Možemo li plesati posle pedesete?

Foto: Maja Ven
  • 20.05.2019

  • 10:05

  • Nova ekonomija

  • 0

Trideset godina nakon poslednjeg zajedničkog nastupa, nekadašnje balerine u studiju Dubravke Maletić ponovo su se našle na sceni. 

Ovog puta okupila ih je plesna predstava „Teorija struna" Centra za umetnost pokreta PERPETUUM, koja je nedavno i premijerno izvedena u Narodnom pozorištu. Predstava je koautorski je rad žena koje su u dobi između 50 i 60 godina i koje su nekada plesale.

One se pitaju - Može li žena plesati u pozorištu i kada navrši 50 godina? Šta je njena uloga u društvu i porodici? Kakav je njen odnos prema sebi samoj?

PROČITAJTE JOŠ:

Ovaj ples je izvođenje stalne tenzije između opštih slika o ženi i specifičnosti ličnih istorija, stremljenja, odnosa prema sebi i životu. 

Teorija struna (koja se razvila u okviru fizike kao pokušaj opisivanja svih poznatih osnovnih sila i stanja materije) se u ovoj predstavi koristi kao metafora "ženskog principa" i zajedništva, ali se otvara i za drugačija čitanja.

Branka Baretić Milenković je pokrenula ovaj projekat da bi okupila neke od žena koje su pre 30 godina igrale u studiju Dubravke Maletić i koje su ostale u kontaktu kako bi ponovo radile zajedno, stvarale i nastupale, ali  sada  kao zrele žene, koje  su utemeljene u svojim  životnim iskustvima koja su ih oblikovala ovakvima kakve su danas.

Nakon 50. godine u životu žene dese se razne biološke i psihološke promene. Deca odu, ostane neki prazan prostor. Društvo kao da onda gura ženu u starost, da sebe počne da doživljava kao nezanimljivu, neatraktivnu, skoro pa penzionisanu, ne samo u poslovnom smislu, već i u drugim aspektima života.

Njena društvena uloga kao da ostaje da čuva društveni okvir bez promene, koji joj ne nudi podršku za novu životnu fazu. Stoga izgleda da žena koja i dalje želi da stvara, koja je produktivna, koja se ne poistovećuje sa starosnim društvenim modelom, čini neki „poremećaj" u sistemu. 

Ali takvih žena ima puno, samo se ne usuđuju lako da odbiju sliku „žene određene dobi" koja im se nudi. 

„To dovodi do toga da žene u periodu od 50 do 60 godina „upadnu" u nekakvu depresiju, ali upravo je ples, umetnost… način da se iz toga izvuku", smatra Marina Maraš, jedna od učesnica u predstavi.

 „Moja motivacija da učestvujem u ovoj predstavi je upravo da osnažimo i motivišemo žene ove starosne kategorije (ali i druge žene), da se okrenu ka sebi, da potraže sadržaje koji mogu oplemeniti i ispuniti korisno i kreativno njihove  živote  u  periodu kada se  životni  ritmovi  utišavaju, kada  se  pojavljuje višak prostora koji treba  ispuniti nečim  dobrim, lepim, plemenitim, nečim što podržava dalji razvoj ličnosti. Jer, mi smo bića koja mogu da uče celog života", navodi Svetlana Đurović, jedina od pet učesnica u predstavi koja je i posle rada sa Dubravkom Maletić nastavila da se profesionalno bavi plesom, a Dragana Pantić dodaje - Moja poruka je disati punim plućima, ne predati se i sve što imate deliti to sa drugima.

Njihovo okupljanje i izvođenje na sceni „Raša Plaović" Narodnog pozorišta je dokaz da žena može plesati i nakon navršene 50. godine, mada kod nas nema mnogo inicijativa koje angažuju starije plesače, koji nisu  vise  u  vrhunskoj  fizičkoj  formi, ali koji  nose  jedan  drugačiji  potencijal i resurse koje mladi  igrači tek  stiču kroz iskustvo i rad.

„Naša  kulturna politika je prilično oskudna prema domaćim umetnicima, a posebno prema domaćem plesnom stvaralaštvu, stoga ni mladi nemaju odgovarajući angažman, a stariji  se ni ne pominju, niti  se iko bavi igračima 50 plus u stvaralačkom smislu, kao jednim zrelim potencijalom koji može biti aktivan i atraktivan", navodi Svetlana.

Svoju motivaciju da se inače bavi plesom, ona objašnjava: „Plesom se bavim od  najranijeg  detinjstva. Tako da se ni ne sećam motiva ni razloga zašto plešem. Ples je oduvek  bio sastavni deo mog bića i način da se izrazim, da kreiram  sopstveni život po nekom drugačijem ritmu i konceptu."

pošaljite komentar

Nema komentara