Stanari parkića na Banovom brdu: Upornost uvek na kraju pobeđuje

Foto: Privatna arhiva

Intervju sa Milenom Popević iz Inicijative "Sačuvajmo naš parkić", za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle - Milena Popević o odbrani parkića (AUDIO)

Kako je počela cela priča oko parkića na Banovom brdu, i šta stoji iza celog slučaja?

Milena Popević: Naš deo priče je počeo 11. jula 2019. godine, kada smo odjednom saznali da je ta zelena površina, koju smo mi 50 godina održavali i smatrali parkom koji pripada zgradi, privatna svojina. Došao je čovek, negde oko 8:00 h, i krenuo da seče stabla koja su se tu nalazila. Dosta komšija je odreagovalo -- neki su se odmah uputili u opštinu da traže odgovore, drugi su se okupili oko zgrade -- međutim, presudan trenutak je bio kada je odbornik iz Opštine Čukarica, Dejan Jovanović, koji se onomad borio za Košutnjak, uleteo na parcelu i zaustavio tu seču. Onda se tu skupila jedna kritična masa ljudi, a pozvana je i policija, i tu je, otprilike, u stvari početak te naše borbe i agonije, koja je trajala nešto više od godinu dana. 

To nisu bili samo ljudi iz naše zgrade, iako uglavnom svi sa ovom borbom povezuju samo nas... Okupili su se i stanari okolnih zgrada, a dolazili su i drugi ljudi sa Banovog Brda -- dešavalo se da nam se pridruže i prolaznici koji su se tu zadesili, i videli da se nešto dešava. Mi smo imali danonoćna dežurstva, jer smo pre svega morali da obezbedimo da se ta stabla koja su oni posekli ne iznesu, da bi postojali dokazi da su isečena. Svakako nije dozvoljeno tek tako poseći stablo, pa makar to bila i vaša parcela -- a on je stabla prvo isekao na parceli koje nije njegova. 

Da pojasnimo -- znači, taj parkić se sastoji od nekoliko parcela. Šta je tu u čijem vlasništvu? 

MP: Ta zelena površina je sastavljena od tri parcele, od kojih su dve u vlasništvu "Niva bildinga", a jedna je u vlasništvu nekoliko građana. Investitor nije vlasnik te srednje parcele, i čak je građevinsku dozvolu imao samo za jednu parcelu od tri. Uprkos tome, on je ogradio ceo park i počeo da seče, i sa sečom se stalo tek kad je došla policija. 

Mi komšije iz okolnih zgrada smo se zatim okupili, i organizovali smo dežurstvo, ne bismo li sprečili dalju seču. Hteli smo da ga sprečimo da poseče još stabala, i da postavi građevinsku tablu, jer nam je otprilike rečeno: “Ako se postavi građevinska tabla, to je kraj.” Ali, eto, ta građevinska tabla nije postavljena ni narednih godinu dana. Mi smo sa borbom prvo krenuli preko institucija  -- kucali smo na vrata opštine, i u jednom trenutku smo čak i uspeli da dođemo do predsednika opštine... U opštini smo održali nekoliko sastanaka sa investitorima.

A ko je zapravo investitor u ovom slučaju? 

MP: Ovo možete da proverite i sami u APR-u -- taj Ninoslav Adžić ima preko 40 firmi koje su u blokadi. Odmah nam je nešto tu bilo sumnjivo, i odmah smo posumnjali da to neće biti kako treba i kako je on obećavao. Oni su nam tu mahali nekim papirima -- to je bila ta građevinska dozvola, koja je bila samo za jednu parcelu... On je za drugu parcelu dobio dve građevinske dozvole tek u januaru mesecu ove godine, i to u jeku naših demonstracija. Tad se dogodio i jedan upad njihov sa strane, kad je investitor došao u pratnji obezbeđenja iz firme "Atlas sekjuriti". Mi smo tada ponovo krenuli sa protestima, i neko je u tom trenutku imao herca da njemu da dve građevinske dozvole baš tada, u januaru, za tu drugu parcelu. 

