Za klimu je bitno da vršimo pritisak na političare, a ne da svi vozimo bicikle

Foto: Medija centar Beograd

Intervju sa Vladimirom Đurđevićem, vanrednim profesorom Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, za podcast “Dan posle".

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle - Vladimir Đurđević o klimatskim promenama (AUDIO)

Svi govore o klimatskim promenama, a u čemu se one zapravo ogledaju? Kako znamo da je ono što se dešava posledica delovanja čoveka, a ne deo nekog prirodnog ciklusa?

Vladimir Đurđević: Klimatske promene su globalni proces, i radi se o promeni globalne klime -- znači, u pitanju je promena klimatskih uslova na prostoru cele naše planete. Konkretno, radi se o trajnom i postepenom zagrevanju. Prateći meteorološka merenja iz prošlosti možemo da vidimo da je planeta danas za oko jedan stepen toplija nego što je bila pre nekih stotinak godina. Iako taj jedan stepen ljudima obično ne deluje kao puno, zapravo se radi o ogromnoj promeni u odnosu na druge promene tokom geološke istorije naše zemlje, i to kako su se te promene u prošlosti dešavale. Znamo da je poslednjih desetak hiljada godina klima bila izuzetno stabilna, i da se prosečna globalna temperatura menjala za nekoliko desetih delova stepena -- a mi smo sad, za samo 100 godina, videli promenu od jednog celog stepena. 

Ta promena od jednog stepena je dovela do maltene permanentnog trenda gubitka ledenih površina, i do promene vremenskih obrazaca. Imamo sve više toplotnih talasa i topli rekordi su sve češći -- i dalje se dešavaju i hladni rekordi, ali toplih rekorda ima znatno više. Recimo, u toku prošle godine je širom planete zabeleženo preko 100 toplih rekorda, a nije zabeležen nijedan hladni rekord. Sa druge strane, imamo promenu u načinu preraspodele padavina, koji je sada vrlo nepovoljan -- imamo sve duže periode bez padavina, odnosno neke polusušne periode, a onda za kratko vreme imamo veliku količinu padavina. Dakle, kada uzmemo bilo koji element klimatskog sistema, ako pogledamo neki duži niz podataka o njemu, možemo da vidimo da je u poslednjih stotinak godina došlo do vrlo ozbiljnih promena. 

Ono što ljude takođe često buni jeste to da se i dalje povremeno dešavaju hladni periodi, ali oni nisu nekog globalnog karaktera, nego lokalnog. Eto, ovakvo vreme kakvo je trenutno kod nas je bilo mnogo tipičnije osamdesetih godina, ili šezdesetih, sedamdesetih -- zadnjih desetak godina je postalo veoma neuobičajeno da imamo ovako “hladan” kraj proleća i početak leta. Međutim, to što mi trenutno imamo hladnije vreme ne znači da je cela planeta hladnija. Veći deo planete je, u stvari, trenutno mnogo topliji od očekivanog. Klimatske promene su, opet ću reći, globalni proces, i ono što odvaja trenutne promene u klimi od onih iz prošlosti -- što bi bili Milankovićevi ciklusi -- jeste to što se promene trenutno dešavaju mnogo brže nego bilo koja ta vrsta ranijih “prirodnih” promena.

Koje ljudske aktivnosti najviše doprinose ovim promenama?

VĐ: Na prvom mestu je korišćenje fosilnih goriva. Dakle, lak pristup energiji nam je omogućio ubrzan razvoj industrije, putovanja i tako dalje... Međutim, sagorevanje fosilnih goriva -- odnosno uglja, nafte i gasa -- da biste dobili energiju emituje ugljen-dioksid, a kada emitujete ugljen-dioksid, onda ne postoji prirodan proces koji ga lako uklanja iz atmosfere. Tako da će sve ono što smo emitovali poslednjih sto i nešto godina ostati u atmosferi narednih nekoliko stotina, pa i hiljada godina... Znači, mi smo trajno narušili energetski bilans u efektu staklene bašte, u kome učestvuje ugljen-dioksid. Drugi ključni element uticaja ljudi jeste krčenje šuma, iako je uticaj koji se tiče emisije ugljen-dioksida kroz korišćenje fosilnih goriva daleko veći. Ipak, i ovaj efekat koji se tiče krčenja šuma, odnosno prenamene zemljišta, je isto na neki način merljiv -- ljudi su toliko smanjili šumske površine, posebno po tropskim šumama, koje su pretvorili u agrarne površine, da se i taj efekat vidi…

Stočarstvo isto često prozivaju kao bitan faktor. Koliko ono ima veze sa klimatskim promenama?

