Ne upadajmo u zamku egzotike, ne mora se preći granica da bi se putovalo

Foto: Marko Jevtović

Intervju sa Urošem Krčadincem, profesorom digitalne umetnosti i putopiscem za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle - Uroš Krčadinac o putovanju posle pandemije (AUDIO)

Kakvi će biti efekti ove pandemije na turizam i na kulturu putovanja -- što se tiče načina putovanja, ali i načina provođenja vremena na destinaciji?

Uroš Krčadinac: Ja sam se tim pitanjem bavio sa Lazarom Pašćanovićem i Markom Đedovićem, ekipom iz Kluba putnika, i mi smo tome pristupali na jedan uslovno rečeno antituristički način -- premda je i antiturizam neka vrsta turizma. Vodili smo se idejom da su putovanja neka vrsta ličnog sredstva za obrazovanje, za razumevanje sveta. Ona čoveku daju mogućnost da ode i dodirne neke stvari koje je inače video samo na ekranu, ili je o njima čitao, i koje su mu do tada uvek bile predstavljane iz određenog ugla -- a ovako može da ih doživi i uživo. 

Želeli smo takođe da putovanje predstavimo kao nešto što je mnogo pristupačnije nego što to ljudi misle. Ako se odreknemo raznih udobnosti, možemo prilično jeftino da putujemo, i to može da bude pristupačno čak i za većinu ljudi neke periferijske zemlje kao što je naša. Ipak, čini mi da to sada, u odnosu na vreme pre nekih deset, petnaest godina, kada smo se mi time najviše bavili, jeste teže, i da je to pandemija promenila. Odjednom su nam pasoši postali važniji nego što su tada bili. S druge strane, videli smo da i virusi mogu da putuju… Možda smo mi ljudi i previše putovali. Svakako smo previše putovali na jedan bahat i nedovoljno pametan način, i sad, eto, virusi putuju -- a mi čekamo.

Šta možemo da očekujemo u pogledu uticaja pandemije na putovanja različitim prevoznim sredstvima -- avionom, autobusom, i tako dalje?

UK: To je već pitanje za turističku ili prevoznu industriju -- ja prosto ne znam dovoljno o tome šta će se kome isplatiti. Recimo, u ovom trenutku vidim da aviokompanije imaju puno problema. Rekao bih da će biti mnogo rigoroznije kontrole na aerodromima i graničnim prelazima, i tome se ne radujem -- ali to je prosto nešto što mi se čini neizbežnim u ovom trenutku. Takođe očekujem jednu eksploziju neprijatnih biopolitika. Kad kažem biopolitike, mislim na potvrde o tome da li imamo antitela, da li smo se vakcinisali, na koji način smo preležali virus, i tako dalje...

Hoće li biti posledica po autostoperski način putovanja?

UK: Bude mi žao kada pomislim da će ljudi koji sada imaju dvadesetak godina neizbežno teže da stopiraju nego što smo mi stopirali. Opet, čini mi se i da smo mi stopirali teže nego što su to radili naši roditelji, pa će i sadašnji klinci morati da se izbore za neki svoj oblik stopiranja ili kaučsurfinga -- neke vrste slobodne razmene smeštaja i prevoza zasnovane na solidarnosti i empatiji. Želim da verujem da ćemo moći da se izborimo za to i sad, samo što će izgledati drugačije. Jednom smo autostopom putovali iz Španije u Maroko -- u Španiji smo satima stopirali i niko nije stao, dok u Maroku nikad nismo čekali više od 10 minuta. Dakle, bilo je potrebno da se prođe samo jedan mali moreuz, pa da se kultura stopiranja promeni iz korena. Najlakše je bilo stopirati u Turskoj i arapskim zemljama, tu je bila milina jedna stopirati... U tom pogledu je i Balkan relativno dobar.

Dakle, ljudi iz tih područja vole da primaju stopere?

UK: Da, da. I onda se raspričaju sa njima, i čovek shvati da zna više turskih reči nego što je mislio da zna. Te vrste razmena su bile čarobne, zato što čovek kroz njih ima prilike shvati koliko je zapravo sličniji svim drugim ljudskim životinjama nego što je mislio. Putovanje je za mene pre svega bilo sredstvo velikog otvaranja ka svetu, i pokušaj da se lansiram u taj svet, šta god iz toga ispalo. Mislim da je dobro za čoveka da ima to iskustvo kao deo svog razvojnog puta. 