Kad nekome sa strane kažete da investitor hoće da izgradi tri zgrade na nekom placu, njima to isprva ništa ne znači -- ali kad dođu, kad vide stanje na terenu, onda kažu: "Pa dobro, pa gde on misli ovde zgrade da stavi? To će vama biti prozor do prozora." Pa da, upravo se zato i bunimo. Zato nam smeta... Da je on tu izgradio te tri zgrade, imali bismo velikih problema. Komšije koje žive u prizemlju i na prvom spratu ne bi videle belog dana...  Kada bi, ne daj Bože, izbio neki požar na petom ili šestom spratu naše zgrade, vatrogasno vozilo uopšte ne bi moglo da priđe. Znači, tu su postojali ozbiljni problemi, ne samo u vezi toga da li mi hoćemo da kod svoje zgrade imamo zelenu površinu, i da li nama odgovara zgrada ili ne. Stvarno su postojali ozbiljni problemi u odnosu na taj njegov plan gradnje. 

Bilo je raznih incidenata -- jednom je investitor doveo nekog nekog čoveka koji je pretukao dvojicu naših komšija, i na kraju je policija sve njih zajedno tužila za učestvovanje u tuči. Evo, to smo nedavno saznali, i malo smo ostali šokirani...

Komšije su tužene zato što su podmetnuli nos, verovatno... 

MP: Da, otprilike tako. (smeh) U suštini, ta tuča je bila okidač za to da počnemo da pravimo protestne šetnje. Mi smo do tada uglavnom mirno protestovali, sedeli smo ispred zgrade da nas ljudi vide, skupljali smo potpise za peticiju podrške... Do tada smo već skupili nekih 3.000 potpisa, i to samo sedeći tu pored našeg parka. Dolazili su ljudi iz cele Srbije, ne samo iz Beograda. Značilo im je, valjda, kada vide da se ljudi zajedno bore protiv nečega... Onda je došla zima, i s njom donekle i zatišje. Međutim, mi smo neprestano bili u pripravnosti, jer se dešavalo da nam u nedelju uveče u 20:00 h uleću sa "Atlas sekjuritijem" ne bi li uneli tablu. Ali ljudi su se uskomešali, nastalo je guranje, i oteta je ta tabla... Mi smo tada već bili izverzirani, i znali smo da treba da zovemo policiju čim se oni pojave, upravo da ne bi dolazilo do incidenata. 

Tu, u januaru mesecu, su ljudi već bili prilično onako na ivici živaca. Dolazili su i neki koji uopšte nisu sa Banovog Brda, pa su hteli da se tuku, tražili su da uđu tamo da se obračunavaju sa ovima iz obezbeđenja... Verovatno najkritičniji trenutak je bio jednom kada su uleteli sa bagerom. Uspeli su da prođu tim nosačem bagera, i bager je u roku od dva minuta uleteo u park, porušio barikade, porušio je i ogradu koji su oni postavili... Investitor je tad doveo verovatno 15 najvećih momaka iz "Atlas sekjuritija koji su se poređali. Mi smo u roku od tri sata okupili ljude i napravili protest. To veče smo se okupili i zatvorili smo celu Požešku, ljudi iz celog Beograda su došli da nas podrže. 

Te noći smo imali čak i jednu, možda ne baš opasnu situaciju -- ali, kako da kažem, nije vam svejedno kad se takve stvari dešavaju, jer onda možete vi da ispadnete krivi za to, a u suštini niste... Neki čovek je prišao našem komšiji i rekao: "Je l' imaš ti neki nož?" Komšija ga je tu pogledao i pitao o čemu se radi, i ovaj mu je rekao: "Hajde da uđemo tamo i da isečemo nešto na bageru." Da li je on bio samo ljutiti građanin, ili je to provokacija, ne bi li ispalo da mi nekome pretimo noževima -- to sad stvarno ne znam, i ne bih volela ni da nagađam...

