Policajci nisu sudije, nemaju pravo da kažnjavaju

Foto: Nova ekonomija/Nikola Momčilović

Intervju sa Lukom Mihajlovićem, pravnikom iz Beogradskog centra za ljudska prava, za podcast "Dan posle".

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle - Luka Mihajlović o policijskoj brutalnosti

Beogradskom centru za ljudska prava se od početka ovih demonstracija javljaju ljudi koji su pretrpeli razne vrste zlostavljanja od strane policije. Koji su to problemi s kojima vam se građani najčešće javljaju? 

Luka Mihajlović: Svi slučajevi se tiču građana koji su prethodnih dana pretučeni, bilo od strane uniformisanih policijaca, ili, u nekim slučajevima, od strane lica koja nisu bila uniformisana, ali su na protestima i te kako primenjivala silu. Reklo bi se da su to bili policajci u civilu -- međutim, za mnoge od njih ljudi koji su nam se javili ne mogu da tvrde da se radi o policajcima, s obzirom da se ta lica pre upotrebe sredstava prinude nisu identifikovala, iako je to njihova obaveza... Ili se možda i jesu identifikovala, ali su ti ljudi bili u toj meri isprebijani da to nisu mogli ni da pohvataju. 

Kome se zapravo uopšte upućuju žalbe i tužbe građana koji su žrtve takvih počinilaca? 

LM: Istim organima kao i kada su počinioci uniformisani. Kada je u pitanju policijsko zlostavljanje, glavnu ulogu ima tužilaštvo, i ono se o takvom krivičnom delu obaveštava putem krivične prijave. Bitno je znati da krivična prijava nije nikakav formalni akt -- to je samo akt obaveštenja, i njega može da podnese bilo ko. Dakle, to može da bude sama osoba koja je pretrpela određeni vid zlostavljanja, a može da bude i bilo ko drugi ko zna da se to dogodilo, i o tome ima određene informacije. U prijavi bi građanin trebalo svojim rečima da ispriča šta se desilo, i da dostavi sve dokaze koje ima o tome. 

Beogradski centar je za sada poslao između 10 i 15 krivičnih prijava, ali građani nam se svakog dana javljaju sa novim slučajevima zlostavljanja. Sa nekima od njih smo se već konsultovali, i podnećemo krivične prijave u narednim danima. To su ljudi koji imaju očigledne povrede, ali čije maltretiranje nije dokumentovano snimcima. Mi sa njima obavljamo razgovore, i pregledaju ih specijalisti sudske medicine koje mi angažujemo. 

Građani treba da znaju da, ako ikad pretrpe zlostavljanje, treba da se obrate tužilaštvu. Kod nas se ljudi u takvim slučajevima često obraćaju policiji, koja njihove krivične prijave zavodi kao pritužbe -- i onda se na osnovu njih, umesto krivičnog, vodi pritužbeni postupak. To je jedan mnogo manje formalan postupak, koji ostaje u okviru policije, i u kome nadređeni istražuju postupanje svojih podređenih. Dakle, tu nema nekih garanta nezavisnosti. Moj savet je: kad god smatrate da ste pretrpeli zlostavljanje, ili bilo koje drugo krivično delo, odmah idite u tužilaštvo. Policija je servis građana, i ukoliko smatrate da je ona prema vama učinila neko krivično delo, prava adresa je tužilaštvo. 

Da li među slučajevima ljudi koji su vam se obratili primećujete neki obrazac?

LM: Slučajeva ima raznih. Postoje ljudi koji su zlostavljani nakon što su uhapšeni -- protiv njih su uglavnom vođeni prekršajni postupci za kršenje javnog reda i mira, a nekada i krivični, za napad na službeno lice. Bilo je i primera da su ljudi tučeni prilikom hapšenja, što smo mogli da vidimo na televiziji. Dakle, videli smo slučajeve u kojima policajci, nakon što nekoga bace na zemlju i dovedu ga u položaj u kome mogu da ga vežu lisicama, ili ga uhvate u onaj zahvat “ključ na lakat” i tako ga onesposobe, tu osobu nastave da tuku. Ne znamo šta se dešavalo posle -- da li je bilo zlostavljanja i u samim policijskim stanicama, to ostaje da se vidi. 