Sada mi se čini da možda nije loše da više putujemo po, recimo, svom gradu, ili da više obilazimo neka mesta u svom kvartu u kojima nismo ranije bili  -- u tom smislu nas pandemija ne sprečava da putujemo, makar na taj način. Možda će neke stvari biti teže, ali eto, ne mora se preći granica da bi se putovalo... Svi negde žudimo za egzotikom, i putujući često upadamo u zamku egzotizma. Čitava turistička industrija na neki način počiva na toj egzotističkoj retorici -- nudi nam se da odemo na neki drugi kraj sveta, na Bali ili u Kinu, i vidimo neke potpuno drugačije ljude, koji žive nekim potpuno drugačijim životom. To u stvari nije baš tako. Svi mi zapravo delimo mnogo više toga nego što nas razdvaja, i ispod naših kulturnih razlika se kriju veoma slični problemi.

Koliko ova situacija otvara prostor za razvoj lokalnog turizma? Najavljena je ova akcija vaučera za letovanje u banjama i na planinama... Ali lokalni turizam nije samo to, nego i putovanje u bilo koji grad u Srbiji u kome do sada nisi bio.

UK: Ja bih voleo da ima mnogo više tog nekog malog, lokalnog zujanja. Meni je u svakom gradu zanimljivo na svoj način, i drago mi je kad mogu da upoznam nekoga iz tog grada, da razgovaram sa njim, i da čujem neke stvari o načinu života tamo. Mislim da je mejnstrim kultura putovanja u kojoj živimo poprilično problematična, u smislu te ideje da moraš da skupiš neke pare, da bi išao u Budvu na leto... Prosto, otići u neki potpuno nasumični grad, upoznati neke ljude, provesti tamo jedan ili dva dana -- mislim da to može da bude jedno čudesno iskustvo, bez obzira da li je to Paraćin, Kikinda, Sjenica, Mali Iđoš ili Dimitrovgrad... U kulturno umetničkim scenama velikih gradova postoji jedna vrsta elitističkog autizma, dok u malim gradovima to uglavnom bude drugačije. Tako da, ako će ova pandemija da dovede do toga da se više ljudi povezuje na jednom lokalnom nivou, to bi bilo baš lepo. 

Meni su i putovanja po regionu temeljno promenila život, jer sam kroz njih shvatio razne stvari koje pre toga nisam. Razmišljao sam o tome da bi trebalo da postoji više regionalnih školskih ekskurzija, na kojima bi đaci otišli preko jedne granice -- ne moraju preko dve, ali neka makar pređu jednu granicu, posebno tamo gde je isti jezički prostor. Ja ionako te naše granice vidim kao neku vrstu nasilja koje nam je nametnuto, i dok sam živ neću prestati tako na njih da gledam -- kao na nametnuto političko, identitetsko i ekonomsko nasilje.

Pre godinu, dve sam čitao jedno istraživanje o vrednosnim sistemima milenijalaca -- doduše američkih, ali može da se primeni i na ostatak zapadne civilizacije -- u kome se pokazalo da mladi sve manje razmišljaju o trošenju para na predmete, na stvari koje se poseduju, već da su sve zainteresovaniji da troše pare na sticanje iskustava, kao što su, na primer, putovanja.

UK: Putovanje sa jedne strane može da bude lični avanturistički čin, ili čin sazrevanja ili prelaska -- ali je sa druge strane roba kao i svaka druga. Roba koja može da se kupi, i da se fotka, i da se okači na Instagram, i da bude statusni simbol, i tako dalje... Ja verujem da su mladi spremni da kupuju iskustva više nego objekte, ali ne mislim da je to išta posebno drugačije nego da se kupuju objekti. Mislim da nam treba više antikonzumerističkog sentimenta, da manje kupujemo bilo šta. 

