Spasiće nas samo ženska pamet

Foto: Medija centar Beograd

Intervju sa Aidom Ćorović, aktivistkinjom za ljudska prava, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

 Dan posle - Aida Ćorović o ženama u vanrednom stanju (AUDIO)

Javnost je nedavno šokiralo pitanje koje je novinar medijske kuće koja se predstavlja kao B92 uputio Dariji Kisić Tepavčević iz Kriznog štaba. Pitanje se odnosilo na to otkud dama kao ona na prvoj liniji fronta protiv korone, kad je to mesto za jači pol -- to jest, muškarce. Možemo li da čujemo komentar na tu izjavu?

Aida Ćorović: Ta izjava pokazuje koliko je naša sredina, nažalost, i dalje jedna mačistička, primitivna i zadrta sredina -- koja ne razume da, kada govorimo o bilo kojoj profesiji, jednostavno postoje profesionalci i oni koji to nisu. Po mom mišljenju, pre svega je bitno da neko ko radi jedan tako važan posao bude stručnjak, a ne to da li je muškarac ili žena. Dakle, takvo pitanje govori o tome da je osoba koja ga je postavila idiot, i da nema pojma o čemu priča. Naravno, govori i o uređivačkoj politici te nesretne televizije, ili šta je već... To pitanje, nažalost, zaista ukazuje na jedno ogromno nerazumevanje u odnosu na učešće žena u bilo kojoj struci. Prosto, mi još uvek govorimo jednim srednjovekovnim rečnikom, i mi i dalje ne shvatamo da žene mogu da budu stručnjakinje, i to vrhunske, podjednako kao njihove kolege muškarci -- ili čak, nekada, i mnogo više.

Doktorki Kisić Tepavčević ovo nije prvi put da se susreće sa mizoginim komentarima, i sa seksističkim tretmanom u medijima i na društvenim mrežama. Kako se kod nas gleda na žene na pozicijama autoriteta?

AĆ: Mi i dalje žene tretiramo pre svega kao domaćice, kao žene-majke. Nažalost, posle onog perioda od četrdeset, pedeset godina u bivšoj zajedničkoj domovini Jugoslaviji -- gde su žene zaista načinile vidan napredak u osvajanju sloboda, pogotovo u javnim sferama -- mi u poslednjih tridesetak godina imamo jednu neverovatnu regresiju, i čini mi se da svake godine idemo sve više i više unazad. Videli smo da se mnoge političarke, i druge žene koje se na bilo koji način javno eksponiraju, mahom doživljavaju ili kao lepotice, ili kao ružne i frustrirane. 

Zatim to koketiranje sa verskim zajednicama, i davanje moći verskim zajednicama... Tu se događa pokušaj da se izvrši retradicionalizacija, odnosno vraćanje tradicionalne  -- opet, naglašavam, srednjovekovne -- uloge žene. Uloga je ta da je ona čuvarka ognjišta, kojoj je mesto isključivo u kući, i koja treba da, po mogućstvu, nosi maramu, da ćuti, da saginje glavu, i jedino je vredna i važna ako je supruga i majka. Njena dužnost je da, je li, ide u crkvu -- ili u koji god verski objekat -- i to je negde, otprilike, slika koja je sada postala dominantna. To je suština ove politike.

Dakle, bez obzira na to što imamo neke važne žene -- što imamo premijerku, što nam je žena na čelu Skupštine -- one su ipak bića nižeg reda. One su tu da budu poslušnice, i one su tu kao, rekla bih, pomagala, odnosno “potrčkice” jednog moćnog čoveka, i to se prosto vidi. To više ne može da se sakrije, koliko god oni pokušavali to da fingiraju, i da glume nekakve moderne i evropske vrednosti -- iz svakog frejma, iz svakog milimetra ove vlasti prosto vrišti jedna tradicionalistička, primitivna i zadrta paradigma.

Ako pogledamo u pravcu drugih zemalja, kako su se u ovoj krizi pokazale žene liderke?

AĆ: Zemlje koje imaju solidne zdravstvene sisteme su pokazale da su mnogo spremnije da se suoče sa ovakvim udarnim talasom zaraze, i mislim da su tu neke žene pokazale zavidan nivo hladnokrvnosti i pribranosti. Videli smo kako se Angela Merkel obraća svojoj naciji, videli smo kako to radi kraljica Elizabeta -- jednim vrlo pribranim tonom, uz poruke podrške. 