VĐ: Jeste, stočarstvo takođe veoma doprinosi ukupnoj emisiji gasova sa efektom staklene bašte. Međutim, njegov efekat je dosta povezan sa krčenjem šuma -- šume se krče, recimo, da bi se dobili pašnjaci za uzgajanje stoke. Tako da, kad saberete taj element, koji je krčenje šuma, sa emisijama koje proizvode samo stočarstvo i proizvodnja mesa, onda dobijete jednu kontribuciju u ukupnom efektu staklene bašte koja nije zanemarljiva. Međutim, ono što razlikuje stočarstvo od korišćenja fosilnih goriva, i što njegovu ulogu u ovom problemu na neki način umanjuje, je to što su emisije iz stočarstva, posebno one koje dolaze od proizvodnje goveđeg mesa, obično vezane za emisije metana. Za razliku od ugljen-dioksida, metan i povećanje njegove koncentracije u atmosferi su, možemo reći, dosta manji problem na duge staze -- zato što procesi koji uklanjaju taj višak metana traju nekih desetak godina. Tako da, iako mi kroz proizvodnju goveđeg mesa trenutno emitujemo veliku količinu metana, ako u jednom trenutku odlučimo da to prestanemo da radimo, količina metana u vazduhu će se za nekih 10, 15 godina vratiti na neke prirodne pređašnje nivoe. Međutim, čak i kad prestanete da emitujete ugljen-dioksid, njegova koncentracija u atmosferi se neće vratiti u pređašnje stanje ni stotinama i hiljadama godina u budućnosti.

Ako nastavimo ovim tempom da povećavamo količinu ugljen-dioksida u atmosferi, kako će Srbija i svet izgledati za par decenija? 

VĐ: Cela planeta je trenutno toplija u proseku za jedan stepen. Kod nas se te promene dešavaju malo brže -- recimo, naš region je trenutno topliji za nešto više od jednog stepena. Jasno je da u skorijoj budućnosti neće doći do neke duboke transformacije energetskog sistema i načina proizvodnje energije, znamo da nas od toga deli nekoliko decenija... Međutim, čak i ukoliko bismo danas hteli da iz korena promenimo naš energetski sistem, mi bismo u tom periodu transformacije ipak emitovali toliko ugljen-dioksida da bismo osigurali zagrevanje od najmanje još jednog stepena. Odnosno, planeta bi se globalno zaustavila na dva stepena, a naš region bi se verovatno zaustavio na nekih pola stepena više. Dakle, mi smo kao društvo suočeni sa time kao sa sigurnim ishodom, i u tom smislu treba razmišljati šta znači prilagoditi se na tu promenu, i kako to uopšte učiniti. 

I danas, sa ovim nivoom zagrevanja od jednog stepena, već vidimo niz negativnih promena -- to su učestalije ekstremne kiše koje dovode do poplava, češće pojave šumskih požara, koji su razorniji i zahvataju veće površine, gubitak poljoprivredne proizvodnje, pojave raznih bolesti i štetočina koje pre nisu bile tipične, i tako dalje... Tako da mi već sada vidimo određeni obim promena, i ono što je sigurno jeste da ćemo videti dodatno povećanje tih promena u narednih tridesetak godina. Recimo, kod nas su suše postale otprilike duplo češće nego što su bile u prošlosti, a i ekstremne padavine su isto tako postale duplo češće, odnosno duplo intenzivnije nego što su bile. Opet smo imali probleme sa poplavama, i tako dalje... Dakle, to je sigurno scenario koji ćemo viđati u budućnosti, samo malo češće i intenzivnije. 

Recimo, u slučaju daljeg zagrevanja od tri-četiri stepena, u Srbiji bi od deset godina u osam bila suša kao ona iz 2012. -- kada znamo da je poljoprivreda imala gubitke od preko milijardu evra. Sve češće se dešava da imamo duge periode bez padavina. Ti produženi periodi bez padavina se najčešće javljaju u toku toplijih delova godine, a u ovom hladnijem delu, odnosno u nekim prelaznim sezonama kao što su proleće i jesen, sve češće imamo te intenzivne, kratkotrajne padavine, koje mogu da dovedu do bujičnih poplava. Takođe, mali rečni tokovi -- na kojima se danas, na nesreću, planira izgradnja tih mini-hidroelektrana -- će u budućnosti možda biti pod velikim pritiskom, u smislu nedostatka vodnih resursa za bilo kakvu aktivnost, a ne samo za proizvodnju električne energije. Znači, postojanje pojedinih rečica može potencijalno da bude dovedeno u pitanje -- odnosno, one bi tokom nekih godina mogle u potpunosti da presuše. To je slika koja je tipična za celu Srbiju, ali će možda biti posebno vidljiva na jugu zemlje. 

Kako će izgledati život u u gradovima, pogotovo ako se nastavi ova ljubav prema seči drveća koja poslednjih godina dolazi do izražaja?