To je još jedna stvar koja je došla s pandemijom. Shvatili smo da možemo da živimo sa mnogo manje bilo čega, i to ne znači da ćemo biti manje srećni. Meni je bilo fantastično da sad, u tim danima koje sam provodio zatvoren, nekako više razmišljam -- gledam oblike lišća, slušam ptice ili gledam materijale predmeta po kući. Odjednom sam imao više vremena da na to obraćam pažnju, i shvatio sam da je to jedna vrsta putovanja -- kao francuski pisac iz devetnaestog veka koji napisao putopis po svojoj sobi. Džabe nam sva putovanja, ako nismo u stanju da putujemo u sebe i sebe menjamo kroz to putovanje, da osluškujemo i baždarimo svoje senzore na stvarima koje nas okružuju. Ako je to samo roba, koju ćemo platiti, zabeležiti i staviti na Instagram, onda bolje i da ne putujemo.

Kakvi su i pre koronavirusa bili zdravstveni rizici putovanja u neke zemlje?

UK: U tropskom pojasu postoje zemlje koje još uvek muku muče sa nekim zaraznim bolestima. Zato smo, pre našeg velikog afričkog putovanja, išli na Institut “Batut” u Beogradu da se vakcinišemo protiv tih nekoliko najvažnijih. Ja se, recimo, na putovanju nikad nisam zarazio nekom takvom bolešću -- možda sam imao proliv, ili temperaturu ili grip, i to je bilo sve. Mi smo bili odgovorni kao putnici, i vodili smo računa -- što se tiče malarije, koristili smo razne mreže, sredstva za komarce, i tako dalje...

Jedna od stvari koje su neraskidivo povezane sa putovanjima su granice. Pre pandemije je u neku ruku postojala težnja ka labavljenju državnih granica -- EU kao takva je praktično počivala na njihovom ukidanju. Onda je došla pandemija, i granice su odjednom postale strašno važne. Šta će biti s granicama u budućnosti?

UK: Kad pogledamo šta su problemi današnjeg sveta -- a to su klima, migracije i ovakvi biohazardi -- i kada pogledamo razvoj tehnologije, medije i internet, vidimo da je sve globalno. Naša kompletna situacija je globalna, a institucije su nam i dalje lokalne -- i dalje su nacionalne. Jedan britanski biolog je rekao nešto što mi se svidelo: “Imamo paleolitske emocije, srednjovekovne institucije i božansku tehnologiju.” Kombinacija te tri stvari je, na neki način, dobra slika onoga što je trenutni problem. Naše srednjovekovne institucije zapravo nisu u stanju da se nose sa današnjom tehnologijom, a ni sa epidemijom, klimatskim promenama i svim drugim stvarima koje se dešavaju. 

I onda su granice prosto jedna neuralgična tačka, jedna neuralgična linija na kojoj se ti paradoksi najbolje vide -- to da virus može da pređe granicu, a da ja ne mogu. Vidi se taj paradoks da novac i roba mogu da pređu bilo koju granicu, a da ja ili ti to ne možemo, ili da migrant to ne može. Tu će biti jako važno vraćanje na osnovni humanizam -- da li smo u stanju da razmišljamo o odnosima koji su solidarni, o empatiji, ili će sve da se pretvori u krvavu borbu za preživljavanje svih protiv svih? Na granicama će to opet biti najočiglednije, ta zabrana migracija i pretvaranje Evrope u tvrđavu, a Balkana u nekakvu vojnu krajinu.

Hoće li vredeti putovanja sveg tog maltretiranja? Čekanja i testova na granici, na aerodromu, ograničenja što se tiče pristupa plažama i muzejima… Ili će putovanje u budućnosti da poprimi neki sasvim drugi oblik?

UK: Dobro, tu ima više slojeva... Ta ograničenja će trajati dok se pandemija ne stavi pod kontrolu -- još godinu ili dve, ako se pronađe vakcina. Ja se više plašim da će doći do ojačavanja granica kao jedne opšte društvene posledice pandemije. Svakako će kontrole na aerodromima da budu još gore. Aerodrom je jedno užasno zanimljivo mesto, koje predstavlja nekakvu kombinaciju šoping mola, operacione sale i vojno-policijske postaje, i to će sada da bude još dodatno pojačano ovim biopolitikama -- potvrdama o vakcinaciji, i slično. Treba putovati, namerno prolaziti kroz sve te stvari, i pisati o tome. Možda su ta iskustva baš, baš relevantna za neko savremeno stanje -- to da ne možeš da uđeš na plažu, ili da stojiš na aerodromu dva dana i ne možeš da uđeš nigde. 

