Studente pogađa cena školarine, ne politika i plagijati

Foto: Pixabay

Intervju sa Jelenom Riznić, studentkinjom i članicom pokreta “Zaustavimo iseljavanje studenata iz Studentskog grada”, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle - Jelena Riznić o studiranju za vreme pandemije

Nedavno smo imali slučaj profesorke iz Novog Sada koja je zapalila svoje diplome ispred Skupštine, u znak protesta jer, kako kaže, mladi i školovani ljudi kod nas nemaju perspektivu. Kako ti vidiš perspektivu fakultetski obrazovanih mladih kod nas?

Jelena Riznić: Fakultetski obrazovani ljudi ovde nemaju neku posebnu perspektivu. Ali ono što je, čini mi se, još važnije -- a što nema veze sa nivoom obrazovanja -- je da smo svi uslovljeni time da se bavimo politikom na način na koji je ta profesorka to radila, verovatno do juče. Njen slučaj je pokazao da to nije samo stvar ulaska u vladajuću stranku, odnosno u vladajuće strukture, nego u ulasku u političke stranke kao takve. Dakle, ona se nije bavila “botovanjem” samo za vladajuću partiju, nego je to radila za različite stranke. Postavlja se pitanje gde je neka nova opcija, koja će ukazati na to šta je problem u samom ovakvom sistemu, a ne u tome da neko “botuje” za određenu partiju.

Situacija u kojoj su studenti Beogradskog Univerziteta trenutno zatečeni je ta da su mnogi od njih koji su stanovali u studentskim domovima pre dva meseca naprasno iseljeni, a sada se, od petka nadalje, najavljuje početak njihovog povratka. Kako je organizovano to iseljenje na početku pandemije i vanrednog stanja?

JR: Prvo smo, pre nešto manje od dva meseca, negde krajem marta, morali da se iselimo bez svojih stvari. Odnosno, rečeno nam je da treba da odemo za manje od dvadeset četiri sata, ali da stvari mogu da ostanu. Zatim nam je nedelju dana kasnije, nakon što je Vučić na konferenciji rekao da postoji mogućnost da Studentski grad bude pretvoren u kovid bolnicu, rečeno da se nekako snađemo i dođemo po svoje stvari, i da se u potpunosti iselimo. 

U trenutku kada nam je to saopšteno, međugradskog i gradskog prevoza više nije bilo. Svi smo se snalazili kako smo znali i umeli kako bismo te svoje stvari preselili, jer nismo bili sigurni šta će biti sa njima ukoliko to ne uradimo. Bilo je nekih informacija da će one biti spakovane i odnete u neki magacin -- ali, s obzirom na to kako se odnose prema nama kao živim ljudima, nikako nismo bili načisto kako će se odnositi prema našim stvarima, koje su nam potrebne za svakodnevni život. 

Dakle, u tom trenutku liftovi nisu radili, voda nam je bila isključena, dakle ništa što nam je bilo esencijalno u situaciji u kojoj se čovek seli -- sve i da nema pandemije, a ima je -- tada nismo imali. To iseljenje je trajalo tri dana, po nekoliko sati dnevno, da bi na kraju Vučić rekao da se Studenjak ipak neće koristiti kao kovid bolnica. Sve bez ikakve ideje o tome šta će se desiti sa nama, kako ćemo mi možda dalje prenositi zarazu. Naravno, nije bilo ni reči o tome na koji način će se nama refundirati troškovi puta ili bilo šta slično, da li će nam neko nadoknaditi pretrpljeni duševni bol, i tako dalje... Prosto, pre dva meseca smo iseljeni, i to je to -- kud koji, mili moji.

Kako je to sada rešeno? Šta se dešava u petak, ko se i gde ponovo useljava?

JR: Na sajtu Studentskog centra je juče ili prekjuče izašlo obaveštenje o tome da od petka kreće useljenje studenata koji imaju nekih obaveza na fakultetu. Dakle, to su studenti koji imaju ispitni rok, na primer, aprilski -- međutim, to nije isto na svim fakultetima u okviru Beogradskog univerziteta. Recimo, moj fakultet nema regularni aprilski rok, već samo apsolventski, što bi značilo da apsolventi mogu da se vrate u domove sada, a da ćemo mi koji nemamo takve obaveze na fakultetu to moći tek kasnije. Pitanje je kada će to biti, verovatno nekih sedam do deset dana nakon što se oni usele, a ispitni rok će najverovatnije početi prvog juna. 

Mi smo pratili obaveštenja Studentskog centra, ali smo na gotovo svim nivoima imali nedovoljne informacije. To je s jedne strane razumljivo, jer svi u ovom procesu učimo u hodu -- ali, s druge strane, oni pokazuju jedan sistematski nemar i nezainteresovanost za gomilu ljudi koje su iselili, i koji sada moraju da završavaju ovu školsku godinu kako znaju i umeju. Fakulteti ne rade, ne znamo kako će se nadalje obavljati nastava, kada će biti ispitni rokovi, da li će biti nekog nadoknađivanja i slično, ali i pored svega toga -- i ovo je ključno -- niko nijednog trenutka nije spomenuo mogućnost smanjenja školarina, što je prosto nešto najmanje što možete da uradite u ovoj situaciji.

