Pravi novinari neće podleći samocenzuri

Foto: Bill Kerr (Flickr)

Intervju sa Pericom Gunjićem, glavnim i odgovornim urednikom Cenzolovke, za podcast “Dan posle” (link za audio intervju).

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle - Perica Gunjić o medijima u vanrednom stanju (AUDIO)

Jedanaestog aprila, pre dvadeset i jednu godinu, a takođe za vreme vanrednog stanja, ubijen je Slavko Ćuruvija. Kako se vi, kao višegodišnji saradnik pokojnog Ćuruvije, sećate tog dana?

Perica Gunjić: Tih dana je zaista bilo vanredno stanje, i delimično je po nekoj atmosferi podsećalo na ovo danas. Ta neka jeziva tišina, koja je vladala gradom dobrim delom dana -- kada su najavljivana bombardovanja, ili kada su ljudi prosto ostajali u stanovima... Mada, nije baš sve bilo isto, pošto tada nije bilo zabrane kretanja kao danas, ali je istovremeno ta jezovitost imala veze i sa tim što je, i tada, opasnost dolazila od nekog nevidljivog neprijatelja. Danas je to virus, a tada su to bili nevidljivi bombarderi. 

Slavko Ćuruvija je praćen i prisluškivan, ne samo tih nekoliko dana pre ubistva, nego je to zvanično počelo od jeseni prethodne godine, a tokom suđenja za njegovo ubistvo smo imali prilike da čujemo da je to trajalo i dosta duže. Sećam se te jeze, i tog straha kod mnogih novinara... U tom trenutku je bombardovanje tek bilo počelo pre nekih dvadesetak dana, pa su mnogi ljudi mislili da je to samo početak krvavog obračuna sa svim kritičarima Miloševićevog režima. Taj strah, ta jeza koju su mnogi posle toga osećali opstala je, ja mislim, i dugo posle toga. 

Verovatno i dan danas mnogi ljudi pomišljaju na to kolika je moć tajnih službi u ovoj zemlji, koje su se i tada, na takav drastičan način, obračunavale sa nekim političkim neistomišljenicima ili kritičarima režima. Posle Ćuruvije taj obračun nije išao dotle da su ljudi ubijani, ali možemo videti mnoštvo jasnih signala da je to, kako bih rekao, srce tame ove države i dalje veoma veoma aktivno, i da određuje sudbine mnogih ljudi -- pa i cele ove države. Dakle, nažalost, nije samo vanredno stanje, i nije ova zlosutna tišina kao što je sada... Nije to jedini, kako bih rekao, strah, i jedina jeziva stvar, nego je to prosto i sama struktura ovog sistema, koja je na neki način ostala nepromenjena.

Još jedna stvar koja povezuje 1999. i 2020. godinu je ličnost Aleksandra Vučića. On je u vreme ubistva Ćuruvije bio ministar informisanja, a sada je, formalno, predsednik države -- ali je neformalno zapravo on taj koji usmerava sve resore Vlade, pa tako i informisanje. Kako bi izgledalo poređenje Vučića nekad i sada, što se tiče odnosa prema medijima?

PG: U to vreme, devedesetih, su posledice po medije, kao što je bilo i to ubistvo Slavka Ćuruvije, ponekad bile drastičnije. Nepunih godinu dana pre toga je donesen taj Zakon o informisanju -- to je bilo u oktobru ‘98. godine -- koji je, u stvari, služio isključivo za obračun sa medijima. Tu je, pre svega, na udaru bio Slavko Ćuruvija i njegov Dnevni telegraf, i kasnije Evropljanin, ali i drugi nezavisni mediji. 

