Penzioneri više ne mogu da izdrže

Foto: Medija centar Beograd

Intervju sa Nadeždom Satarić, socijalnom radnicom i predsednicom upravnog odbora udruženja Amity, za podcast “Dan posle"

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle - Nadežda Satarić o starijima u izolaciji (AUDIO)

Jučerašnji dan je obeležila vest iz Gerontološkog centra u Nišu, u kome je došlo do masovnog izbijanja zaraze virusom Covid-19. Kako su regulisane procedure za domove u ovim situacijama, i šta je to tamo pošlo po zlu?

Nadežda Satarić: Nad svim domovima za smeštaj odraslih i starijih, bilo da su državni, bilo da su iz privatnog sektora, ako imaju licence -- a u ovom slučaju se radilo o licenciranom gerontološkom centru -- nad njima ingerenciju ima Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Što se tiče toga ko kontroliše njihovo postupanje, taj posao obavlja inspekcija pri Ministarstvu rada. Pored njih, kontrolu može da vrši i Zaštitnik građana kao nezavisan organ, a tu su i sanitarne i zdravstvene inspekcije.

Znam da su, čim je proglašeno vanredno stanje, odmah zabranjene posete u domove, kao i izlazak korisnika van ustanove. Takođe znam i da je bilo zabranjeno da se u ustanovu unosi bilo šta sa strane. Dakle, formalno se bila obezbedila potpuna zaštićenost, da ni slučajno ne bi ušla korona. Ovo što se dogodilo, to isključivo može da se pripiše ljudskom faktoru, to je ono što je zatajilo. Konačno, oni su to danas i rekli -- da je direktor ustanove dozvolio posete, pa čak su pomenuli i da je u posetu svojim roditeljima dolazio neko ko je bio u Italiji, u Milanu! To je potpuno skandalozno. Tako nešto je potpuno nedopustivo, i ja nemam drugi komentar -- jer je taj koji je bio u poseti naneo toliko zlo, i to ne samo svojim roditeljima, a sa njim i taj direktor koji je to dozvolio...

U javnosti se postavilo pitanje načina postavljanja direktora u ovakvim institucijama.

NS: Jasno mi je da tu politička podobnost odlučuje da li će neko biti na nekoj rukovodećoj poziciji ili ne, ali meni smeta to što se dozvoljava da samo ta politička podobnost bude dovoljna. U redu, ako je on član tamo stranke, neka bude... Ali, neka on bar bude stručnjak. Taj čovek mora da ima svest da je odgovoran za živote tolikog broja ljudi, i to kojih -- visokorizičnih! Ipak, ovaj slučaj je izuzetak. Mi imamo četrdeset državnih gerontoloških centara i ustanova za smeštaj odraslih i starijih, i među njima imamo i sasvim suprotne primere. 

Jedan primer dobre prakse je, recimo Gerontološki centar Subotica. Oni svojim korisnicima nisu zabranili komunikaciju sa srodnicima i dragim osobama, nego su im čak svesrdno pomogli, i sve vreme im pomažu da održe tu komunikaciju. Otvorili su Skajp linije, i njihovi zaposleni su tu da pomažu onim starijima koji ne znaju da koriste tu tehnologiju. Tako da su svi njihovi korisnici u kontaktu preko Skajpa, i vide se i čuju sa svojim milima i dragima izvan doma.

Kakva je situacija sa primenom mera na one sugrađane koji nisu institucijama? To jest, u kakvoj su sad situaciji stariji koji su zatvoreni po kućama?

NS: Najpre želim da kažem da sam duboko ubeđena da najveći broj starijih, preko 99 posto njih, dosledno poštuje tu odluku. Ono što su naša iskustva, pošto smo pre nedelju dana otvorili telefonsko savetovalište za podršku starijim osobama -- psihološku, socijalnu, ljudsku, kakvu god… Mi razgovaramo sa ljudima koji žive zatvoreni u svojim stanovima -- posebno oni koji žive u staračkim domaćinstvima, ili koji žive sami. Ti ljudi nam se sada javljaju -- pogotovo oni koji žive u malim stanovima u gradskim sredinama, u višespratnicama, u nekim potkrovljima bez terase -- i govore da ne mogu više da izdrže da ne izlaze. 