Kada gomilu ljudi čije školovanje zavisi od njihovog rada -- a mnogi od nas moraju i da rade kako bi se školovali i izdržavali -- isterate iz domova u kojima oni moraju da budu da bi radili, kada ih ostavite bez stipendija -- pošto su nam tokom trajanja vanrednog stanja uporno kasnile stipendije -- a sa druge strane odlučite da im ne smanjite školarine, to prosto pokazuje na koji način se vi brinete o studentariji, odnosno kakav je načelno vaš odnos prema njima. Tako da je onda pitanje ispitnih rokova tek na nekom desetom mestu za sve nas koji moramo da se školujemo. Čovek prosto ne stigne da misli o tome kako će da spremi ispit, ukoliko mora da razmišlja o tome kako će da plati školarinu. Uostalom, na ispit ni ne može da se izađe dok se školarina prethodno ne isplati. Dakle, nije bilo ni reči o tome da se školarine smanje, niti da se učini bilo kakav ustupak studentima.

Kako su se naši fakulteti snašli u novom vidu nastave? Kako je funkcionisalo održavanje predavanja onlajn?

JR: To je dosta zavisilo od individualne spremnosti da se odgovori na taj izazov. Nije postojala organizovana platforma koju bi koristili svi profesori, barem ne u mom slučaju, ja studiram sociologiju. Većina mojih profesora i profesorki je u poslednja dva meseca održavala nastavu, ali ono što je bilo problematično je bila njihova neosetljivost u pogledu toga šta mi možemo, a šta ne možemo da postignemo u celoj ovoj situaciji. 

Ja sam, konkretno, u ova dva meseca za fakultet radila više nego ikad… Znam koji će biti izrazi lica kada ljudi ovo čuju, reći će: “Eto, studenti se opet žale!”, ali zaista se ne radi o tome. Ja nisam osoba koja će se žaliti na rad u bilo kom smislu, ali čini mi se da nije bilo razumevanja za uslove u kojima se nalazimo. Dakle, čak i da neko nema obaveza kakvih može imati -- kao što su, recimo briga o starijim članovima domaćinstva, ili starijim komšijama i komšinicama -- u situaciji u kojoj divlja pandemija postoji vrlo, vrlo specifična društvena kriza, i nije baš za očekivati da student tek tako sebe stavi u pogon, i da efektivno radi nekih dvanaest, trinaest sati, ili više od toga -- a to se od nas očekivalo u poslednja dva meseca.

Da li se nešto promenilo u komunikaciji između studenata i univerziteta, odnosno fakulteta?

JR: Nismo dobijali nikakve posebne informacije u vezi sa tim šta će se nadalje dešavati sa našim obavezama. To, naravno, ima veze i sa tim što samo fakultetsko osoblje nije bilo obavešteno do kraja -- dakle, učili smo u hodu mnogo toga, pa ni oni nisu mogli da nam daju neke posebne informacije. Međutim, problem je što mi ni sada, ovoliko već dana nakon prestanka vanrednog stanja, te informacije još nemamo. Barem ne one koje su nam najpotrebnije -- na primer, kada će se održati ispitni rokovi, u kakvom će aranžmanu oni biti, da ne davim pojedinostima...  Ima tu dosta problema, i čini mi se da nema nekog dubljeg promišljanja o tome kako bi oni mogli da se reše. U stvari, mislim da te ideje zapravo postoje sa studentske strane, ali da za njih nema sluha sa one druge strane, koja će na kraju doneti odluku koju ćemo svi morati da poštujemo.

Beogradski univerzitet su još pre pandemije potresale razne afere i skandali -- plagijati, neregularni izbori dekana, optužbe za korupciju i slične stvari. Da li sada, posle svega što nam se izdešavalo u prethodna dva meseca, studenti mogu i žele da utiču na popravljanje tih stvari, ili makar na ispravljanje nepravdi koje su se njima desile, poput ovoga sa školarinama? Koliko ima energije među studentima da utiču na promenu stanja u svom neposrednom radnom okruženju?

JR: Kada se govori o visokom obrazovanju, najčešće se govori o kvalitetu obrazovanja. Zapravo, ne govori se čak ni u potpunosti o kvalitetu -- pre svega se govori o tome šta se dešava sa plagijatima, i na koji način ljudi dolaze do svojih diploma. To je, naravno, vrlo značajno, i ja to ne sporim. Međutim, to nije nešto što nas studente neposredno pogađa -- nas neposredno pogađaju školarine, neposredno nas pogađa problem prijave ispita, odnosno koliko će to koštati, neposredno nas pogađa pitanje dostupnosti udžbenika i koliko oni koštaju, i slično... Dakle, nas takve stvari neposredno pogađaju, a to taj dominantni diskurs ne uspeva da uhvati. Naprosto, nisam stekla utisak da ljude preterano zanima da se bave dostupnošću obrazovanja. Pre svega mi deluje kao da se najviše bavimo tim opozicionim i drugim nadgornjavanjima -- ko ima više plagiranih diploma, ko pravih i slično, i to jeste važno pitanje, ali mislim da studente realno pogađaju druge stvari.