Kakav je generalno bio odnos policije prema protestu stanara -- i što se tiče takvih incidentnih situacija, i što se tiče protestnih šetnji i skupova?

MP: Oni su nam uglavnom bili medijatori. Stajali su između nas, i starali su se da ne dođe do incidenata. Kad god smo se okupljali u velikom broju, oni su legitimisali i ove investitorove, i naše građane, da tako kažem. Pratili su nas kad smo išli u protestne šetnje pratili su nas, i održavali su red i mir... Sa policijom načelno nismo imali problema. Oni su ljudi prosto radili svoj posao, bili su tu, i moram da kažem da su uvek izlazili na teren kada smo ih pozvali. A zvali smo ih uvek kad je postojala opasnost da dođe do nekih incidenata. 

Jeste, bilo je i nekih hapšenja, i uglavnom su hapsili nas -- pretpostavljam na prijave investitora. Tako su protiv nas komšija podignute neke krivične prijave, i nadamo se da će one biti povučene, sad kad je potpisan taj protokol. Za prekršajne prijave ćemo ipak morati da sačekamo da prođe sudski proces, da vidimo šta će se desiti. Oni su tim krivičnim prijavama pokušavali da nas zastraše, pretili su nam da će nam lomiti lobanje, da će nas loviti jednog po jednog, i takve stvari smo slušali... Ali eto, zajedno smo nekako uspeli da prevaziđemo taj strah. Nije nam bilo svejedno, ali prosto, kada se upustite u neki takav proces, u tako neku bitku, morate da očekujete i da će takvih stvari biti. 

Koji su vam bili najteži momenti i najveća iskušenja u svemu tome? 

MP: Najteži su bili upravo ti trenuci, recimo, kada je bila ta tuča u septembru. Prosto, plašili smo se da će tako biti stalno. Plašili smo se da će možda doći noću da nas tuku, ne bi li uspeli da uđu. Kad je ušao bager, to nam je stvorilo užasnu nesigurnost... Nismo gubili nadu, ali smo nekako pomišljali: "To je to. Gotovo je. Ušao je, i sad kad počne da kopa, kako ćemo?" Jedino da legnemo pod bager -- i na to smo bili spremni. Uletale su komšije i zaustavljale bager, i to smo radili... Ipak, svi mi imamo neke svoje granice, i neki se malo više plaše, neki malo manje -- prosto, nismo mogli da budemo sigurni dokle ćemo izdržati. Na svu sreću, nije dugo trajalo.

Tokom protesta ste imali podršku raznih drugih organizacija, pokreta i inicijativa -- da li ste s nekima od njih razmenjivali iskustva? 

MP: Bilo je mnogo organizacija... Evo, ja sam napravila spisak, ne bih li se setila svih, ali se svejedno plašim da ću nekoga da propustim. Stanari iz naselja "Stepa Stepanović" su nas među prvima podržali, kad smo organizovali proteste, i doneli su nam jedan super transparent, na kome je pisalo: "Nemam leđa, imam komšije." To je stvarno bila jedna super stvar. I ljudi iz Zemuna koji se bore za Gardoš, i sa Novobeograđani koji imaju problem sa Savskim kejom... Pa Ne davimo Beograd, Čuvari vatre, udruženje Nacionalna koalicija za decentralizaciju iz Niša -- znači, dolazili su ljudi bukvalno iz cele Srbije, sa svih strana su nas podržavali.

Udruženje za zaštitu ustavnosti i zakonitosti...

