situaciji prešli na rad kod kuće, a neki to prosto nisu mogli. To su oni koji rade na radnim mestima koja su po prirodi smeštena napolju, ili se dešavaju u kontaktu sa ljudima i strankama. Kako su ti radnici zaštićeni, i što se tiče bezbednosti i što se tiče radnih prava?

MR: Ti radnici bi trebalo da budu zaštićeni, pre svega, u smislu da sama organizacija rada bude takva da oni minimalno dolaze u kontakt sa drugim osobama, i da imaju obavezna sredstva zaštite -- ako ništa drugo, masku i rukavice u ovoj situaciji. Poslodavac mora da im obezbedi i bezbedan dolazak na posao, i odlazak sa posla. Obaveze poslodavca su jasne, ali mi se čini da ni sami poslodavci to ne mogu da izvedu bez podrške države... Mi smo imali, u prvim nedeljama krize, situaciju gde poslodavac želi da opremi svoje radnike, ali ne može da dođe do maski i rukavica.

Vlada je tokom vanrednog stanja donela paket mera pomoći privredi, u okviru kojih su i neke mere i preporuke namenjene poslodavcima kako bi se smanjio pritisak na radnike. Kakav je realan doseg i efekat tih mera?

MR: Za mnoge mere stoji samo neko najopštije obrazloženje, i nije jasno kako će se, a ni kada, realizovati. Čuli smo da će neke od njih biti realizovane tek u maju mesecu. To poslodavcima koji ne rade, a žele da zadrže radnike, ništa ne znači, jer će ti radnici ili biti dva meseca bez zarada, ili će poslodavac ipak morati na neki drugi način da ih zbrine, ili ne zbrine -- recimo, neplaćenim odsustvom, ili da ih, kršeći zakon, jednostavno sve otpusti. 

Na primer, jedna Vladina mera kaže da će preduzetnicima, mikro i malim preduzećima za svakog zaposlenog radnika biti isplaćene tri minimalne zarade, koje će ići tim radnicima. Ako je ovo poslodavac koji radi normalno, koji ostvaruje profit, i koji onda želi da isplati punu, a ne minimalnu zaradu svojim zaposlenima, šta će taj poslodavac raditi s tim novcem? Da li će im on isplaćivati zaradu, i odbiti pomoć države? Da li će ta pomoć države biti direktno isplaćivana radnicima, pa onda radnik dobije i minimalnu zaradu pored zarade koju mu isplaćuje poslodavac? Ili će, jednostavno, poslodavci čekati da dobiju tu pomoć, iako imaju para da isplate zarade, i neće ih isplaćivati -- zato što će se pozivati na tu neku Vladinu odluku, i reći: “E, čekajte, vama za ova tri meseca sledi minimalna zarada.” 

Dakle, jedna naizgled vrlo jednostavna mera, kojom želimo da pomognemo poslodavcima da prespoje ovaj period, je zapravo vrlo komplikovana, i može da se tumači na različite načine -- ako nemamo taj neki okvir u kome će ona biti realizovana. Čini se da će veliki deo tog novca otići onima kojima ne treba. Sa druge strane je u potpunosti zanemaren čitav jedan deo koji se odnosi na socijalno ugrožena lica, i koji se odnosi na različite radnike koji nisu zaposleni. Sve ove mere se odnose samo na zaposlene. Tu nema onih koji rade honorarno, tu nema onih koji rade na crno, onih koji rade na privremenim i povremenim poslovima -- a takvih ljudi u Srbiji ima relativno mnogo. Tako da ovo za sada ne deluje baš dobro, i čini mi se da je usmereno ka tome da, zapravo, najveći teret krize podnesu radnici, a da se poslodavci čuvaju po svaku cenu.

Kako uopšte u ovoj situaciji može da se zaštiti neki radnik, ili radnica, koji smatraju da su im ugrožena prava, i/ili bezbednost? Imali smo primere da su neki uspeli štrajkom da se izbore za neka poboljšanja, odnosno da dobiju rukavice i maske. Šta tu ugroženi radnik može da uradi, i kome da se obrati?

MR: Najpre, iako Zakon o radu, naravno, postoji i primenjuje se na isti način na koji se primenjivao i pre vanrednog stanja, jako je važno naglasiti da tu postoje i neki drugi zakoni. Recimo, Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti -- tako da, osim inspekcije rada, koja jeste nadležna, radnik može da se obrati i sanitarnoj inspekciji. Takođe može da se obrati -- kao što je bio slučaj sa radnicima kod kojih je poslodavac kršio karantin, dakle dovodio radnike iz karantina -- i policiji, to jest Upravi za vanredne situacije, ako smatra da se krše mere koje su vezane za zabranu kretanja. To su neke tri adrese koje su na raspolaganju radnicima. Ono što sam ja primetio, čisto iz informacija koje ovih dana dolaze do mene, jeste da je inspekcija rada uglavnom pasivna. 

