Nezavisni mediji su pred najvećim iskušenjem u poslednjih 20 godina

Foto: Dušan Đorđević

Intervju sa Zoranom Sekulićem, direktorom i glavnim urednikom Foneta, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

 Dan posle - Zoran Sekulić o opstanku nezavisnih medija (AUDIO)

Videli smo da Srbija nije baš slavno prošla u poslednjem izveštaju Reportera bez granica. Pritom, tim izveštajem nije obuhvaćeno ništa što se dešavalo od početka vanrednog stanja. Kako vi komentarišete taj izveštaj, i kakvi su uopšte efekti takvih međunarodnih izveštaja, koji već godinama unazad govore kako se situacija kod nas pogoršava?

Zoran Sekulić: Pravo da vam kažem, već sam se i umorio od silnih izveštaja -- što domaćih medijskih organizacija, što najprestižnijih međunarodnih -- koji govore o problemima slobode medija u Srbiji, zbog toga što to na nas kao profesiju nema nikakvog posebnog efekta. Njihovo ukazivanje na te probleme za nas ima samo simbolički značaj -- mi to doživljavamo kao empatiju, i kao neku vrstu podrške i priznanja onoga što sami svakodnevno osećamo na svojoj koži. Međutim, te činjenice nemaju nikakvog direktnog uticaja na ponašanje vlasti prema medijima u Srbiji -- oni i dalje uporno tvrde da je sloboda medija ovde malne u procvatu, i odbijaju sve te kvalifikacije.

Ono zbog čega su ti izveštaji ipak bitni je to da, čak i ako nemaju uticaja na domaćem planu, oni svakako bivaju registrovani i pažljivo analizirani u onim međunarodnim centrima gde se kreira politika prema Balkanu, a i prema Srbiji. Tu pre svega mislim na Evropsku uniju i na Savet Evrope. Kao što je poznato, izveštaji evropskih institucija, a naročito Evropske komisije, su u delovima koji se odnose na medije iz godine u godinu sve nepovoljniji -- i bez obzira da li se to ovde javno priznaje ili ne, to zaista predstavlja problem za vlast.

Među događajima koji su obeležili medijsku situaciju za vreme vanrednog stanja se svakako nalaze zaključak Vlade o centralizovanju informacija i hapšenje novinarke Ane Lalić. Koje su bile posledice ovih događaja po rad medija i novinara kod nas? Da li oni predstavljaju neke panične gestove vlasti, ili su takvi postupci unapred sračunati?

ZS: Kad je u pitanju odnos vlasti prema medijima -- pogotovo prema onim medijima, i novinarima u njima, koje ne uspeva direktno da kontroliše -- tu nema paničnih poteza. Ja nemam nikakvih iluzija, to su sve sračunati potezi. Nekad se oni ne izvedu, i ne ispadnu, baš onako kako je vlast to očekivala, nego funkcionišu po principu: “Hajde da probamo, pa da vidimo šta će da bude...” Ali su takvi potezi svakako usmereni na zastrašivanje, na dodatni pritisak i na slanje poruke. 

To sa zaključkom je bilo jedno zaletanje, koje je trebalo da dovede do centralizovanja načina na koji se javnost informiše o pandemiji, i sprečavanja bilo kakvog ozbiljnijeg kritičkog ili analitičkog medijskog pristupa. S druge strane, slučaj koleginice iz Novog Sada je i paradigma. Dakle, ona je u jednom trenutku podigla glavu i ušla u jednu temu koja je vlast prilično zabolela, i razotkrila neke stvari -- koje su, očigledno, bile i utemeljene. Ona je imala legitimno pravo, profesija i kodeks nam to dozvoljavaju, da zaštiti svoje izvore. Ali je preko njenog slučaja vlast odmah htela da tu stvar preseče, i da takav pristup ubuduće predupredi time što ju je odmah privela. Doduše, posle velikog pritiska -- i domaće, a verujem i međunarodne javnosti, o čemu mi manje znamo -- ona je puštena, ali ja mislim da ta stvar još nije završena. Čini mi se da tu tek predstoji neki pravosudni postupak, koji će, duboko verujem, ipak vremenom negde da se raspline, i pitanje je da li ćemo mi ikada doznati da je i dobio bilo kakav ishod ili rasplet. 