Svakodnevno nas zovu, i prijavljuju nam kakve simptome imaju, i to nisu samo psihički simptomi. Govore nam da osećaju nervozu, da imaju nesanicu, znojenje, da im se javlja svrab, drhtavica... Oni nam govore da jednostavno ne mogu, ne mogu da izdrže, i da ne znaju šta da rade. Da moraju da izađu napolje. Pa me onda mole da, ako mogu, šaljem poruke nadležnima, da ih puste makar po sat vremena dnevno da izađu, da prošetaju oko svoje zgrade. Čak i predlažu kada bi to moglo da bude -- u vreme policijskog časa, kada su svi ostali, mlađi građani u kući.

Sa kojim se još problemima susreću stariji građani, pored te nemogućnosti izlaska iz kuće?

NS: Neformalni negovatelji -- to su deca, snahe, zetovi, unuci -- koji brinu o bolesnim i zavisnim starijima, a sa kojima ne žive u istom stanu ili čak ni na istoj opštini, ipak imaju neke svoje radne obaveze. I onda kada treba posle posla da dođu, da izvrše večernju negu i da spreme svoju dragu osobu za počinak -- tada je već policijski čas, i oni više ne mogu da se kreću. Dozvole za kretanje, koje je država počela da daje onima koji vrše negu, stižu sporo, i to su ogromni izazovi. Bojim se da ćemo starije, time što im ne damo da izađu, a negovateljima ne damo da se kreću i da dođu do njih, sve da bismo ih zaštitili od korone -- da ćemo dozvoliti da oni, nažalost, završe pre vremena zbog nekih drugih stvari. 

Eto, javljaju nam se stariji, koji imaju primanja ispod 15.000 dinara, i nemaju nikoga od srodnika ko bi mogao da dođe i da im nabavi neophodne namirnice, a oni ne mogu da izlaze -- izuzev to jednom nedeljno. Dakle, oni nama kažu da su zvali volontere, iz kriznih štabova pri opštinama, koji su došli, uzeli su novac, obavili su im kupovinu po spisku koji su dobili, vratili kusur i dali račun... I onda ti nesretni ljudi meni kažu: “Znate, kupio mi je paštetu koja košta 70 dinara, a ne onu od 39, najjeftiniju -- i ja više ne smem da ga zovem, jer onda neću imati novca da rasporedim za sve što treba.” 

Takođe, javljaju nam se ljudi koji zimi žive u svojim stanovima, pa kada dođe proleće imaju vikendice ili kuće u svojim selima, i tamo provode prolećno vreme. Recimo, tamo imaju neke bašte koje obrađuju… Mnogi od njih nisu tamo otišli pre 15. marta, jer je bilo hladno vreme -- posebno oni koji nemaju kola. Sad, međutim, nema ni javnog prevoza... I oni se sad pitaju da li ima šanse da odu iz Beograda u svoje mesto, i da tamo žive i obrađuju svoju zemlju, jer im mnogo znači mogućnost da doprinesu svom domaćinstvu. Javljaju se i starije osobe koje se bave pčelarstvom, i treba im da odu da vide svoje pčele, da ih dohrane, prihrane ili šta već... Dakle, ima jako puno tih pojedinačnih slučajeva. Otuda, na kraju, opet moj apel nadležnima -- dajte, život ne može da čeka...

Kako stariji koji žive sami izlaze na kraj sa problemom usamljenosti?

NS: Ljudi mi kažu: “Nisam čuo živu ljudsku reč u prethodnih mesec dana. Zovemo mi i kol centre, ali se javlja snimljeni glas.” Mnogima znači samo da im se kaže neka lepa reč, da ih ohrabrimo, da im otvorimo neku perspektivu i mogućnost -- da postoji jedna, druga varijanta, stvari koje mogu da urade da olakšaju sebi. Zbog toga smo i pokrenuli naše telefonsko savetovalište za starije i njihove neformalne negovatelje.

Sve što radimo, radimo zahvaljujući podršci koju imamo od Agencije za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena, na čemu sam im ja veoma zahvalna. Kada god pričam sa neformalnim negovateljima, i razgovaramo o tome ko je taj ko najviše brine o zavisnoj starijoj osobi -- to uglavnom budu žene. Ja im onda savetujem da je ovo sada zgodna prilika, jer su i muškarci više u kući -- bilo zbog policijskog časa, bilo zato što rade od kuće -- da preraspodele taj posao. Neka se malo i muškarci uključe. Bitna je ta preraspodela neplaćenog negovateljskog posla -- i sa žena na muškarce, ali naravno i sa porodice na državu. Sad je, u ovim uslovima, makar dobra prilika za to da muški članovi porodice preuzmu deo tereta, jer je to veoma iscrpljujući, i fizički i psihički naporan posao.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nagovestila je da će stariji stanovnici EU možda morati da ostanu u izolaciji sve dok se ne pronađe vakcina protiv koronavirusa. Ako to zaista bude tako, u Evropi i kod nas, kako će izgledati naša svakodnevica posle ukidanja vanrednog stanja -- ako i dalje budemo morali da se uzdržavamo od kontakata sa najstarijim članovima porodice?

