Država „duguje“ investitorima 100 miliona evra za subvencije

FOTO: Nova ekonomija
  • 27.09.2019

  • 07:54

  • Nova ekonomija

  • 0

Trenutno je država zadužena sa preko 100 miliona evra obaveza koje u narednim godinama treba da isplati kao podsticaje. Obimne subvencije investitorima imaju i dodatni negativni efekat na deficit budžeta i na javni dug. Osim toga, isplate se ugovaraju u tranšama, pa se terete i budžeti za naredne 3-4 godine sa ugovorenim isplatama po više desetine miliona evra godišnje (plus FIAT). 

Srbija je na prvom mestu u svetu po broju stranih direktnih investicija u 2019. godini, objavio je ugledni britanski časopis „Fajnenšel tajms". 

Naša zemlja privukla je, kako se navodi, 107 projekata direktnih stranih investicija u 2018. godini, odnosno za 26 više nego 2017. godine, što je rast za gotovo jednu trećinu. Srbija je, kako se dodaje, preuzela od Mozambika lidersku poziciju po vrednosti indeksa i popela se za jedno mesto u odnosu na prethodnu godinu. 
 
Zasluga za to, nema sumnje, pripada politici subvencija koju sprovodi Vlada Srbije. Država investitorima daje sve, od novca do izgradnje hala, pa čak i onima koji jednostavno motaju kablove i u tome se sastoji njihova investicija. Od „kablovaca" prvi koji su shvatili da mogu da „izboksuju" i besplatnu halu bili su Finci. 

Tako je finska kompanija PKC ugovorila sa Vladom i opštinom Smederevo da „otvori" fabriku za kabliranje u Smederevu, gde bi zaposlili 1.500 radnika (pretežno nekvalifikovane ženske radne snage) uz obavezu opštine Smederevo da na teret svog budžeta izgradi fabričku halu i da je izda u zakup po beneficiranim uslovima PKC-u. Strani partner se obavezao da uloži ukupno osam miliona evra, a da država isplati 7,5 miliona evra subvencija. Uz to, opština Smederevo ulaže 10 miliona evra u izgradnju hale, koja će biti izdata PKC-u u zakup po beneficiranim cenama. 

Logično je postaviti pitanje šta će opštini fabrička hala u svojini? Zašto opština Smederevo uzima kredit kod poslovne banke da bi izgradila halu, umesto da ulaže u objekte infrastrukture u njenoj nadležnosti koji će biti na dobrobit svih građana? 

Po pravilu, takve hale se izdaju u zakup po niskim cenama i pravo je pitanje kada će se lokalnim samoupravama isplatiti izgradnja tih objekata, i šta će da rade sa tim „investicijama" ako prestane proizvodnja, a opština mora još godinama da vraća kredite za prazne zgrade? 

To nije bio slučaj samo u Smederevu, isto se desilo i u Novom Sadu, gde je grad preuzeo obavezu izgradnje fabričke hale. 

Možda bi moglo da se razume „skidanje košulje" u Smederevu, u trenutku kada je poslovanje železare visilo o koncu i gradu pretila potpuna katastrofa u slučaju gubitka 5.000 radnih mesta. Međutim, zašto je grad Novi Sad, koji je 2015-2016. godine bio u neuporedivo boljem ekonomskom položaju od Smedereva 2011-2013. godine, pristao da izgradi halu za američkog investitora, isto u kablovskoj industriji? 
 
Novi „Kragujevac" – Lir u Novom Sadu 

Možda je odgovor na prethodno pitanje bio u nameri da se po svaku cenu privuku investicije u Novi Sad pred lokalne izbore 2016. godine. Tako su uz veliku pompu ugovorene dve „velike" investicije kablovske industrije. 

Prvo je sklopljen ugovor da se subvencioniše Delfi-Pakard sa 18 miliona evra za 2.000 radnih mesta u Novom Sadu (i 1.000 na drugoj lokaciji), koji će koristiti iznajmljene prazne hale Neobusa. 