VĐ: Kada pričamo o toplim rekordima kod nas, ovde topli talasi postaju sve češći i sve intenzivniji. Globalno gledano, od svakih pet toplotnih talasa, tri se uopšte ne bi dogodila da nije bilo klimatskih promena. Tako je i kod nas sada skoro udvostručen broj toplotnih talasa koje imamo u toku leta. Znamo da toplotni talasi imaju značajan uticaj na zdravlje ljudi -- recimo, tokom 2003. je u Francuskoj stradalo preko 14.000 osoba, posebno starijih ljudi i hroničnih bolesnika. Dakle, toplotni talasi imaju direktan uticaj na ljudsko zdravlje, a posebno su izraženi u gradovima, i svako narušavanje gradskog zelenila -- koje ima moć da, na neki način, ublaži efekte toplotnih talasa, iako ne može potpuno da ih eliminiše -- znači da će ti toplotni talasi za građane tih gradova biti još pogubniji. To je jedna od stvari koju je većina gradova u Evropi prepoznala, i baš zbog toga sada pokušavaju da vrate zelenilo u grad, a ne da ga uklone -- oni znaju da će u budućnosti biti problema sa toplotnim talasima, i na taj način hoće koliko-toliko da ublaže njihove negativne efekte, koji će u budućnosti potencijalno biti sve veći i veći.

Da li će klimatske promene uticati na migracije koje trenutno prolaze preko naše zemlje?

VĐ: To je izuzetno složeno pitanje. Sve se više razgovara o tome, i to iz jednog ugla opreza, s obzirom da postaje sve jasnije da su jedan od potencijalno najkomplikovanijih i najnegativnijih efekata koje bi klimatske promene mogle da proizvedu upravo migracije, odnosno pojava klimatskih migranata ili izbeglica. Videli smo da Evropska unija nije uspela na adekvatan način da se izbori sa tim problemom -- pojavom migranata u Evropi usled sukoba na Bliskom istoku, koji nisu direktno pokrenuti klimatskim promenama, ali određene veze se mogu pronaći -- odnosno da je njen odnos prema tome bio dosta haotičan i neorganizovan -- a to je bila situacija sa samo nekoliko miliona izbeglica. U budućnosti, ukoliko globalno zagrevanje dovede do drastičnih promena, može da se desi da nekoliko desetina do nekoliko stotina miliona ljudi lokaciju za svoj budući život potraži na drugom mestu. Kažem, pokazano je da je teško organizovati se i napraviti neki racionalan plan za nekoliko miliona ljudi -- šta bi tek bilo ako bi, eto, samo nekoliko desetina miliona ljudi bilo pokrenuto klimatskim anomalijama i ekstremima? Većina klimatske promene u budućnosti najčešće vidi kao neku planetu koja gori, odnosno kao opasnost za planetu, ali one su mnogo veća opasnost za društvo kao sistem, nego za sam život na planeti. Čak i ako dođe do tog najgoreg klimatskog scenarija, život će opstati, s ljudima ili bez njih, ali pitanje je da li će društvo opstati, barem onakvo kakvo ga danas poznajemo.

Zašto sve te stvari trenutno nisu u nekom fokusu javnosti? Zašto klimatske promene nisu tema broj jedan kod nas?

VĐ: Ljudi nisu bića koja dobro percipiraju buduće opasnosti, čak ni kada je u pitanju kratkotrajna budućnost. Evo sad, pošto pandemija i dalje traje -- videli smo da je, samo nekoliko nedelja pre pojave epidemije u našoj zemlji, bilo pokušaja da se to marginalizuje kao neka daleka tema koja se nas ne tiče, kao nešto što se dešava negde drugde i što će nas zaobići. To je bilo samo par nedelja, ili čak dana pre nego što se epidemija pojavila kod nas -- znači, znajući kako funkcionišu pandemije, bilo je pitanje dana kad će kod nas da se pojavi prvi zaraženi, ali mi smo kao društvo bili spremni da zatvaramo oči. Tako je i sa klimatskim promenama. One se vide kao neka opasnost koja je tamo negde u budućnosti, i koja se nas možda ne tiče -- doživljavamo ga kao neko globalno pitanje, oko koga se dogovaraju neke velike ekonomije, i tako dalje... Naše društvo taj problem uglavnom percipira kao marginalan, ili kao problem nekog drugog. To je ta vrsta percepcije, koje nam nije strana, i koja se vrlo dobro videla u slučaju pandemije, i zbog nje se problem globalnog zagrevanja neadekvatno tretira u našem društvu.

Često se pominju dodirne tačke i paralele između pandemije koronavirusa i klimatskih promena. Kako je pandemija uticala na klimatske promene, a kako na svest stanovništva o potrebi za nekim zajedničkim angažmanom?