To je, naravno, strašno -- međutim, mnogo su problematičniji slučajevi ljudi koji nisu uhapšeni, već pretučeni i ostavljeni. Meni se čini da su ti ljudi tučeni bez ikakvog razloga... Budući da ih nisu uhapsili, jasno je da ih policajci nisu videli da rade bilo šta nezakonito. Dakle, oni najverovatnije nisu bacali kamenice, vraćali ili bacali suzavac, nisu bacali baklje, nisu napadali službena lica... Iz priča ljudi sa kojima smo mi razgovarali, koji su pretučeni bez da su bili uhapšeni, to su ljudi koji su bili na demonstracijama i koji su, ako mogu tako da se izrazim, bili "nesretni prolaznici". Prosto su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. 

Da se pozabavimo malo celim tim postupkom privođenja. Kako on zapravo treba da izgleda, koja su tu ovlašćenja policije, a koja su prava privedenog? Šta policajac treba da uradi da bi te priveo -- da li je dovoljno da kaže "Momak..." ili "Devojko, pođi za mnom" ili bi to po protokolu trebalo nekako drugačije da funkcioniše? 

LM: Opšte pravilo je da bi policijski službenik od svih sredstava koja su mu na raspolaganju trebalo da primeni ono najblaže. U nekom imaginarnom scenariju, najblaže bi bilo -- identifikuje lice koje je uradilo nešto nezakonito, i kaže: "Prestani to da radiš, sada ćeš biti uhapšen", to lice kaže "OK, važi" i stane, i onda policajac dođe i uhapsi ga. Ali, činjenica je da je to teško zamislivo u ovako nasilnoj atmosferi. Dakle, verovatno je u skoro svim slučajevima potrebno da policajci primene odredjenu silu da bi uhapsili nekoga. E sad, tu se postavlja pitanje koji je to stepen sile u konkretnoj situaciji opravdan. 

Videli smo dosta video-klipova, i na osnovu toga možemo da sudimo o postupanju policije -- i prosto, čini se da su u policajci u velikom broju slučajeva primenjivali mnogo, mnogo više sile nego što je bilo neophodno. Kao što sam vam i rekao, dakle, ima nekoliko snimaka na internetu gde policajci dolaze, obaraju lice na zemlju, i onda nastavljaju da ga tuku. To nije dozvoljeno. Pogotovo u svim onim slučajevima koje smo videli, gde su ta lica koja su na zemlji sklupčana, ruke su im preko glave, i pokušavaju da se zaštite od udaraca. U tom slučaju stvarno nema potrebe da vi tog čoveka tučete. Dovoljno je samo da primenite određenu silu da mu izvučete ruke, da ih stavite ispred ili iza njegovog tela, i da mu tu stavite lisice. Ili, ukoliko mu ne stavljate lisice, da ga prosto onesposobite da pruža otpor -- a policajci uče te tehnike. Često smo sad na demonstracijama viđali da policajci nekome zavrnu ruku iza leđa i pogrbe ga, i to je ono što bi trebalo da urade. 

Znači, sad -- pojedinac je savladan, onesposobljen, vezan... Koja su njegova prava?

LM: Tu se postavlja pitanje da li se prema njemu sprovodi prekršajni ili krivični postupak. Uzećemo da se vodi krivični, jer je to češći slučaj, a i on nudi više prava okrivljenom. Dakle, njemu se, pre svega, garantuje pravo na odbranu. Sva lica koja su zadržana imaju pravo na advokata po službenoj dužnosti, ili drugog advokata po svom izboru. Postoji rok u kojem oni mogu da izaberu svog advokata -- čini mi se da je on četiri sata. Takođe, imaju pravo da pozovu člana porodice, koji za njih može da angažuje branioca. Lice koje je zadržano, i koje se nalazi, na primer, u policijskoj stanici, ne mora, a ni ne može, da se sretne sa advokatom i da mu potpiše punomoćje. Ali to umesto njega može da uradi, recimo, majka, otac ili sestra... To mogu i suprug, odnosno supruga, ili partner. 

Da li to može da uradi i drug, ili mora da bude neko iz porodice? 

LM: Mora da bude blizak srodnik. Dalje, ono što je u ovim slučajevima možda i najvažnije, je pravo na lekarski pregled. Ako si uhapšen, imaš pravo da ti policija obezbedi i plati lekarski pregled, kod lekara po tvom izboru. Dakle, ukoliko ti znaš nekog lekara imenom i prezimenom, znaš gde on radi, i njegov broj telefona -- imaš pravo da od policije tražiš da pozovu tu osobu da te pregleda. Takođe, bitno je i pravo na obaveštavanje. Svako koga policija uhapsi mora odmah da bude obavešten o razlogu hapšenja. Ako ga zadrže, moraju odmah da mu objasne zašto tačno to rade. Ne mogu da mu kažu: "Zadržan si zato što si učinio krivično delo" nego moraju da kažu koje je to krivično delo, i kratak opis. Dakle: "Zato što si bacao kamenicu”, “Zato što si napao službeno lice", ili bilo šta drugo van ovih protesta. 