Čini mi se da se žene i inače dosta dobro snalaze u krizama, jer je za mnoge žena kriza nešto što praktično traje gotovo celog njihovog života. One najčešće nisu samo majke, već nekada rade i vrlo važne poslove -- a čak i kada ne rade, one su te koje nose svoju kuću, i svoju porodicu, na plećima. One su te koje moraju da se nose sa siromaštvom, one su te koje moraju da se nose sa gubljenjem posla, sa problemima svoje dece, i svojih muževa koji se lako predaju, i tako dalje... Tako da je za ženu čak, rekla bih, i prirodno stanje da bude u jednom povišenom stanju spremnosti, i mislim da se žene generalno bolje snalaze u takvim situacijama. Baš zbog te psihološko-emocionalno-fizičke konstrukcije žena je jako je važno da njih bude u što većem broju u politici, i na važnim mestima odlučivanja. Baš zbog te konstrukcije, i umeća da odgovore na jako izazovne situacije.

Kad već govorimo o ženama u teškim situacijama, hajde da se vratimo na misao onog postavljača pitanja doktorki Tepavčević, u kojem je postavio stvari u kontekst prve linije fronta u ratu protiv virusa. Sa čime se kod nas suočavaju te neophodne radnice, koje su zaista na prvoj liniji fronta u tom ratu -- kao što su medicinske sestre, prodavačice, apotekarke, i druge?

AĆ: To su najteži poslovi, a često i najdelikatniji. Radi se o poslovima gde ste najizloženiji -- a koji su pritom manje plaćeni, i veoma su teški, i u fizičkom i u emocionalnom smislu. Njih uglavnom rade žene, i to su činjenice od kojih ne možemo da pobegnemo. Mi se, odjednom, čudimo: “Otkud žene na prvoj liniji fronta?” One su stalno na prvoj liniji fronta, samo su sada postale vidljivije. Sada smo videli i sa kakvom neverovatnom vitalnošću se te žene bore. Tu su, naravno, uz medicinske radnice, svakako i farmaceutkinje, tu su žene koje rade u prodavnicama... Jednu veoma važnu oblast, obrazovanje, opet najvećim brojem čine žene. Pored toga imamo i negovateljice -- ja sam u prilici da imam jednu negovateljicu, koja mi pomaže oko majke. Koliko je samo starih ljudi u gerontološkim centrima o kojima se staraju negovateljice... Dakle, sve to gde treba da se “poture leđa” -- da upotrebim jedan narodni izraz -- gde treba da se iznese najveći teret, da bi jedno društvo koliko-toliko funkcionisalo, rade žene. A mi to često ne vidimo, nego tek kad nam se desi ovako nešto, kad nas istina tresne u lice -- mi se tada setimo da su žene na prvoj liniji fronta. Žene su uvek na prvoj liniji fronta.

Međutim, nešto što stalno treba da se podvlači i ponavlja je to da mi na ključnim funkcijama nemamo žene. A i kada ih imamo, na neki način bi bilo bolje da ih nemamo, jer su one samo produžene pesnice jedne ili više političkih stranaka, i one zapravo ne brane vrednosti koje su suštinski važne za društvo, i koje su suštinski važne za žene. 

Na koje još načine pandemija i vanredno stanje pogađaju žene kod nas? 

AĆ: Pogađaju ih višestruko -- baš zato što su žene izloženije, i zato što su siromašnije. Ovakva kriza će, naravno, više pogoditi žene, jer one češće ostaju bez posla. To je pogotovo slučaj u okviru grupe u koju i ja spadam, a to su žene koje imaju preko 50 godina, i koje su uglavnom prekarne radnice, bez stalnog posla, i koje su te poslove sada listom pogubile. Od tih žena vrlo često zavisi cela porodica, one neretko brinu i o svojim starim roditeljima, brinu o deci, pitanje je da li njihovi muževi rade, i tako dalje... Tu su onda jednoroditeljska domaćinstva -- mislim da se u preko 90 procenata jednoroditeljskih domaćinstava radi o samohranim majkama. Ima, naravno, i slučajeva gde očevi nose domaćinstvo, ali je to, kažem, neuporedivo manji broj. 