Možda ta iskustva govore dobro o nekom našem vremenu. Na neki način smo mi tako i putovali -- nismo putovali da se zabavljamo i da nam bude udobno, nego da bismo istraživali i razmišljali o svetu, i to nas je nekako držalo. Držala nas je ideja da putovanjem možeš da saznaš nešto novo, postaneš nova verzija sebe ili otkriješ nešto novo o svetu, i o stanju sveta u kome se trenutno nalaziš. Opet kažem, za gomilu putovanja koja su trenutno u ponudi, ja bih više voleo da ne postoje. Troši se gorivo, niko ništa ne saznaje, ugrožava se planeta, zapadnjaci se bahato ophode kada odlaze u Treći svet... 

Voleo bih da počnemo više da cenimo putovanja. Ako budemo putovali ređe, možda se, kada otputujemo, budemo trudili da malo drugačije doživimo sve to što smo videli. Kad se čovek nađe u novoj situaciji, u nekom novom gradu i zemlji, gde se govori novim jezikom -- odjednom ga sve napada, i u tom stanju on prosto postaje drugačija osoba. Receptivniji je, i više upija sve to, a istovremeno ima malo potrebu i da se brani, i onda ga to menja. Međutim, ima puno putovanja koja nisu takva -- to su vrlo industrijska, turistička putovanja, gde ste vi maltene kao neki predmet na pokretnoj traci. Odvedu vas da vidite to što je planirano, vi to vidite, uđete nazad u autobus i vratite se kući. Ako takvih putovanja bude bilo manje, meni neće biti žao.

Možda će na putovanjima budućnosti polazište biti značajnije od dolazišta.

UK: Može se tako reći, i to je baš lepo rečeno. Još jedna lepa stvar u vezi s putovanjima jeste to da čovek ima prilike da spozna mnogo više o mestu odakle je došao, nego što može dok tamo živi. Odjednom ga ljudi pitaju “Odakle si?”, pitaju ga “ Šta je ta zemlja, taj grad, ta regija odakle dolaziš? Šta je to bilo kod vas?” i onda čovek na neki način počne da razmišlja o tome. Mene su moja prva samostalna putovanja naterala da počnem mnogo više da čitam o istoriji, društvu i drugim temama kojima sam se ranije mnogo manje bavio, jer sam odjednom osetio da imam neku vrstu odgovornosti. Svi mi imamo tu odgovornost, i svako od nas je neka vrsta glasnika -- i bolje bi bilo da to što ćemo širiti ne budu neke već prerađene poruke, stereotipi i ideološki obrasci, nego nešto do čega smo došli sami.

Otkako je ukinut javni prevoz u Beogradu -- i sada kada je vraćen, pa je rizičan zbog nepoštovanja mera zaštite -- ja svuda po gradu idem peške, i usput često vidim neka mesta kuda autobuske linije ne prolaze. Tako se moja dnevna rutina pretvorila u neku vrstu mikroputovanja.

UK: Što sam stariji, sve više verujem u ta mikroputovanja. Mislim da je to sjajno -- ako ima ljudi koji su pronašli neku novu radost u tim mikroputovanjima, koji su sada otkrili mikroputovanja, ja sam srećan zbog toga. Rekao bih da smo previše tupi na takva mala iskustva, kao što je neki novi izlog, ili neka nova fasada, neka nova radnja ili ulica. Mislim da nismo u stanju da im se radujemo, i da nam nisu zanimljiva koliko bi zapravo mogla da budu. 

U stvari je ta reč “mikroputovanja” možda ključ za ceo ovaj razgovor. Bilo bi dobro da nas ova pandemija navede na putovanje na tom mikro nivou, na istraživanje našeg neposrednog okruženja -- da istražimo ko živi u našoj zgradi, kako se zovu ti ljudi, kako izgledaju dvorišta oko kvartova gde živimo, male radnjice u našoj okolini, izlozi i drveće... U osnovi svega je jedna kultura radoznalosti -- da li nam je uzbudljiv taj svet u kome smo se našli, u kome smo se rodili i u kome ćemo jednog dana umreti? Da li nam je tu nešto uzbudljivo, da li u njemu postoji nešto što želimo da otkrijemo, nešto čime želimo da se bavimo, ili ceo taj svet doživljavamo zdravo za gotovo?

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Nema komentara