Je l' mu kaže ono "Sve što kažete može biti upotrebljeno protiv vas..."?

LM: Da, da! To je još jedno pravo. Lice se obaveštava o tome da ne mora ništa da kaže, i da će ga sudija saslušati u roku od 48 sati. Čak i onda, na tom saslušanju, lice može da izabere da ništa ne kaže. I ako izabere da se izjasni o događaju, ima pravo da na pojedina pitanja ili potpitanja uskrati odgovor. U našem zakoniku se takođe navodi da okrivljeni ima pravo da "slobodno iznese svoju odbranu" -- to znači da okrivljenom mora da se obezbedi da na jedan slobodan način, bez prekidanja, svojim rečima opiše svoje viđenje događaja, a ne samo da odgovara na pitanja sudije. Takođe, ima pravo da prizna ili ne prizna krivicu. 

Na sve odluke o lišavanju slobode -- dakle, bilo to zadržavanje ili pritvor -- građani mogu da se žale, i to u saradnji sa svojim braniocem, koga država mora da im obezbedi ako to ne urade sami. Čak i ukoliko u tome ne uspeju, i budu pritvoreni, u slučaju da se postupak se okonča bez utvrđivanja njihove odgovornosti, oni će onda moći da traže naknadu štete za vreme koje su proveli u stanici ili pritvoru. 

A ako su dobili batine prilikom privođenja, sa sumnjom na prekomernu upotrebu sile, šta tada da rade? Kad ih pregleda taj zatvorski lekar, da li oni dobiju neki lekarski izveštaj? 

LM: Da, i on bi trebalo sve vreme da bude uz njih -- međutim, tu nekad ima problema. Recimo, dešavalo se da policajci tvrde da su ih zadržana lica zamolila da im pričuvaju njihov lekarski izveštaj, što je malo, ono... Meni je teško u to da poverujem, ali dobro. To je najbitniji dokaz. Dakle, u slučaju zlostavljanja, najbitniji dokazi su lekarski izveštaj i video-zapis, ukoliko postoji. Čim bude pušten na slobodu, zadržani građanin bi trebalo odmah da ode kod lekara, nevezano od toga da li ga je u policiji već neko pregledao. Tamo će moći mnogo slobodnije da ispriča šta se desilo, i da traži da se se u izveštaj unesu određene stvari -- način na koji je pretučen, neki podaci o policijskim službenicima, i tako dalje... 

A taj drugi lekarski izveštaj, kakav on pravni status ima u odnosu na taj prvi iz policijke stanice? 

LM: Oni su istog autoriteta. Međutim, štos je u sledećem: zamislimo situaciju gde je neko zadržan, recimo, danas u 22.00, i pušten sutra u 17.00. Taj čovek tvrdi da je bio pretučen, a lekar koji ga je pregledao, da kažemo, u 3.00 je utvrdio da nema povreda -- ili je utvrdio da postoje neke male povrede. Čovek je sve to vreme bio u policiji. Puste ga u 17.00, i on u 17.15 odlazi kod drugog lekara. Taj drugi lekar na njemu nalazi deset nekih hematoma u obliku palice, hematoma koji su mogli nastati udarcima pesnicom ili šutiranjem đonom cipele, nalazi tragove đona cipele, i tako dalje... Iako oba lekarska izveštaja imaju istu snagu, jako je teško objasniti kako su te povrede, koje je pronašao drugi lekar, mogle nastati u periodu između ta dva pregleda, a da ih nisu naneli policajci. Tako neko ko je trpeo zlostavljanje, a kome izveštaj lekara iz policije ne ide u prilog, ponovnim lekarskim izveštajem, koji obavi čim ga puste na slobodu, može da potkrepi svoje tvrdnje, i da kaže: "OK, možda ja u 3.00 nisam imao povrede -- ali sad ih imam, i morao sam ih zadobiti dok sam bio u policiji, jer drugog nema. U suprotnom, vi tvrdite da lekar koji me je pregledao u 17.15 nije napravio dobar izveštaj.” Još ako postoje fotografije...

Znači, imam mogućnost i da se moje povrede fotografišu? 