Ali pravi biser je „investicija" Lira, za koju je pored subvencije od 9,6 miliona evra, grad Novi Sad (po smederevskom receptu) pravio halu od 28.000 kvadrata, za koju Lir plaća zakup od samo 2,5 evra po kvadratu. Ulaganje grada procenjuje se na oko četiri milijarde dinara (zemljište i hala), odnosno, grad će taj iznos naplatiti od zakupa za 40 godina, ne računajući kamate na kredite koje će Novi Sad vraćati. 

Zanimljivo je i koliko ulaže sam Lir, a to je ne više od 9,5 miliona evra u opremi. Na ovaj način, postignut je novi neslavni rekord u subvencionisanju, odnosno državno ulaganje od preko 40 miliona evra (subvencija i izgradnja hale) četiri puta je veće od ulaganja „investitora". Logično se postavlja pitanje šta će nam uopšte takve investicije, kada država praktično sve finansira? 
 
Poneko dobija i 60.000 evra po zaposlenom 

Kada je FIAT „probio led", teško je bilo „odbiti" i razne druge investitore sa zahtevima čije ispunjavanje nema nikakve ekonomske logike za državu. Najveće izdvajanje po zaposlenom posle FIAT-a je subvencija kompaniji Mišlen za zapošljavanje 500 radnika u Pirotu, kojoj je odobreno 30 miliona evra (četiri godišnje tranše od po 7,5 miliona). 

Takav nivo subvencija je apsolutno neisplativ za državu; uz subvenciju od 60.000 evra po radnom mestu uz pretpostavku neto plate od 300 do 350 evra (kolika je bila u trenutku ugovaranja subvencije), potrebno je čak 25 godina da se uplatom poreza i doprinosa na plate subvencija isplati državi, i to ne računajući kamatu na sredstva koje daje država (a koja mora da se zadužuje da bi to isplatila). 

Mišlen nije jedini slučaj probijanja „granice" od 10.000 evra. „Magični" iznos od 10.000 evra po radnom mestu premašen je u slučaju investicije u Bariču, gde je ugovoreno oko 28.000 evra po radnom mestu, kao i za Falke u Leskovcu, gde se za zapošljavanje 24 radnika isplaćuje 850.000 evra. 

Promašaj sa Sisu pokazuje da ne vredi klečati pred investitorima 

Ne izvukavši nikakve pouke iz grešaka prethodnika (slučaj Mišlen), (tadašnji) premijer Vučić je nastavio sa praksom direktnog pregovaranja sa investitorom. Prva takva greška bili su pregovori sa  investitorom Sisu, koji je trebalo da preuzme pribojski FAP, koga je „pronašao" savetnik premijera Hojgens. Posle početnog zanosa i velikih obećanja, gde se Sisu najavljivao na sva zvona i radnicima FAP-a i u  medijima, usledio je i tender za „strateškog partnera". Premijer je čak posetio Finsku i obišao kompaniju Sisu, uz novu seriju velikih obećanja i najava preporoda Priboja. 

Međutim, nakon agonije koja je trajala skoro godinu i po dana, javnost je saznala da pregovori nisu uspeli, prosto zato što investitor nije ponudio nikakve garancije. A država je davala, sudeći po izjavama zvaničnika, od 30 do 50 miliona evra subvencija za zapošljavanje oko 500 radnika, odnosno, čak oko 100.000 evra po radnim mestu (ostali radnici bi nastavili da rade u gradskoj toplani). 

Zloupotreba korišćenja subvencija nije retkost 

Prva veća bruka sa subvencijama nastala je u Vranju, kada je izvesni Savas Janis, britansko-kiparski državljanin, pobegao glavom bez obzira, iako je potpisao ugovor sa SIEPA i primio tri miliona evra subvencija (polovinu od obećanog iznosa od šest miliona). Računalo se na zapošljavanje 3.000 radnika, ali su od svega ostali samo dugovi. 