MP: Jeste, jeste, i Savo nam je pomogao, i bio je tu sa nama od početka. Ali ja njega smatram svojim komšijom, pošto mu mama i tata žive u zgradi, tako da je ta saradnja sa njim došla nekako spontano. Mnogi  ljudi su dolazili, ne bih volela da nekoga izostavim... Mi se nikad nismo povezali sa nekom strankom, ali na protestima ste mogli da vidite dosta ljudi iz različitih stranaka. Ljudi su dolazili zato što su stvarno želeli da se izbore za tu zelenu površinu. I kada je bilo nekih predloga da nas neka stranka podrži, mi smo takve stvari uglavnom odbijali.

A kako je cela ova situacija uticala na odnose među stanarima zgrade, na tu neku unutrašnju dinamiku vaše male zajednice? 

MP: Moram da priznam da smo da smo pre ove situacije sa parkićem bili prilično otuđeni. Naša zgrada je velika, ima 107 stanova, i mnoge komšije se međusobno nisu poznavale. Tokom svega ovoga smo se svi upoznali, i mnogi smo se i sprijateljili. I sad, eto, sedimo i pijemo kafe zajedno, pomažemo jedni drugima više nego što smo ranije... Ranije nekako nismo mogli da računamo da će komšija da nam priskoči u pomoć kad se nešto desi, ali sada to bez problema možemo. Zna se, imamo grupu u kojoj smo na vezi, i ako imamo neki problem, napišemo, pa ako neko može, pomogne. Ako ne, daće neko barem ideju šta i kako može da se uradi. Uspeli smo sve ovo da organizujemo, a pre toga nismo imali ni upravnika, ni ništa, baš smo bili onako... Mnogo je ljudi, pa ih je teško sve okupiti. Ali evo, oko parkića smo uspeli da se pokupimo i skupimo. 

Dobili ste i društvenu prostoriju. 

MP: Jesmo, da. To je jednom ranije bila ostava za đubre, “đubrana”, koja je posle sređena, i sada nam je tu prostorija stambene zajednice gde se okupljamo. 

“Đubrana” je postala “dežurana”. 

MP: Da, da. (smeh) Od milošte zvana “dežurana”.

Vi ste tokom celog tih godinu dana odbrane parkića organizovali razne kulturne akcije i programe... 

MP: Najpre smo morali da na neki način privučemo pažnju medija. Društvene mreže jesu super stvar, imate vi i tu dosta vidljivosti, međutim, mediji su ipak nešto drugo... Ako vas vide i ako pričaju o vama, onda je to za vaš slučaj dobra stvar. Onda smo tako organizovali  kafu za komšiluk, pa smo onda pravili neke radionice za decu, i tako... Jednom nam je čak i jedan poni došao u goste. Imali smo dosta takvih akcija, i u jednom trenutku smo svake nedelje organizovali proteste. U stvari, ti protesti su doprineli tome da mi dođemo do sastanka sa gradonačelnikom. 

Na kraju ste, uz posredovanje zamenika gradonačelnika, potpisali sporazum sa investitorom. Kako je došlo do tog raspleta situacije, kakvo je trenutno stanje vašeg slučaja, i šta je najviše uticalo na to da ishod bude pozitivan? 

MP: Ova situacija sa koronom nas je malo usporila, pa pretpostavljam da je i to neko rešenje iz istih razloga odlagano. Rasplet je, u suštini, došao onda kada se zamenik gradonačelnika zainteresovao za naš slučaj. Na kraju je potpisan jedan protokol, koji nije pravno obavezujući, ali jeste moralno obavezujući. Mi smo se obavezali da nećemo praviti proteste, investitor se obavezao da neće graditi, a grad se obavezao da će investitoru nadoknaditi te parcele -- sad, da li će to biti u vidu drugog zemljišta, ili u vidu isplate, to će se već oni dogovoriti kako i šta. Taj predlog mora da se usvoji u Skupštini grada, ali dobili smo uverenje da nema razloga da se to ne desi, tako da očekujemo da će do nekog marta ili aprila sledeće godine naša zelena površina konačno dobiti taj status. Nama je važno samo da tu ne bude gradnje. Kad smo već čekali godinu dana, sačekaćemo još par meseci... Bićemo strpljivi, i nadamo da će sve to na kraju ipak biti OK, i onako kako je obećano. Na potpisivanju protokola su bili ljudi iz Gradskog zelenila, i hteli su odmah da razgovaraju i o tome šta i kako mi želimo da tu napravimo.