LM: Svako ko je pretučen bi trebalo od lekara da traži da ga fotografiše, i da te fotografije budu deo izveštaja. Ponekad će se to desiti, nekad neće. Na primer, u zatvorima je to praksa -- sve osuđenike koji odlaze kod lekara sa tvrdnjom da su ih tukli čuvari, tokom pregleda fotografišu. U bolnicama to često nije slučaj -- najpre zato što lekari tamo često nemaju fotoaparate, a ne mogu pacijente da fotografišu svojim telefonima, jer bi to bilo veoma problematično sa aspekta zaštite podataka o ličnosti. Drugo, mnogi od njih uopšte nisu obučeni za dokumentovanje povreda. Oni mogu da budu odlični lekari opšte prakse, ili odlični specijalisti u svojim oblastima, a da ne budu stručni za tu konkretnu granu medicine, a to je sudska medicina. Ali, neko ko je pretučen, čak i ako ga lekar ne fotografiše, može čim izađe iz bolnice da ode kući i da slika sam sebe. To je bitno uraditi tako da ne postoji sumnja u vreme nastanka fotografije -- recimo, mogao bi da uzme i da se fotografiše pored današnjih novina. 

Hajde da se tim stvarima pozabavimo na jednom primeru koji je već svima dobro poznat, a to je slučaj premlaćivanja onog mladića na Terazijama. Da krenemo od početka, od situacije gde njega napadaju, bacaju na pod, pa nastavljaju da ga udaraju... Šta sve tu ne valja? Šta tu sve nije u redu, sa takvim postupanjem? 

LM: A da krenemo od kraja -- zašto je ostavljen? Ako je pretučen, pretpostavka je da je da je to urađeno s nekim razlogom -- dakle, da je nešto loše uradio, i da protiv njega treba da se vodi neki postupak. Kako on nije uhapšen, nego samo ostavljen na trotoaru, onda se to meni čini kao mlaćenje iz obesti, ili iz nekih drugih negativnih emocija. Što se tiče same tehnike, i onoga što se vidi na snimku -- prvih nekoliko udaraca njega obara na pod, on ostaje da leži, i zatim, ako se dobro sećam, dobija par udaraca od tih policajaca koji su ga oborili na pod. Oni potom odlaze, i onda dolazi onaj najužasniji deo, gde dvadesetak policajaca trči preko njega, i većina ga makar jednom dokači... I to ne da ga dokači slučajno, nogom -- nego stanu, udare ga pendrekom ili šutnu, i produže, pa dođe sledeći. 

Taj drugi deo nema nikakvog opravdanja. Ja ne mogu da smislim nijedno razumno objašnjenje zašto su oni njega udarali dok je bespomoćno ležao na zemlji. Ako ti udariš nekoga sa ciljem da odbiješ napad ili savladaš otpor, ili ako on prvo uradi nešto nedozvoljeno, pa počne da beži, i ti ga onda udariš da bi ga sprečio da pobegne -- to je dozvoljeno, ali to mora da bude to. Čovek je pao na zemlju -- veži ga, i kraj. A ovde se dešava da jedan udari, i onda svi nastave. 

Posle se vidi i kako ga drugi sklanjaju sa puta saobraćaja... 

LM: Jeste, da. Još i to! Zakon o policiji propisuje da, kada policajac prema nekome primeni sredstva prinude, posle toga mora da obezbedi njegovo zdravlje. Dakle, ako je nekoga izudaralo 15-20 policajaca, razumno je pretpostaviti da on zdravstveno nije baš najsjajnije, i u tom slučaju je obaveza policajca koji ga je udario da ostane pored njega, i da obezbedi da dođu kola hitne pomoći -- a možda, ako se nalazi u baš lošem stanju, da mu i sam pruži prvu pomoć. Ali, u najmanju ruku, trebalo je da neko ostane pored njega dok ne dođe hitna da ga pregleda. 

Čime je ograničena primena sile? Koji su tu zakonski okviri -- šta policija sme, a šta ne sme da radi kako bi razbila demonstracije? 

LM: Ne postoji poseban zakonski okvir koji se odnosi na razbijanje demonstracija, postoje samo neka opšta pravila. Policijski službenici su obučavani, kroz školu, a kasnije i kroz praksu, da prepoznaju koje sredstvo prinude je primereno situaciji. Tu postoji određena gradacija, ide se od najblažih sredstava ka težim -- od lisica, preko upotrebe fizičke snage u vidu udarca pesnicom ili šutiranja, do upotrebe palice, pa posle toga gumenih metaka, kao i ovih hemijskih sredstava koja smo videli... Upotreba suzavca na ovim protestima je veoma problematična. Čini mi se da je često korišćen neselektivno -- odnosno, nije mi jasna svrha i logika toga gde je bacan. A ta pravila postoje, mislim, kao što postoje i pravila vezana za za upotrebu palice -- recimo, ne smeš da tučeš ljude po leđima, dok su na zemlji, što smo videli da se dešavalo. Prosto, nema razloga da koristiš palicu na nečijim leđima...