VĐ: Klimatske promene, slično kao i pandemija, predstavljaju globalni rizik. Naravno, jedna očigledna razlika između klimatskih promena i pandemije jeste brzina razvoja celog događaja. Sa druge strane, i klimatske promene su, slično kao i koronavirus, problem koji dotakne bukvalno svakog, nezavisno od društvene klase ili ekonomske moći, i koji na kraju dođe do svakog ćoška naše planete. I jedno i drugo su rizici koji zahtevaju globalan odgovor. 

Puno država je borbi protiv virusa pristupilo kroz smanjenje kretanja i smanjenje industrijske proizvodnje -- jednostavno, zahtevajući da ljudi što više ostanu kod kuće. Zbog toga je emisija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, do koje uglavnom dolazi zbog toga što nam je potrebna energija, ove godine nešto manja nego što bi inače bila. Najpre se radi o ugljen-dioksidu, i procene su da će ove godine emisija ovog gasa biti negde između 5 i 10% niža nego što bi bila da nije bilo pandemije. Međutim, gledano u odnosu na dugoročne trendove zagrevanja, i trendove povećanja koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi, taj procenat je zanemarljiv, i ne možemo da kažemo da se radi o nekom značajnom smanjenju koji će nam pomoći. 

Sa druge strane, pandemija je imala jedan vrlo negativan efekat na sam proces pregovaranja u vezi sa klimatskim promenama -- konkretno na održavanje sastanka u Glazgovu, koje je trebalo da se desi u decembru ove godine. U pitanju je glavni sastanak u vezi sa pregovorima o klimatskim promenama, posle Pariskog sporazuma koji je potpisan 2015. Ove godine je trebalo da dođe do unapređenja globalnih planova za smanjenje emisija, i taj sastanak je odložen zbog pandemije. Tako da je pandemija koronavirusa dovela do jedne pauze u pregovaranju o klimatskim promenama, koja će trajati godinu dana, a svako odlaganje takvih međunarodnih sastanaka o klimi dramatično utiče na njihov ishod. 

Dakle, države će sve ono što su možda planirale, sve politike koje su pripremale za borbu protiv klimatskih promena, zbog odlaganja tog sastanka i smanjenja obima međunarodne saradnje sada verovatno staviti po strani, posebno sada kada će što pre želeti da oporave svoje ekonomije. To znači da će nešto što nam je možda bio plan za ovu godinu, ili za narednih pet godina, opet biti izmešteno u neku budućnost, i opet ćemo čekati neku buduću šansu. Dakle, pandemija je u tom smislu imala vrlo negativan uticaj.

Ko najviše utiče na sporu promenu situacije -- korporacije, političari ili neosvešćene mase?

VĐ: Kada pričamo o klimatskim promenama, političari i kompanije imaju značajnu ulogu u onome što se odnosi na neko preoblikovanje energetskog sistema, i tu su građani vrlo ograničeni u svojim mogućnostima da tako nešto kontrolišu. Čak i Amerika, koja je najavila izlazak iz Pariskog sporazuma, se zbog intenzivnog razvoja industrije obnovljivih izvora energije poslednjih nekoliko godina nalazi na putu koji je u tom sporazumu otprilike bio i projektovan. Jednostavno, ekonomija obnovljivih izvora energije, a posebno proizvodnje struje iz vetra i sunca, je takva da se postavlja kao ekonomski opravdanija. Dakle, tamo sada ima sve više i više takvih postrojenja -- ali iz ekonomskih razloga, a ne zato što su nešto posebno odlučni da uđu u borbu protiv klimatskih promena. 

Dok ljudi nešto ne vide kao prioritet na listi svojih problema, ni političari verovatno neće biti naročito raspoloženi time da se bave. Građanski pritisak je jedini mehanizam koji na neki način ostaje u rukama građana -- i koji je mnogo efikasniji nego kada bismo svi, recimo, počeli da vozimo bicikle. Ako mi svi budemo počeli da vozimo bicikle, a i dalje budu radile termoelektrane da bismo pravili struju, to nam neće pomoći da zaustavimo globalno zagrevanje na granici od dva stepena. Možda bi tako nešto zagrevanje malo usporilo, ali problem bi i dalje ostao prisutan. Problem klimatskih promena dubinski može da reši isključivo država, donošenjem odgovarajućih politika -- ali neka vrsta građanskog insistiranja i pritiska, u smislu zahteva za uvođenje jasnijih, konkretnijih i merljivih politika, je nešto što je sigurno potrebno, jer je to jedini način da političari kao donosioci odluka adekvatno pristupe tom pitanju. 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Komentari (1)

  • Profesor

    Izvanredan tekst, jasan i precizan