Kako se osećate, na kraju svega? 

MP: Dobro se osećamo. To je, onako, onaj osećaj kad shvatiš da građani ipak imaju moć, i da samo treba da postoji ta neka pozitivna energija, koja mora pravilno da se usmeri. 

Šta je to najvažnije što ste naučili posle svega? Koje su to najznačajnije naučene lekcije, iskustva i preporuke, koje biste mogli da uputite nekom drugom ko bi se našao u sličnoj situaciji? Recimo, kad bi sad vas zvali da nekom drugom parkiću koji ima sličan problem prenesete vaša iskustva, šta biste im rekli? 

MP: Prvenstveno, da znaju šta im je cilj. A onda da se jednostavno drže toga, i da budu jedinstveni u postizanju tog cilja. Nismo ni mi svi super prijatelji, niti se svi super volimo -- ali kada se borimo za zajedničku stvar, onda smo svi jedinstveni. 

Kako ste vi definisali vaš cilj? 

MP: Cilj nam je bio da na tom mestu ostane zelena površina, i da investitor dobije drugu parcelu, ukoliko je to moguće. Hteli smo da on, ako ima sve regularne papire, sa gradom rešava svoj problem, a da grad nama proba da reši naš problem -- i mi smo, u suštini, na kraju baš to i dobili. 

Na šta biste nekim hipotetičkim braniocima nekog drugog parkića skrenuli pažnju, što se tiče metoda i trikova koje ona druga strana može da koristi?

MP: Na noćne napade. Takođe, savetovali bismo ih da ne nasedaju na provokacije, da se ne plaše kad im dovedu one nabildovane momke. Oni su samo tu da vas zastraše. Ali nemojte se ni tući sa njima -- nema nikakve svrhe, nadrljaćete vi. Nasilje nije rešenje, generalno. Da je investitor možda prvo došao i postavio tablu, pa bio fin, i tu pričao sa komšijama, vamo-tamo, da im je ponudio neki parking -- moguće je da bi mu to i prošlo. Ali pošto je upao onako divljački, sa nekim ljudima koji su sekli bez ikakve opreme, odmah smo videli da tu nešto nije kako treba, i narod se prosto podigao i poludeo, i rekao: "Brale, ne može tako, bre." 

Pre vas je taj neki uzor borbe građana za zelenilo i zdravo okruženje bio Peti parkić, a sada ste taj simbol postali vi. Kakav je to osećaj? 

MP: Ne znam, zanimljivo je. Vrlo je zanimljivo kad ljudima možeš da pružiš neki pozitivan primer. To je, u stvari, ona varijanta: “Misli globalno, deluj lokalno” i ona se zapravo uvek pokaže kao najbolja. Ako hoćeš nešto da promeniš, prvo moraš da počneš od sebe -- bukvalno. Eto, tako smo i mi krenuli, sa tom pričom da želimo da naša zelena površina i dalje ostane naša, i da sačuvamo taj delić čistog vazduha. Ljudima smo ovime, valjda, pokazali da je moguće izboriti se -- sad, ne bih baš rekla protiv zla, ali protiv nečega što vas žulja. Probajte da se izborite, i, ako ste istrajni, velike su šanse da ćete uspeti. Uvek je ta upornost i istrajnost ono što na kraju pobeđuje.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Komentari (1)

  • Mavashi

    Sada stanari koriste tuđe placeve kao svoj parkić, bez plaćanja zakupa ili odštete? Neka sada oni budu fer, pa neka otkupe te placeve i uknjiže na svoje stambene zajednice.