Verovatno nema razloga ni da koristiš palicu na nekome ko pije pivo na klupi...

LM: Što se tiče klupe, svakako da nije bilo razloga da se na tim ljudima upotrebljava palica. Predsednik je rekao: "To su lica koja su pre toga napala policiju." To je veoma problematično, zato što za tu tvrdnju ne postoje dokazi -- ili ih on barem nije ponudio. Drugo, čak i da ih u nekom ranijem momentu jesu napali, policajci su silu mogli da primene u tom trenutku, a ne da se kasnije iživljavaju nad tim momcima jer su ih prepoznali. 

Policija primenjuje sredstva prinude kada odbija napade, kada sprečava bekstvo, i kada prilikom hapšenja savladava određeni otpor. To su tri situacije u kojima je primena sile dozvoljena -- ovde nemaš nijednu od te tri. Dakle, ti ljudi očigledno nisu bežali, pošto su se, nakon što su bili pretučeni, odmah vratili na isto mesto. Oni nisu napadali -- osim ako policajci njihovo ležerno ispijanje piva u parku nisu doživeli kao napad, jer su bili ljubomorni što oni nisu u mogućnosti to da rade. Što se tiče otpora, njega nije bilo, i to je sa snimka jasno. I u slučaju da ti momci jesu prethodno napali policiju, ono što su ovi njima posle uradili predstavlja kažnjavanje. Policajac je u masi nekoga prepoznao, rekao sebi: "Aha, taj me je gađao kamenom!", i onda došao do njega da ga za kaznu ispendreči. To se ne sme. Nije na policajcima da to rade, sudovi su ti koji kažnjavaju. 

Zato je ombudsman u svom izveštaju procenio da se policija, u principu, držala svojih ovlašćenja, i da nije prekomerno koristila silu, “osim u pojedinačnim slučajevima”. Koliko bi trebalo da bude tih pojedinačnih slučajeva da bi se reklo da postoji neki sistemski problem? 

LM: Mislim da je to potpuno pogrešan pristup celom problemu. Od Zaštitnika građana niko nije ni tražio da utvrdi da li postoji sistemski problem nezakonite primene sredstava prinude, niti je to uopšte pitanje koje se postavljalo. Dakle, ono što na šta je Beogradski centar za ljudska prava skretao pažnju -- zajedno sa drugim organizacijama, medijima, javnim ličnostima, i tako dalje -- su bili pojedinačni slučajevi. Priča je sve vreme bila usmerena na to da je zabeležen određeni broj pojedinačnih slučajeva u kojima je policija prekomerno upotrebila silu, i Zaštitnik građana je te slučajeve trebalo da istraži. On jeste rekao da će se pozabaviti tim slučajevima -- odnosno, onima koje je primetio -- ali to stoji tek u desetoj rečenici njegovog saopštenja. Naslov saopštenja je taj koji dovodi u zablodu, jer se iz njega građanima poručuje: "Nema problema! Par puta su nekog malo istabali, ali je generalno sve super." Nije to suština. Niko ovde ne traži odgovornost sistema --  traži se individualna odgovornost onih ljudi koji nisu uspeli dovoljno da se suzdrže, odnosno svih onih koji, iz kojeg god razloga, nisu uspeli da postupaju u skladu sa zakonom. 

Bilo je reči o tome da u slučajevima pretrpljenog nasilja od strane policije može da pomogne video-snimak, ako postoji. Ko ima pravo da snima policiju u akciji? 

LM: Svi. Svaki građanin ima pravo da policiju fotografiše i snima, naročito kada su u pitanju mere prinude. Takvo postupanje mora da bude pod okom javnosti, to je jedan vid kontrole policije. Država sama po sebi nema pravo da primenjuje silu, već joj to ovlašćenje poveravaju građani, i samim tim što su joj to pravo dali, oni mogu i da kontrolišu kako se ono primenjuje.

Građani koji su pretrpeli zlostavljanje policijskih i drugih službenika mogu da se jave Beogradskom centru za ljudska prava radi pravnog savetovanja i pomoći na mejl adrese bgcentar@bgcentar.org.rs i criminal.justice@bgcentar.org.rs, kao i na broj telefona 011-3085-328.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Nema komentara