Ceo projekat pratilo je agresivno lobiranje iz SIEPA da se omogući uzurpacija imovine Jumka iz Vranja, mimo zakonskih odredbi o privatizaciji. Savas Janis je nestao, a iz SIEPA tvrde da su posle dužeg vremena uspeli da naplate garancije. U Vranju je ojađeno više firmi koje su imale ugovore sa Janisom, odnosno njegovom kompanijom Zamber. Jumko je zahvaljujući oprezu kod ugovaranja sa Janisom, kada je uprkos pritiscima odbijeno da se uloži ključna imovina kombinata, ipak uspeo da nekako preživi. 

Da nešto nije u redu sa subvencijama, javnost je mogla da sazna tek kada je Ministarstvo privrede posle Mlađana Dinkića preuzeo Saša Radulović. Prve kontrole rada SIEPA ukazale su da se agencija odnosi nemarno prema kontroli ugovornih obaveza investitora (a one su simbolične – moraju samo da drže određeni broj lica u radnom odnosu) i da se nisu na vreme aktivirale bankarske garancije prema firmama koje nisu poštovale ugovore. 

Subvencije u visoku tehnologiju svode se na „call centre" 

U okviru ulaganja koja se subvencionišu, medijski se promovišu kao visokotehnološke investicije kompanije NCR. Država je i to subvencionisala sa 10.000 evra po radnom mestu, uz obrazloženje da se investira u nove tehnologije. „Investiciju" u „visoku tehnologiju" NCR iskoristio je u predizbornoj kampanji 2012. godine Boris Tadić, ali kako se vidi, to mu i nije pomoglo da zadrži vlast. 

Nažalost, nikakve posebne tehnologije tu nema, u trenutku davanja subvencije radilo se o „call centru" gde veliki broj operatora odgovara na pozive stranaka iz Amerike. Visoka tehnologija se svodi na računarske terminale i telefone na koje se odazivaju domaći radnici, od kojih se jedino traži solidno znanje engleskog jezika. Komparativna prednost Srbije je pre svega u dobrom poznavanju stranih jezika, ali to ne znači da država takvim „investitorima" treba i da doplaćuje 10.000 evra po radnom mestu. I na kraju, i ta „proizvodnja" ni po čemu nije vezana za Srbiju, i svaki investitor može da je sutra premesti bez posebnih troškova bilo gde. 

Moramo da primetimo da u Beogradu, pored NCR, uspešno funkcioniše i veliki broj drugih „call centara" od kojih niko nije dobio državne subvencije. 
NCR je i odličan primer pogrešno usmerene subvencije, gde se ulažu znatna sredstva u prestonicu, koja se nalazi u neuporedivo najpovoljnijem položaju u državi, i to u delatnosti gde sasvim uspešno funkcioniše i čitav niz drugih kompanija i to bez ikakve državne pomoći. 

U slučaju NCR, investitoru je u „opravdane" troškove priznata i zakupnina koju plaća za poslovni prostor, kao i plate koje isplaćuje. Bez toga, ispostavilo se da NCR ne ulaže dovoljno sredstava da bi ispunio uslove davanja državne pomoći, pa su ovde „kreativno" kao investicija prihvaćene i zakupnine i plate. Toliko o kvalitetu „investicija" u visoku tehnologiju, odnosno, vrednost ulaganja u opremu je minorna. Preciznije, nju u potpunosti plaća država. 

Opravdanost subvencija je više nego diskutabilna 
 
Prema Fiskalnom savetu, efekti subvencionisanih investicija su veoma diskutabilni.  Treba napomenuti da ne postoji nikakva studija o analizi efekata subvencionisanja, niti komparativna studija o uslovima poslovanja. 

Postojeći privredni subjekti dovode se u krajnje nepovoljni položaj prema investitoru koji dobija od države preferencijalne uslove, i to ne samo kroz novčani podsticaj, već i kroz izgradnju proizvodnih kapaciteta, uz izdavanje u zakup po privilegovanim cenama. 