Uglavnom, kad je u pitanju odnos države prema medijima, tu nema improvizacije. Ima afektivnog postupanja, ima -- na javnim događajima naročito -- tih nervoznih, ljutitih i ponižavajućih reakcija, ima tih direktnih pritisaka i pretnji... Ali generalno, kad su u pitanju potezi tipa: “Hajde da donesemo zaključak!” ili “Hajde da tu stvar nekako formalizujemo...” to se radi planski, nema improvizacije.

Da li vas je iznenadila reakcija domaće i strane javnosti na ta dva slučaja?

ZS: Nije to nov izum. Međutim, okolnosti su sada takve, a teren za kontrolu medija je i pre pandemije bio toliko detaljno pripremljen -- da je ovo trebalo da bude samo jedna nadgradnja, kojom bi se ceo sistem na jedan vrlo sofisticiran i nedvosmislen način ućutkao. Zato ta stvar prevazilazi incidentne slučajeve pojedinih novinara, ili pojedinih redakcija, i zato je u tolikoj meri privukla pažnju domaće javnosti -- ne samo medija, nego i nezavisnih tela i nevladinog sektora, a bogami i evropskih institucija. U toj nekoj sinergiji negativnih reakcija, neko u vlasti je na kraju sračunao da odnos koristi i štete ide daleko više u korist štete, i zato su tako brzo odlučili da celu stvar povuku -- kao: “Šalili smo se, zaboravite, nema veze!”

Treći događaj te vrste, koji je obeležio situaciju u ovih mesec i nešto dana, je bila odluka da se ukine prisustvo novinara na konferencijama Kriznog štaba. Fonet je bio prvi medij koji je odbio da učestvuje u takvim nazovi-konferencijama. Šta mislite da je Vlada time htela da postigne, i šta je uticalo na to da ponovo dozvoli prisustvo novinara?

ZS: Na osnovu svog dosadašnjeg profesionalnog iskustva, procenjujem da je neposredan povod bilo neko od pitanja koje je prethodnih dana postavljeno predsedniku Srbije, po svoj prilici neko iz serije onih: “A zašto se vi niste testirali?” ili “Zašto vi ne radite ono što stručnjaci inače preporučuju celom građanstvu, kako biste zaštitili sebe i okruženje?” I, da bi se izbegla takva neka pitanja, nekome je palo na pamet, možda u afektu, da tu stvar ubuduće spreči tako što će ukinuti prisustvo novinara na konferencijama.

Ja sam prema toj stvari od početka bio vrlo rezervisan jer, pre svega, smatram da konferencije za novinare bez novinara nisu novinarstvo. Da ne bude da smo tu celu stvar od početka odbili, Fonet je u prva dva, tri dana postavio tri pitanja mejlom. Na jedno je odgovoreno, jedno je prećutano kao da nikad nije ni poslato, a na treće je obećan odgovor sutra -- jer stručni tim u tom trenutku, tobože, nije imao neophodne podatke -- da nam onda ni sledeći dan ne bi odgovorili ništa. 

Onda sam se konsultovao sa kolegama iz redakcije, ali sam prevashodno na sebe uzeo jednu vrstu odgovornosti, u kojoj ću ja lično da kažem: “Vidi, nećemo da učestvujemo u toj zloupotrebi.” Srećom, i ja sam im na tome veoma zahvalan, najpre kao kolega, ali i profesionalno i moralno -- koliko sutra nam se pridružila redakcija lista Danas, i solidarisala se sa nama. Koji dan kasnije su to učinili i Vreme, pa onda i Beta i Insajder... Tada ta stvar više nije bila slučaj jednog pojedinačnog, uslovno rečeno, incidenta, nego je počela da liči na neku vrstu dogovorene -- što nije bila, ali ko zna kako je to protumačeno iz percepcije vlasti -- masovne akcije nekolicine medija, koja onda postaje mnogo vidljivija nego što je to u prvi mah izgledalo. Vidljivija i za domaću javnost, i za, opet, međunarodnu.