Jedan od najodgovornijih ljudi, ako ne i najodgovorniji, za jedan takav zakon bio je, naravno, ministar informisanja Aleksandar Vučić, koji je tada, na vrlo beskrupulozan način -- u vreme kada je isto najavljivano ratno stanje, zbog sukoba na Kosovu, i tako dalje -- pretio medijima, onako bezočno, i te pretnje sprovodio u delo. Ne znam koliko ljudi danas znaju, tada je zabranjen Ćuruvijin Dnevni telegraf -- to je bilo čak i pre tog Zakona o informisanju, jedno nedelju dana. Posle toga su tako drakonske kazne, u stotinama hiljada dolara po jednoj presudi, donošene protiv medija... I u tome svemu je jednu od glavnih uloga igrao radikal Aleksandar Vučić. 

On je veoma vešt u propagandnom ratu. Dakle, on je kompletnu medijsku scenu, koju relativno dobro poznajem, prekomponovao -- videćete da je veoma uspešno uspostavio svoje medije, koji ga kompletno podržavaju, bez ikakvih naznaka da bi ijedan od njih, ikada, zbog bilo čega njega lično mogao da kritikuje. Ne samo što je stvorio svoje medije, pa i sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, nego je stvorio i kompletnu tu scenu -- paralelna novinarska udruženja…

Da, čak se i slično zovu udruženja! Zajedničko im je to “UNS”, a samo se početak razlikuje -- pa tako, sem UNS-a i NUNS-a, imamo i režimski PROUNS...

PG: Da, upravo tako. To je jedan od tih, često lukavih, načina da se skrene pažnja i da se stvari prikažu suprotnim od onog kakve zapravo jesu. Vi imate udruženja sličnih imena, imate Fejsbuk stranice... Postoji čitava armija “botova” koja radi na Fejsbuku -- i na Tviteru, pošto je Tviter ugasio nekih 8500 naloga ljudi koji rade za Srpsku naprednu stranku. Uopšte, preko društvenih mreža imate različite načine na koje deluje ta propaganda, sve vreme praktično zavaravajući građane.

Nov momenat, u celoj ovoj medijskoj situaciji, je i ova najnovija najava Kriznog štaba, da će se ubuduće konferencije za medije održavati bez novinara -- navodno, iz straha za njihovu bezbednost. Kako su uopšte do sada izgledale te njihove konferencije, i kako će izgledati sada kad se pitanja budu slala mejlom?

PG: To je, ja mislim, ispunjenje vlažnih snova ove vlasti. Otprilike -- “Da ih više ni ne vidimo, a kamoli da nas nešto pitaju.” To je potpuno besmisleno... Malopre smo pričali o obesmišljavanju medija, i novinarskog posla uopšte, i tek je ovo sada vrhunac toga. Nadam se da se to neće održati, i da ćemo nekako uspeti to da promenimo -- odnosno, da ćemo nekakvim pritiskom na vlast uspeti se izborimo za to da informisanje ponovo stane na noge. Međutim, ne deluje mi kao da će se to uskoro dogoditi.

Sve i kad imaju informacije, koliko, u ovoj situaciji, mediji slobodno izveštavaju? Koliko je jak problem autocenzura?

PG: Mislim da je autocenzura sada mnogo veća, naročito posle hapšenja Ane Lalić, i da je to bila poruka koju su oni tada hteli da pošalju. Dakle, evo šta vam se može dogoditi -- možete da provedete jednu ili više noći u policiji, da vam pokupe telefone, laptopove i sve živo... Poruka je: “Saznaćemo sve o vama, i ako mislite da vam se to isplati, vi izvolite i pišite kritičke tekstove.” Verujem da su tu poruku tako razumeli mnogi novinari, i verujem da je autocenzura sada mnogo raširenija -- ali se isto tako nadam da pravi novinari, naravno, neće tome podleći.

Kakva je situacija sa fizičkim napadima?

PG: Poslednji i nadrastičniji fizički napad je, naravno, bilo paljenje kuće Milana Jovanovića, i pre toga prebijanje Željka Matorčevića -- urednika sajta na kome su Milan i Željko objavljivali tekstove o Dragoljubu Simonoviću, koji je na kraju optužen za to paljenje kuće. Ti fizički napadi na novinare, nažalost, nisu toliko retki -- ja sam prilično ubeđen da ih ima mnogo više nego što mi znamo, zato što se ponekad o njima i ne govori. 