NS: Mene je to rastužilo, kada sam to čula. Naravno, svi ćemo morati da poštujemo takvu meru ako bude doneta... Ali, zamislite samo koliko je porodica u kojima stariji članovi brinu o svojim unucima i praunucima dok su roditelji na poslu. Sada je još vanredna situacija, i ti roditelji su kod kuće, pa mogu da budu sa svojom decom -- ali jednom kad se roditelji vrate na posao, srednjoj generaciji će i te kako nedostajati to što neće moći da dođe starija osoba, da pomogne i da se poigra sa decom. Mislim da će se to negativno odraziti i na decu, jer odrastanje uz baku i deku mnogo znači, drugačije je kada toga nema... Mnogima će faliti i to što, recimo, stariji članovi porodice neće biti tu da spremaju ručkove kao što to inače čine.

Dakle, nisam sigurna da bi to bilo Bog zna kako pozitivno. Isto tako bismo mogli da kažemo: “Eto, deca sede kod kuće i uče, pored svojih televizora, imaju svoje kompjutere -- šta će nama desetine hiljada učitelja i nastavnika? Uzmimo stotinak, da država uštedi.” Možda nam to zapravo i kažu, pa ćemo videti šta će biti posledice. Isti je princip i ovde, jednostavno se zanemari taj ljudski momenat, i gleda se da se bude pragmatičan i praktičan. Ako do toga dođe, navikavaćemo se na to, ali ja to ne mogu da prihvatim, i ne mogu ni da zamislim -- da mi se onemogući da vidim svoje unuke...

Ova emisija se zove “Dan posle” jer na neki način želimo da sagledamo viziju onoga šta nas čeka jednom kad bude ukinuto vanredno stanje. Šta mislite, da li će cela ova situacija, u kojoj su se stariji našli u fokusu pažnje javnosti, uticati na svest društva o ovoj demografskoj grupaciji?

NS: Mi imamo iskustva sa ovakvim situacijama. Ja se vrlo dobro sećam i velikih boginja, to je bila epidemija ‘72 godine, u tadašnjoj Jugoslaviji, pa se sećam devedesetih -- ili, da pomenem nešto skorije, uzmimo bombardovanje ‘99. Ogromna solidarnost je bila tada, delili smo svi sa komšijama sve. Delili smo i cigarete, jer tada nije imalo gde da se kupi… 

Sa istim tim komšijama, kada je sve to prošlo -- često im se nismo ni javljali posle toga. Dakle, nisam sigurna. Sada je pažnja i pozornost svih na prvom mestu na starijima, ali ne znam koliko se time čini dobro tim ljudima. Ne u ovom momentu, nego kasnije... Nisam sigurna da li će se ovo, možda, i negativno odraziti, pa da će mnogi mlađi kazati: “Pa, čekajte, oni sve čine da zaštite starije, a šta sa nama koji još treba i te kako da radimo i da dajemo?” Bojim se da će to možda biti i kontraproduktivno. Tako da, nisam sigurna kako će nam biti dan posle, ali ono u šta jesam sigurna, je ono što ću ja raditi kad sve ovo prođe -- i te kako ću promovisati da se ti ljudi ponovo vrate na staro. Da imaju ritam, da šetaju svaki dan, i da daju svoj doprinos i svojoj generaciji i mlađima -- ali i da budu zahvalni za međugeneracijsku solidarnost, koju su im sada pokazali mlađi, komšije i volonteri, i svi koji su im se našli i izlazili im u susret.

A šta mislite, koliko će ova iskustva imati efekta na budućnost sistema socijalne zaštite i društvene brige o starijima?

NS: Mislim da su ovo sve velike naučene lekcije, koje i dalje učimo svaki dan. Naravno, ovi protokoli koje smo sada napravili će važiti i za svaku novu pandemiju i epidemiju... Svakako da je to dobro, i verujem da ćemo ubuduće biti spremniji, i da u nekim budućim okolnostima i prilikama nećemo imati ispade poput ovoga u Gerontološkom centru Niš.

Stariji i njihovi neformalni negovatelji se mogu obratiti Amity telefonskom savetovalištu svakog radnog dana od 16 do 19 sati na broj telefona 062-854-5420.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Nema komentara