Kako biste generalno ocenili komunikaciju Kriznog štaba sa javnošću? Da li je tačno to što kažu, da je struka “ustručnila” vlast, ili se desilo obrnuto -- da je vlast politizovala struku?

ZS: U onom prvom periodu su, ako se sećate, prevashodno nastupali ljudi iz državnog vrha -- od predsednika i premijerke, pa nadalje -- a društvo su im uglavnom pravili lekari. Dakle, poneko od njih bi tad ponešto i rekao, ali je u uvodnoj fazi cela situacija sa pandemijom bila potcenjena. Koji dan kasnije se, naravno, ispostavilo da je taj virus jedna užasno opasna stvar, da se užasno brzo širi, i da mi nismo pripremljeni u zdravstvenom smislu -- u smislu opreme i tako dalje -- da se suočimo sa razmerama koje ta kriza može da poprimi. Doduše, Srbija tu nije izuzetak, da budem iskren. Ovo je potpuno nova situacija, za koju sam uveren da će promeniti normalnost, i da ćemo u budućnosti imati vremenske odrednice “do korone” i “posle korone”. 

Međutim, jeste činjenica da se posle te prve faze: “Ma, lako ćemo...” ušlo u fazu velikog straha, i da se onda se otišlo u drugu krajnost. Poseglo se za najrestriktivnijim modelom, preuzetim iz Kine -- model zvani “čvrsta ruka.” E, jednom kada se ispostavilo da izjašnjavanje o tome nosi potencijalno i veliku političku odgovornost, onda su čelni ljudi, od predsednika pa nadalje, polako počeli da se povlače u drugi plan. Posle toga su o toj stvari počeli da pričaju stručnjaci, da bi onda i oni vrlo brzo shvatili da moraju da se ograde od svega što ih se pita, a što bi moglo da ima, ako ne direktne onda indirektne političke aplikacije. Onda je počelo i naglo ograđivanje od bilo kakvog rizičnog pitanja.

Jedan od posebno velikih problema koji su se pojavili u ovoj situaciji je poplava lažnih vesti -- za koju je čak i iskovan naziv “infodemija.” U borbu protiv ove pošasti su se uključili mnogi mediji i portali, koji usmeravaju posetioce svojih sajtova na linkove sa službenim informacijama. Na koji način možemo da se izborimo sa lažnim vestima, a da to ne postane cenzura?

ZS: To kako su se stvari odvijale sa lažnim vestima u vreme pandemije, ja mislim da će se to, bogami, godinama izučavati, na raznim fakultetima novinarstva i odnosa sa javnošću. Mislim da će o tome udžbenici moći da se napišu. U krajnjoj liniji, kada pričamo o Srbiji -- produkcija lažnih vesti ovde uvek direktno ili indirektno kreće -- ili se inicira, ili svesno produkuje ili se prećutno podstiče -- iz glavnih centara moći. Oni nekad mogu da budu u politici, a nekad mogu da budu na drugim lokacijama.

U situaciji kada je tradicionalnim medijima često onemogućen pristup informacijama, i kada ih mori autocenzura, kakvu ulogu imaju građanski novinari i društveni mediji? Kakvi su potencijali, a kakvi rizici ovakvog vida informisanja?

ZS: Mi ovde imamo situaciju u kojoj je medijska scena dramatično podeljena. Dakle, tu su dva pola, ušančena u rovovima... Kad pominjete tradicionalne medije, pogotovo one najuticajnije, bez obzira da li su elektronski ili štampani -- njih priča o pristupu informacijama u osnovi preterano ne zanima. Oni pre svega gledaju u vlast, i razmišljaju da li dosledno sprovode to što im je rečeno -- ili, još gore, sami pretpostavljaju šta bi se vlastima dopalo, pa tako postupaju. Ovi drugi mediji, koji nisu pod kontrolom vlasti, su potpuno odsečeni. Dakle, njima su izvori zatvoreni, sem onoga što je sadržano u saopštenjima, ili konferencija za novinare gde im se ukaže prilika da postave neko pitanje. Oni su odsečeni... Oni ne da su odsečeni, nego su ignorisani! Građansko novinarstvo zahteva jednu sasvim drugačiju političku kulturu od one koju imamo ovde. Ono zahteva znatno veću emancipovanost javnosti i građanstva.

