Država rešava pitanje banaka, a privredu davi

FOTO:N1
  • 12.12.2018

  • 15:32

  • Nova ekonomija

  • 0

Sve do izmena zakona o privatizaciji u januaru 2005. godine, jedini instrument koji je bio efikasan i na raspolaganju Agencije za privatizaciju bila je zaštita preduzeća od prinudne naplate. Preduzeće za koje Agencija za privatizaciju donese odluku o restrukturiranju, postaje zaštićeno od postupaka prinudne naplate; račun preduzeća se deblokira a izvršni postupci se zaustavljaju.

Tako se restrukturiranje do 2005. godine u praksi svelo samo na zaštitu od poverilaca. Iako su time preduzeća dobila malo vazduha, to je imalo i negativne posledice. Zbog nemogućnosti prinudne naplate, poslovni partneri nisu hteli da prodaju robu bez avansnog plaćanja. Druga posledica restrukturiranja je bila da zaposleni u tim preduzećima ne mogu (kada i ako dođe do njihove privatizacije) da dobiju 30% odnosno 15% akcija bez naknada, koje su se delile u drugim preduzećima.

Ovakva situacija se morala razrešiti što pre – nažalost, usled brojnih i objektivnih i subjektivnih slabosti, zaštita od poverilaca se razvukla unedogled, odnosno sve do 2015. godine, uz razne probleme, koji su doveli i do presuda suda u Strazburu, kao i raznih arbitraža protiv države gde su dosuđivane velike odštete upravo zbog zabrane da se naplate poverioci u postupcima restrukturiranja.

Sva velika preduzeća su bila prezadužena


Kako su sva preduzeća u restrukturiranju bila prezadužena (često su dugovi bili veći od vrednosti imovine), bez eliminisanja većeg dela dugova nije se moglo očekivati bilo kakav uspeh u privatizaciji.

Ono što je bilo povoljno, to je struktura dugova. U proseku, od 80 do 90 odsto dugova je bilo prema državi i državnim bankama (koje su u januaru 2002. oterane u stečaj). To znači da je država imala mogućnost kao najveći poverilac da primeni bar jednu od dve opcije – da u eventualnom stečajnom postupku upravlja kao većinski poverilac i da mehanizmom konverzije oslobodi preduzeća dugova ili da otpiše (uslovno ili bezuslovno dugove) i tako oslobodi preduzeća balasta.

Struktura državnih dugova


Unutrašnji i spoljni dugovi predstavljali su ogromni problem koji je zatekao novu vlast. Usled blokade izazvane sankcijama, prestala su plaćanja prema inostranstvu, ali su strani poverioci nastavili da „kamate" svoja potraživanja. Privreda je prestala da servisira te dugove prema bankama (krediti su uzimani iz inostranstva preko domaćih državnih banaka).

Srbija je u postoktobarskom periodu bila suočena sa ogromnim spoljnim dugom (usled zateznih kamata), ali i sa unutrašnjim dugom, jer privreda takođe nije servisirala svoje dugove prema državnim bankama. Država je i „otela" deviznu štednju građana, tako da nije bilo govora ni da se može prikupiti nova štednja, odnosno, nisu postojali izvori kapitala za finansiranje.

U dogovoru sa MMF-om, sa međunarodnim poveriocima sklopljeni su i sporazumi o regulisanju dugova naših banaka za koje je garantovala država, i to su bili sporazumi sa Pariskim i Londonskim klubom. Tim sporazumima je predviđen otpis oko 2/3 duga i vraćanje ostatka na period od 15 godina. U prevodu, to je značilo da se inopoverioci odriču kamata na dug koje su pripisivane za vreme sankcija.

I danas je za diskusiju da li bi iole čvršći stav srpske strane (koju su na žalost zastupali Labus i Dinkić) doveo do većeg otpisa dugova. Iskustva nekih drugih država, koje su posle Srbije pribegle restrukturiranju (a nisu bile ni izložene sankcijama ni bombardovane) govori da je to moguće. Posledica tih dogovora bila je da je država preuzela (kao garant) na sebe vraćanje svih dugova prema poveriocima ta dva kluba, a da se država pojavila kao poverilac prema bankama i preduzećima u zemlji.

Regulisanjem otplate spoljnih dugova otvorena je mogućnost da se reši i pitanje unutrašnjih dugova. Država je ofanzivno krenula da se bavi „čišćenjem" bankarskog sektora tako što je u januaru 2002. godine pokrenula stečaj nad četiri najveće državne banke: Beogradske banke, Beobanke, Jugobanke i Investbanke. Posle tih stečaja, doneta je odluka da se konvertuju potraživanja države koja je garantovala za kredite Pariskog i Londonskog kluba (PLK) u kapital države u ostalim bankama, tako da je država tom merom postala većinski vlasnik banaka koje su imale kredite prema inostranstvu iz PLK. Banke su inače po propisima
bile akcionarska društva čiji su vlasnici-akcionari bili velika preduzeća-deponenti. 

Konverzijom potraživanja, država je defakto nacionalizovala te banke.

Velika društvena preduzeća su bila (pored javnih) glavni korisnici kredita PLK koje su uzimala posredstvom banaka.

Tako je stvoreno svojevrsno vrzino kolo: država je, kao garant dugova po PLK, ta potraživanja od banaka konvertovala u kapital banaka, koje su nastavile da potražuju sredstva od velikih društvenih preduzeća (ili je banke oterala u stečaj). Konverzijom potraživanja, banke su bile oslobođene obaveze da isplate državu za obaveze prema inostranim poveriocima. Samo su ostala da „vise" ni na nebu ni na zemlji društvena preduzeća, krajnji korisnici tih kredita. Njima nisu ni potraživanja
otpisana, niti su konvertovana u kapital.

Država je pored toga od preostalih banaka preuzela na sebe regulisanje stare devizne štednje. Banke su tako mogle „čiste" u privatizaciju, a preduzeća su ostala zagađena ogromnim dubiozama.
Nažalost, država se do 2005. godine, usled nečinjenja pre svega ministra finansija Božidara Đelića, opredelila da to pitanje jednostavno ne rešava.

Da stvar bude još gora, država nije čak ni prenela otpis 2/3 duga na preduzeća kao krajnje korisnike, odnosno, nastavila je da od krajnjih korisnika potražuje 100% prvobitnog duga (uvećanog za kamate tokom 90-ih). 

Paradoks je bio da se država „ovajdila" otpisom dve trećine dugova, ali da je nastavila da potražuje ceo iznos od sopstvene i upropaštene privrede.
pošaljite komentar

Nema komentara