Budući da nije predviđen zakonom, neki protest, odnosno spontani štrajk, bi bio formalno gledano nezakonit -- ali, ukoliko je uzrok tog protesta nepoštovanje mera bezbednosti i zdravlja na radu, on opet ulazi u, da kažem, domen zakonitog, jer radnik nije dužan da radi u uslovima koji su štetni ili opasni po njegovo zdravlje ili život, a do kojih je dovelo nepostupanje poslodavca. Dakle, radnici mogu odbiti da rade. Naravno, tu imate drugu vrstu problema -- u tom slučaju, osim ukoliko nisu jedinstveni, ako protest nije masovan, uvek postoji rizik da će ih poslodavac otpustiti.

Ako govorimo o radnom pravu i položaju radnika, gde realno možemo da očekujemo da će situacija posle ukidanja vanrednog stanja biti još lošija nego sada? Sa druge strane, da li negde možda bude bolje?

MR: Ono što mi nismo uspeli, i za sada ne uspevamo, zato što država to odbija, jeste da prilagodimo radno pravo novim uslovima. Država to radi u odnosu na javni sektor, ali se kloni privatnog sektora. To je, kao što sam već rekao, veoma pogrešna taktika -- koja, čini mi se, pokazuje da ne možemo da očekujemo ništa dobro nakon završetka ovih vanrednih okolnosti. Mnogo se pričalo o ograničavanju prava na bolovanje, odnosno prava na naknadu tokom privremene sprečenosti za rad. Sve to je usko povezano sa zdravstvenom zaštitom, i sa svime ovime što nam se sada dešava. 

Ako država nastavi sistemski da uništava javne službe, i da ignoriše činjenicu da su radna prava sve lošijeg kvaliteta i obima, nećemo izvući nikakvu pozitivnu pouku iz ovoga -- pouku da bi nešto trebalo regulisati drugačije. Niko nije tražio mišljenje sindikata za usvajanje ovih mera, što je nezamislivo u jednoj zemlji, makar ovih reprezentativnih sindikata... Tako da ne treba očekivati promene na bolje, i ne treba očekivati naučene lekcije. Mislim da su na vlasti vrlo, vrlo loši đaci, i da će oni i dalje uporno ignorisati to što se danas dešava, i da će nastaviti politiku tog -- ja ga zovem “predatorski” kapitalizam.

Zamislimo sad jednu hipotetičku situaciju -- da “dobri đaci” dođu na vlast posle ukidanja vanrednog stanja, da se formira neka vlada nacionalnog spasa, i da u toj vladi Mario Reljanović bude ministar rada. Koje bi bile prve mere takve vlade?

MR: Prvi potez bi bio da vidimo da li mi želimo da promenimo neke politike, i da li postoji podrška drugih ministara, najpre minstra finansija i ministra privrede -- da nađemo snage da napravimo zaokret u tim politikama. Jedna organizacija, Centar za dostojanstven rad, kojoj ja pripadam, trenutno radi na modelu alternativnog zakona o radu. To praktično znači da ćemo mi, jedna grupa od desetak ljudi koji su stručni za radno pravo, isporučiti javnosti -- dakle sindikatima, i svima koji žele da čitaju -- alternativni zakon o radu, koji bi u bukvalnom smislu mogao bez ikakvih problema da se implementira u postojeći sistem. 

Ono što shvatite kada pišete takav tekst je da sam zakon o radu -- čak i da je najbolji na svetu, čak i da je najkvalitetniji po radnike na svetu -- nije dovoljan. Da njegovi efekti neće biti dovoljni, jer su potrebne promene i u socijalnoj politici, u investicionoj politici, i možda čak i najvažnije, u poreskoj politici. Ako vi kao država kažete: “Pa, mi ne možemo da utičemo na to koliko poslodavac plaća svoje radnike…” To je tačno, ali kroz progresivno oporezivanje vi možete da štitite male poslodavce, i one koji lošije posluju, a da one koji bolje posluju da stavite pred izbor -- da li će dati veliki deo svog profita državi na ime poreza, ili će umanjiti svoj profit time što će poboljšati uslove rada zaposlenima, odnosno povećati zarade. Veliki broj poslodavaca će se u tom sistemu odlučiti za ovo drugo -- dakle, da investira u svoje zaposlene, jer je srećan zaposleni i kvalitetan zaposleni.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Komentari (1)

  • Neko

    Dodjite u LEONI PROKUPLJE da vidite sta i kako se radi? Radio sam neko vreme i vise nikada,zato sada cekam vizu i selim se iz ove zemlje,idem gde se radnik pita nesto i nije rob.