Pijaća voda može da poskupi zbog urbanizacije Makiša

Foto: Nova ekonomija/Čedomir Savković

Ako se zbog urbanizacije Makiškog polja zagade reni bunari na Savi, Beograd će za preradu pijaće vode trošiti mnogo više resursa nego što je potrebno za obradu kvalitetnih podzemnih voda, smatraju učesnici konferencije "Ispod površine voda Beograda: Ima li Beograd pravo na vodu?"

Na konferenciji koju je organizovala inicijativa "Pravo na vodu" naglašeno je da put vode do slavine "nije nimalo jeftin" i da cena koju za nju plaćamo "nije realna".

"Građani imaju pravo na čiste reke, ali se voda shvata kao nešto što se podrazumeva. Međutim, put vode do slavine je dug i nije nimalo jeftin. Za taj proces kako dodaje potrebno je znanje i iskustvo, 11 inženjerskih profesija, hemičari, biolozi i svi ostali ljudi koji su neophodni za njegovo funkcionisanje. Voda je dragocenost", kaže arhitekta i aktivistkinja Sonja Pavlović.

Prema njenim rečima, za preradu vode potrebne su skupe tehnologije, dok je sa druge strane cena voda koju plaćamo nije dovoljna da se pokriju svi ti troškovi.

Voda po toj nižoj ceni, prema njenim rečima, ne bi smela da se koristi za navodnjavanje i za punjenje bazena. Ipak, veliki je problem što se Beograd "histerično izgrađuje".

"Gustina stanovništva je sve veća, nemamo dobro dimenzionisanje tih kapaciteta, ne vrši se prečišćavanje otpadnih voda, tek smo u fazi njihovog istraživanja i projektovanja", dodaje Pavlović.

Ona napominje da Srbiji nedostaje preko 10.000 kilomatara vodovoda, kanalizaciona mreža, veliki broj postrojenja za preradu otpadnih voda.

Brojne Beogradske opštine, poput Mladenovca, kako naglašava imaju problem sa vodom zbog dotrajale mreže koju često i dalje čine štetne azbestne cevi.

"Mladenovac ima svoje izvore podzemnih voda, ali velike gubitke na dotrajaloj mreži, za celu Srbiju je važno da se zamene stari azbestni cevovodi i da se ulaže u nove objekte", dodaje sonja Pavlović.

Makiško polje: Seča drveća, isušivanje, nasipanje peskom, sve zbog metroa

SKUPA PRERADA REČNE VODE

"Prerada podzemnih voda obezbeđuje bolji kvalitet pijaće vode, jeftinije i lakše tehnološke procese za prečišćavanje", kaže profesor hidrogeologije na Rudarsko-geološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu u penziji Zoran Stevanović.

Prema njegovim rečima, tri četvrtine populacije u Srbiji nekada je koristilo podzemne voda, sada je taj broj manji i iznosi 50 odsto. Druga polovina pije prerađenu rečnu vodu, koja je sanitarno ispravna, ali lošijeg kvaliteta od podzemnih.

Stevanović kaže da Srbija i Beograd neće ostati bez vode još desetinama generacija nakon naše. Ipak, naglašava da je pod velikim znakom pitanja kakva će ta voda biti, kao i da li će se prečišćavati podzemne ili rečne vode, zbog razlike u troškovima.

Navodi da su podzemne vode "važan nevidljivi resurs", pa će Ujedinjene nacije sledeću godinu proglasiti godinom podzemnih voda.

Kako podseća, krajem šezdesetih godina prošlog veka, skoro 80 odsto stanovnika u Srbiji je imalo vodu na česmi i to je bio veliki uspeh, ali je veliki nedostatak bio što se tada nije vodilo računa o zaštiti životne sredine.

Beogradski vodovod: Netačne izjave u vezi sa planom za deo Makiša

KOLIKO KOŠTA RENI BUNAR?

Stevanović ocenjuje i da je pogrešno graditi reni bunare na Velikom ratnom ostrvu, kako je nedavno najavila gradska uprava u Beogradu, u zamenu za reni bunare na Makišu, koji bi mogli da se izbace iz upotrebe zbog izgradnje naselja i metroa.

Za to kako je naglasio postoji više razloga. Jedan je cena reni bunara koji košta i do dva miliona evra, drugi je sastav tla koje na Velikom ratnom ostrvu nije pogodan za izgradnju takvih objekata, za razliku od makiške obale koja je pogodna jer je šljunkovita.

Izgradnja depoa za metro i metro linije na Makišu kako dodaje nisu veliki problem, već otvaranje mogućnosti za izgradnju grada u kome bi moglo da živi više desetina hiljada stanovnika. U tome, kako je zaključio, postoji velika opasnost da se Makiš zagadi kao vodoizvorište.

"Mnogi ne znaju da se voda dobija iz Makiša, na tome treba raditi da bi se to odbranilo, uvek krećemo od nule, pre nas niko nije postojao", kaže inženjer hidrogeologije i nekadašnji Sekretar za zaštitu životne sredine Beograda Branislav Božović.

On smatra da je voda, kao i šuma, prirodna vrednost, a ne prirodno bogatstvo, pa je tako treba definisati u zvaničnim dokumentima. Dodaje da bi svim prirodnim vrednostima trebalo da se bavi jedno ministarstvo, a ne nekoliko njih što je sada.

To su prema božovićevim rečima pitanja od ključne važnosti za život i planetu. Ako na primer govorimo o zlatu kao bogatstvo moramo kako kaže da imamo na umu rudarske gradove Bor i Majdanpek koji se rasipaju od jada, bez obzira na njihovo bogatstvo rudama.

On je dodao da je dobar znak što se narod pobunio zbog ugrožavanja vodnih resursa, u koje se na žalost, umešala i država. Makiš je i "rezerva vode koja može da traje nekoliko meseci u vanrednim situacijama".

NE DAVIMO BEOGRAD: GRADSKI ODBORNICI U UTORAK GLASAJU O PLANU ZA MAKIŠ

Božović objašnjava da je problem na Makišu nastao krajem 2013. i početkom 2014. godine kada se Ministarstvo zdravlja saglasilo sa predlogom da se ne proširi njegova zona zaštite, suprotno predlogu stručnjaka koji su i"nsistirali da se ta zona proširi". 

*Mišljenja izražena u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno mišljenja Ambasade Kraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njegovih partnera.


Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.