Propisima o državnoj pomoći ograničeno je da podsticaji države ne mogu da pređu više od 50 odsto vrednosti investicije za velika pravna lica. Ali, sa druge strane, investitoru se računa u investiciju i trošak isplate zarada u periodu od dve godine, tako da se subvencionišu i investitori gde ulaganje iz sopstvenih sredstava iznosi samo 25 odsto od ukupnih troškova (tu se računaju i troškovi zarada). 

Prema tome, investitoru treba realno samo četvrtina sredstava potrebnih za ulaganje, a u praksi to može da bude i manje, ako se preko „izgradnje hale" i na drugi način omogući da počne poslovanje sa minimalnim ulaganjem u opremu. Sve to je sankcionisano prema Uredbi o pravilima dodele državne pomoći. 

Posebno je problematično što se velikim delom radi o ulaganjima koja ni na koji način ne predstavljaju ozbiljno podizanje domaće industrije. Što je još gore, pogoni kablovske industrije, koja je dominantna u subvencionisanju, mogu se u roku od nekoliko meseci preseliti u neku drugu državu i ne donose nikakav tehnološki napredak. Ne treba da nas iznenadi ako nakon isteka ugovornog perioda od pet godina, te kompanije jednostavno odu u neku drugu državu – koja će im ponuditi nove subvencije, jer ta industrija ni na koji način nije vezana za lokalnu sredinu. 

Politička privlačnost subvencija 

Politička eksploatacija subvencionih projekata je nesporna, mada je neuspeh Mlađana Dinkića dokaz i da to ne daje „dividendu" u broju glasova na dugoročnom planu. Besomučna kampanja URS-a 2014. godine nije donela ni 110.000 glasova, odnosno, jedva preko tri odsto biračkog tela. To je najbolji dokaz koliko su sve te „hiljade" radnika u „velikim" kompanijama otvorenim usled „rada Mlađana Dinkića" u stvari imale beznačajni efekat na podršku birača URS-u. 

Aleksandar Vučić je nastavio sa tom praksom, preuzevši praktično ceo aparat koji je ostao iza Dinkića u ekonomskim resorima. Nevolja tog pristupa je što se apetiti investitora samo uvećavaju, a time i troškovi za državu postaju praktično nepodnošljivi. Tek se u poslednjih godinu-dve može uočiti iole osmišljenije davanje državne pomoći; više se ne odobravaju subvencije za Beograd i Novi Sad, a pored kablovaca, pojavljuju se i znatno ozbiljniji investitori koji ulažu u složenije industrije, tako da možemo očekivati i značajnije efekte za državu u tim slučajevima. 

Obimne subvencije investitorima imaju i dodatni negativni efekat na deficit budžeta i na javni dug. Osim toga, isplate se ugovaraju u tranšama, pa se terete i budžeti za naredne 3-4 godine sa ugovorenim isplatama po više desetine miliona evra godišnje (plus FIAT). Trenutno je država zadužena sa preko 100 miliona evra obaveza koje u narednim godinama treba da isplati kao podsticaje. 

Nažalost, prevagnula je potreba da se politički promovišu ekonomski uspesi određenog lidera ili vlasti u trenucima potpisivanja ugovora, kao i prilikom otvaranja pogona. 
Pritom, najuspešnije strane kompanije koje rade u Srbiji nisu dobile ni dinara subvencija, već su platile cenu za fabrike u privatizaciji, ili su izgradile nove pogone, kao Ball Packaging u Zemunu. Michelin je takođe uspešno poslovao u Pirotu već dugi niz godine pre nego što je „očerupao" državu za subvenciju radi dodatnog zapošljavanja. Posao države je da stvori određene uslove – pre svega infrastrukturu, olakšanje administrativnih procedura i slične mere, a ne da finansira pojedine privredne subjekte, bez jasnog plana i analize. 

Bogdan Petrović
btdslicica



pošaljite komentar

Nema komentara