Zaista postoji i impuls i potreba da se borimo za drugačiji sistem. Neki problemi jesu tretirani kroz borbu za, doslovno, krov nad glavom, za dom -- dakle, za čuvanje mesta u domu uprkos održavanju Univerzijade -- i to je ono čime ćemo se mi baviti u narednom periodu. Dalje, pitanje je i ko uopšte može da se školuje, i mislim da će to biti ključno pitanje nakon ove krize. Ja očekujem da će mere štednje koje će nastupiti nakon svega ovoga najviše pogoditi one koji najviše zavise od javnog sektora -- a to su deca iz radničke klase i ranjivih grupa, ona najviše zavise od javnog obrazovanja. Očekujem da će budžetski rezovi biti najveći upravo tu i u zdravstvu, dakle u sektorima koji su za nas male ljude najvažniji. Dakle, kada budemo došli u situaciju da vrlo mali procenat ljudi može da se školuje, onda ćemo videti da li nam je ključno bilo pitanje plagijata Siniše Malog, ili neko drugo, i zapitati se zašto se nismo dovoljno bavili tim drugim stvarima. Isto pitanje treba postaviti i opozicionim strankama, zašto one postavljaju isključivo pitanja vezana za kvalitet obrazovanja, a ne i dostupnost?

Studenti su poslednjih decenija u više navrata bili inicijatori protesta protiv postojećeg stanja, ali se, posle trideset godina, stiče utisak da se društvo nije mnogo pomerilo s mrtve tačke. Da li je energija studenata potrošena, da li oni i dalje mogu da budu neki aktivan činilac promena u društvu, i da li to uopšte žele?

JR: Ne treba ići u smeru romantizacije studentskog tela kao nekog posebnog revolucionarnog aktera. Mislim da, ako studenti mogu nešto da urade, to mogu isključivo u savezu sa radničkom klasom i sa drugim ugnjetavanim grupama -- upravo to se i dešavalo u toku nekih većih društvenih promena. Studentsko telo nije apolitično, daleko od toga, samo mislim da u njemu vrlo često postoji pogrešno shvatanje politike kao takve. Ipak, onog trenutka kada pokažemo da se, kad god se bavimo stvarima koje su važne za nas, mi u stvari bavimo politikom, mi vidimo da ima veće aktivacije za borbu na tim frontovima. Tako da, i te kako mislim da studenti imaju potencijal -- ali takođe mislim da ne treba fetišizovati studente kao takve, već da treba govoriti o tome šta po pitanju društvenih problema mogu da urade neki širi frontovi, u koje će biti uključene različite društvene grupe.

Dugo vremena je vladao stereotip da su mladi tolerantniji i otvorenijeg uma. Međutim, vidimo da razne prilično ekstremno desne ideje mogu da nađu dosta oduševljenih pristalica među studentima. Koliko je tačno da su mladi, akademski građani liberalniji, otvoreniji i tolerantniji od prethodnih generacija?

JR: To nije tačno. Nije tačno, pre svega, zato što ne treba fetišizovati akademiju, i gledati na nju kao na neko stecište liberalnih ideja. Baš naprotiv, vrlo često upravo univerziteti predstavljaju neku vrstu inkubatora za novu desnicu. Naravno, da ne budem sasvim pesimistična, uvek postoje nekakvi džepovi, i tačno je i da na fakultetima možete da dobijete neko znanje koje vam inače ne bi bilo dostupno, ili barem neki socijalni kapital. Takođe, imate prilike da se povežete sa ljudima koji rade neke drugačije stvari, i da se upoznate sa nekim novim idejama. U akademskom okruženju često možete i da se povežete sa drugim društvenim pokretima, pre svega onima na levom delu ideološkog spektra. 

Naravno, ništa od toga nije zagarantovano, i ja prosto nikad ne bih rekla da su studenti nužno ovakvi ili onakvi. To prilično zavisi od društvenog konteksta, odnosno od celokupne socio-ekonomske slike i miljea iz kog dolaze... Na kraju krajeva, zavisi i od dominantnog raspoloženja u društvu. Ukoliko postoji bujanje desnice kao takve, i ukoliko vidimo da su oni ti koji postavljaju pitanja koja “građanska” opozicija ne uspeva da postavi, a koja su značajna... Opet se vraćam na to ko može da se školuje -- ako oni to ne postave kao neko značajno pitanje, desnica to lako može da preotme.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Nema komentara