Dakle, to su sve, da kažemo, vrlo ranjive grupe. Zatim, ima jako mnogo žena starijih od 65 godina, i one možda već imaju neke zdravstvene probleme. Imamo ranjive grupe poput Romkinja, koje su višestruko diskriminisane -- pa će ovo samo da bude još jedan u nizu maltretmana, i u nizu svih onih šamara koje žena koja pripada jednoj takvoj populaciji doživljava. Nažalost, ovo još uvek ne vidimo, ali sve se negde između redova može čitati -- i nasilje u porodici je povećano. Muškarci, koji su sada praktično zatvoreni u svojim kućama, i koji pokazuju bes i frustraciju što ne mogu da izlaze, da imaju neke svoje normalne dnevne obaveze i ritmove -- taj bes, i taj pritisak, će naravno da istresu upravo na svojim suprugama. Tako da, ovo stanje teskobe i narastajućeg siromaštva, i izloženosti bolesti i svemu tome što je ova pandemija pokrenula, kao čitavo jedno more problema -- žene tome svakako jesu izloženije nego muškarci.

Da li mere Vlade Republike Srbije predviđaju neku zaštitu i olakšanje za te žene?

AĆ: Koje mere Vlade Srbije? Ja nijednu suvislu meru Vlade Srbije nisam čula do sad. To što predsednik obećava da će svima dati po sto evra, to neću čak ni da komentarišem. Toliko je glupo da zaista ne treba ni da se komentariše. Znam da je Siniša Mali izašao sa nekim paketom mera za ekonomski oporavak -- ja ne znam detalje tog paketa, ali po svemu što smo mogli da vidimo u prethodnih osam godina, možemo da zaključimo da će tim paketom biti pomognuti samo simpatizeri i članovi SNS-a. Ostali su građani drugog, trećeg i desetog reda, i do tih građana će doći pomoć taman onoliko koliko će do nas ovih dana doći Marsovci.

Pre uvođenja vanrednog stanja usvojene su izmene izbornih zakona, kojima bi trebalo da se poveća proporcionalna zastupljenost žena u parlamentu. Koliko je uopšte moguća borba za unapređenje položaja žena unutar institucionalnih okvira?

AĆ: Mislim da je to sada potpuno deplasirano, da se priča o tome, kada u zemlji vlada jedna otvorena diktatura. Sada se više čak ni ne trude da fingiraju da nisu diktatura -- jesu jedna u potpunosti otvorena diktatura, i u takvoj diktaturi mi je potpuno besmisleno da pričam o kvotama, i o tome da je usvojen zakon da u Skupštini ima 40 posto žena. Mislim da je i pre toga bio sličan broj -- trideset pet, šest, sedam posto žena -- i to po mom mišljenju nije apsolutno nikakvo postignuće. Po meni je to takođe jedna od ovih lakirovki, i ovih fingiranja, gde mi treba malo da lažemo Evropu kako, eto, donosimo neke zakone koji su nam bitni.

Za mene je prilično rastužujuća činjenica da je taj amandman podnela koleginica iz Demokratske stranke, moja saborkinja i prijateljica Gordana Čomić. Ja mislim da je u tom trenutku, sa ovakvom vlašću, takav amandman bio potpuno nepotreban. To se ne može opravdavati uspostavljanjem dijaloga, jer vi ne možete da imate dijalog sa jednom tiranskom vlašću. Kakav dijalog!? Šta je sledeće, da neko da kaže da je sa Hitlerom mogao baš onako fino da sedne i razgovara ‘44? To su nekakva opravdanja koja su malo jeftina i populistička. Takođe, ponavljam moj stav -- jesu važne kvote, ali je mnogo važnije da imamo kvalitetne žene na mestima odlučivanja nego da imamo žene koje kao papagaji ponavljaju ono što im je dato i napisano. Ja sam bila poslanica u Skupštini i mene je nekad bilo sramota da slušam šta te koleginice govore i kako se ponašaju.

Šta se dešava sa našom ženskom aktivističkom scenom u uslovima vanrednog stanja?