Ova pandemija je izazvala vrlo ozbiljne ekonomske posledice po ceo svet, i to po veliki broj različitih grana ekonomije. Između ostalog, posebno teško je pogodila medije, u svetu i kod nas, i mnogi su u toj situaciji krenuli da se okreću svojim vladama za finansijsku pomoć. Koliko sada, u kontekstu krize, zapravo postoji mogućnost da se nezavisno novinarstvo i finansira nezavisno?

ZS: U statusnom i finansijskom smislu, deo medijske scene koji nije pod kontrolom vlasti je sada suočen sa najvećim mogućim iskušenjem u proteklih dvadeset godina, i ovo je dodatni argument u rukama vlasti. Ja sam u jednom neformalnom razgovoru pre petnaest dana shvatio u kom će pravcu stvari da idu, jer mi je rečeno: “Nema vama spasa bez države.” Dakle, s jedne strane će doći do dodatnog pomora -- pogotovo na lokalu -- medija koji nisu miljenici vlasti, ili nisu pod kontrolom vlasti... A ovi drugi, koji nekako uspeju da se izbore, biće upućeni na to da se obraćaju državi za pomoć. I država će čak, onako u mrvicama nekim, možda i da im je razbaca po stolu, tek toliko da im se kaže: “Vidi, bez nas ne možete da opstanete…” To onda, post faktum, ruši ceo koncept medijske reforme koja je sprovedena u Srbiji, i ovde će očigledno posle svega jačati uloga države u medijskoj sferi -- a to i ono malo prostora na kojem se nalaze mediji koji nisu pod kontrolom vlasti dodatno i dramatično sužava, a njihovu perspektivu čini krajnje neizvesnom.

Ova emisija se zove “Dan posle” jer se, pored izazova aktuelne situacije, bavi i vizijama onoga što nam dolazi posle vanrednog stanja i korone. Koja vrsta medija će preživeti pandemiju, i kako će izgledati njihovo poslovanje i delovanje u vremenu koje bude došlo posle?

ZS: Treba nekako dočekati dan posle -- kako u statusnom, tako i u produkcijskom i finansijskom smislu... I najvažnije, treba dočekati taj dan posle, a da nam se ljudi u medijima ne porazboljevaju. Ipak, činjenica je da su u ovom periodu razne medijske mogućnosti i slobode, koliko god ranije bile pridavljene, dodatno ugrožene. Ovo se odnosi na neko tradicionalno shvatanje toga šta su mediji -- a da će preživeti neka vrsta komunikacije na društvenim mrežama, to je sasvim izvesno, i to pre svega na Tviteru kao izvoru vesti. 

Međutim, mi smo u tehnološkom i raznim drugim smislovima prilično udaljeni od situacije u kojoj bi ovo društvo moglo da tretira društvene mreže kao primarni izvor informisanja. U krajnjoj liniji, da ne budemo naivni -- i publika na društvenim mrežama je takva da nije prevashodno okrenuta informativno-političkim sadržajima. Za takav sadržaj su mnogo zainteresovaniji političari i mediji. Ja nemam mnogo iluzija da bi društvene mreže u nekoj bliskoj budućnosti mogle da utiču na neku veliku promenu ambijenta u Srbiji, demokratizaciju društva i tako dalje... Pre mislim da će biti upotrebljene kao sredstvo za nešto drugo. Imam ponekad utisak, i to mi često pada na pamet za vreme pandemije, da mi već živimo u nekoj budućnosti koja će nas -- ne za mog života -- dovesti do kadrova iz filma “Pobesneli Maks.”

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Nema komentara