Međutim, pored njih su veoma opasne pretnje i jezivo zastrašivanje koje mnogi novinari doživljavaju -- i to, pre svega, novinari lokalnih medija. Imamo slučaj u Inđiji -- Verica Marinčić, novinarka Inđija kafea, je mesecima praćena i na različite načine zastrašivana od strane jednog čoveka, kome se nije dopalo to što je ona objavila fotografiju njegovog bahato parkiranog automobila. Tortura koju ona prolazi, od prošlog leta -- to praktično traje i do danas -- je zaista jeziva, i to, nažalost, nije jedini slučaj takvog zastrašivanja u našoj zemlji. Toga ima jako mnogo, a najveći problem, kažem, imaju ljudi u lokalnim medijima, koji su praktično napadnuti sa svih strana.

Može li država, i da li uopšte želi da uradi nešto po pitanju tih napada?

PG: Država na to ne reaguje efikasno. Odnosno, najčešće ne reaguje nikako -- i kada dođe do nje, to nekako nestane u fiokama tužilaštva i policije, i stvari se tu završe. Tako da se, recimo, pretnje kao što su “Treba vas sve pobiti!” predstavljaju kao slobodno izražavanje mišljenja -- bukvalno se na sudu iznose takva objašnjenja. To je sve deo atmosfere u kojoj novinari danas rade, i pravo je čudo da, da pomenem i neke lepe stari, da ipak postoje -- pored tih lokalnih novinara, kojima se zaista divim, jer su neverovatno hrabri -- da kod nas, ipak, postoji nekoliko ozbiljnih i profesionalnih medija. Ne samo ovih najvećih, kao što su N1 i Danas, nego i manjjih istraživačkih centara, kao što su CINS, KRIK ili BIRN.

Sad mi nešto pade na pamet. CINS, KRIK i BIRN su sve skraćenice od četiri slova, koje sadrže slovo “i”. Ne bi me začudilo da sada vlast osmisli neku agenciju za istraživačko novinarstvo od četiri slova…

PG: I sadržaće slovo “i”… (smeh) Apsolutno, to je verovatno sledeći korak.

Kad smo kod sledećih koraka... Budući da se ova emisija zove “Dan posle”, i da se ne interesuje samo za ovo što se dešava sada, za vreme vanrednog stanja, nego i za ono što će biti posle -- na šta će ličiti naši i svetski mediji dan posle kraja krize?

PG: Koji će mediji kod nas preživeti ovu krizu, i ovakvu vlast -- to je veliko pitanje... Verujem da mnogo njih neće preživeti, pre svega na lokalu, naročito ako ovo potraje. Za par meseci -- ako se tada završi ova kriza, a nadam se da hoće -- kada mediji budu u finansijskim problemima, ono što možemo od vlasti da očekujemo je samo da ih dokrajči. A ne da im pomogne, kao što to rade mnoge države -- pošto su mediji, naravno, u problemima u celom svetu...

Takođe, pre svega medijska slika, ali i uopšte slika našeg društva, zavise od toga da li će doći do nekih ozbiljnijih promena posle koronavirusa. Pretpostavljam da je mogućnost takvih promena vezana i za mogućnost održavanja izbora -- koji su sad odloženi, i pretpostavljam da će biti održani posle završetka ove krize, što je možda na jesen, ili ne znam već kad... 

Pritom, uopšte ne mislim da bi oni koji bi u tom slučaju došli na vlast bili mnogo bolji prema medijima. Nikad ne treba zaboraviti da je ovakvu medijsku scenu počela da pravi, u stvar,i prethodna vlast. Mislim pre svega na tabloide i njihov uticaj, koji je tada počeo da se širi -- da bi onda podivljali od 2012. do danas, i postali ovako besprizorni kao što jesu. Ipak, promena je apsolutno neophodna, i jedini način, čini mi se, da se zadrži profesionalizam medija jeste u tome da dođe do ozbiljnih, sistemskih društvenih promena.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Nema komentara