AĆ: Ono što sigurno znam, je to da jedan broj mojih dugogodišnjih saborkinja trenutno neumorno radi i pokušava da organizuje nešto na lokalu, onoliko koliko je to uopšte moguće. Koliko znam, nažalost, veliki broj planiranih aktivnosti, i novac koji je postojao -- to je sve sada “na ledu”. Sve to stoji, ukinuto je, ili kako god... Sad čujem da se organizuju neki brzi fondovi, i mislim da će, u danima i mesecima koji su pred nama, veliki broj ženskih organizacija sigurno da se angažuje za rad na terenu i za neku urgentnu pomoć prema najugroženijima -- prema porodicama i pojedincima koji su ostali bez posla, i koji su, da kažem, baš u potrebi, u smislu siromaštva i nemanja elementarnih sredstava.

Možda je sad dobar trenutak da pričam o jednom projektu, koji se ja već nekoliko godina trudim da realizujem. Mislim da je bivša Jugoslavija imala jednu od najboljih civilnih zaštita na svetu, ali je ona, nažalost, devedesetih godina potpuno upropaštena. Danas ponovo postoje neke inicijative da se civilna zaštita oživi -- naravno, sa nekim modernijim pristupom. Ono što je moja želja, naime, je da napravimo poseban program za žene u civilnoj zaštiti. Dakle, da napravimo jedan potpuno nov kurikulum, koji će biti namenjen ženama u civilnoj zaštiti, a posebno ženama u lokalnim zajednicama. Učesnice tog programa bi takođe bile upoznate sa značajem žena u jednom modernom društvu, sa time da je važno da žene imaju proaktivan stav, da je važno da se žene udružuju i da nameću teme koje njima znače. Ideja je da svako malo mesto, svaka opština, grad i selo imaju svoje obučene ženske timove za rad u ovakvim katastrofama. Recimo, sad kada govorimo o tome, mislim da bi bilo jako korisno da smo u ovoj situaciji imali takve timove.

Budući da se ova emisija zove “Dan posle” jer se interesuje kako za situaciju sada u jeku pandemije i vanrednog stanja, tako i za ono što nas čeka posle -- u kojim oblastima možemo da očekujemo da će doći do promene položaja žena u društvu, i u kom pravcu će ići ta promena?

AĆ: Ne mislim da će biti nekih posebnih promena kada su žene u pitanju, ali mislim da će generalno, u celom svetu, ova pandemija doneti jednu promenu u ljudskoj svesti. Mislim da ćemo shvatiti da nam treba više solidarnosti -- da polako dolazi vreme da se suočimo sa time da smo u nekim procenama jako grešili, i da svi zajedno, kao ljudski rod, moramo da promenimo neke paradigme. U tom smislu sam sigurna da će upravo žene biti te koje će biti ključna snaga te promene, koje će biti lokomotive, jer je ono što je dobro za žene dobro i za društvo u celini. 

To je, kako bih rekla, ta ženska pamet, i ta ženska paradigma, čini mi se, koja sve vidi dublje, sveobuhvatnije i empatičnije nego što smo do sad gledali na društvo. Ja, zapravo, mislim da ljudsko društvo na globalnom nivou ide ka jednoj promeni koja je bliža ženskoj senzitivnosti i pameti… Ne znam i ne mogu da kažem da li će kvota u Skupštini biti drugačija, i to za mene nije važno. Za mene je važnije da živimo u humanijim društvima, a tamo gde žene budu davale veći deo svojih snaga, gde budu više odlučivale, tamo gde žene budu pitane i gde ženska pamet bude upotrebljena -- to društvo će sigurno biti pravednije i bolje.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Komentari (2)

  • Muskarac

    Naslov i komentar u poslednjem pasusu intervjua su izrazito seksisticki. Da su usmereni u slavu suprotnog pola, svi bi reagovali veoma agresivno, sto bih rado i sam podrzao. Ali nemojte da jedno zlo ispravljamo drugim i da se pravimo da je to u redu.

  • Pitalica

    Da li gdja Aida zna da u sudstvu Srbije vise od 2/3 sudija cine zene. Toliko o neravnopravnosti zena, a sudstvo je jedan od stubova svake drzave.