Forum YES: Kako su mladi iz Srbije postigli uspeh u inostranstvu

Sanja Beronja, predavač i doktorant na Sciences.Po&Sorbona, Stefan Badža, savetnik u kabinetu zadužen za IT, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, Marko Vanić, završena tri mastera u inostranstvu, iz NIS-a, Jovana Arsić, zaposlena u City bank, PJT Partners, London i Dušan Dimić, sa doktorskih studija na Fakultetu za fizičku hemiju, govorili su na panelu 3. Foruma budućih lidera Srbije 2017 Yes!.

Tema panela bila je: Svet se menja, a mi? Iz ugla mladih uspešnih u svetu.

Učesnici su odgovarali na pitanja zašto su otišli iz zemlje, da li bi se vratili u Srbiji, koja šanse im je pružio razvijeni svet, kako približiti Srbiju svetu, šta nedostaje ovdašnjem sistemu obrazovanja, šta je presudno za uspeh, šta bi iz svetske prakse primenili u Srbiji.

Sanja Beronja rekla je je otišla u Francusku posle srednje škole jer je uvek volela strane jezike, posebno Francuski i imala je želja da studira u Francuskoj, ali nije imala tačnu želju šta bi htela da studira.

„Imala sam 13 godina kada sam sebi zacrtala sebi da ću studirati. Fakultet Političkih nauka u Parizu je nudio stipendije koje su pokrivale i troškove života i troškove školarine. Bila sam đak generacije i to je bilo presudno da dobijem stipendiju i tako sam otišla u Francusku“, ispričala je Sanja.

Pitanje da li otići iz Srbije ili se vratiti u nju su, po njoj, veštačke kategorije.

„Danas je potpuno normalno kretati se i svako ima priliku da bar na par meseci ode iz Srbije. To je sjajno iskustvo bar na životnom planu naučite da živite sami, da se snalazite sami. Tako da pitanje možda nije šta država može da učini da se mi vratimo, nego šta mi možemo da učinimo da što više vremena provodimo u Srbiji. hajde da vidimo kako mi iz gradova širom sveta budemo prisutniji u Srbiji i razvijamo projekte u Srbiji i da se tako stvara razmena energije, znanja koja može da dovede do toga da se mi vratimo. A ako se ne vratimo da mi i naša deca budemo u kontaktu sa Srbijom“, rekla je i dodala da je mnogo toga dobro na srpskim fakultetima, na primer jeftinije školovanje nego u inostranstvu.

„Ono što u Srbiji ne postoji jeste taj praktični pristup. U Francuskoj se od malih nogu  pišu neke mini disertacije, neguje se kultura izražavanja, problematizacija…Postoje stvari koje ovde dosta dobro funkcionišu i treba ih održavati i negovati, a ne govoriti samo o onome što nije dobro“, navela je.

Dušan Dimić, rekao je da je to što je upisao Fizičku hemiju koja na prvoj godini ima samo 100 studenata, bila jedna od najboljih stvari koje je on uradio. Tokom studija imao je prilike da učestvuje na različitim programima praksi i putovanja u inostranstvu.

„U drugoj godini sam bio na razmeni u Americi godinu dana, pa sam posle treće bio na praksi u Izraelu, posle četvrte išao na forum mladih lidera u Albah i na masteru bio na praksi u Argentini. Pored svih tih lepih mesta koje sam video, jedan od razloga bila je  nesigurnost u moje znanje i to što postižem“, rekao je.

„Jedan od glavnih kriterijuma za programe za koje sam se prijavio je bilo to da budu izazov za mene i da mi omoguće da vidim što više, da sam sebi dokažem da mogu i takođe da ispromovišem i univerzitet u Beogradu i fakultet za fizičku hemiju“, dodao je.

On je naveo da smo skloni da kažemo da naše obrazovanje ne valja. Na mom fakultetu neguje se individualni pristup studentima, čiji sam ja pristalica. Ima dosta stvari koje dobro funkcionišu, naravno da je najlakše reći da su profesori krivi za sve. Postoji problem kolektivnog shvatanja studiranja“, rekao je i kao problem istakao i da će studenti češće reći da je loš profesor koji traži profesor, ali neće reći da je loš profesor koji je loš predavač, ali ne traži puno od njih.

On je rekao da bi bilo bolje kada bi se studenti više usmerili ka mogućnostima koje imaju za putovanja i usavršavanja, a ne na to da govore da je sve loše.

Marko Vanić, je završio master na prestižnim fakultetima  TU Delft, ETH Zürich и RWTH Aachen, a zatim se vratio u Srbiju i zaposlio se u NIS-u.

„Vaša sreća je tamo gde ste vi, gde je vi stvorite, i nije povezana da li ste u Srbiji, negde u inostranstvu, da li ste na Marsu jednog dana kada tamo bude kolonija. Otišao sam da bih stekao znanje i iskustvo koje sam uvideo da ovde u Srbiji ne mogu da imam. Ja sam imao sreću da sam dok sam još bio ovde na osnovnim studijama na Rudarsko geološkom fakultetu sam saznao za jedno svetsko udruženje geofozičara, formirao sam njihovu studentsku sekciju na univerzitetu u Beogradu i krenuli smo u aktivnosti“, ispričao je Vanić.

On i mnoge njegove kolege posle njega su išle na njihove konferencije, zajedno sa njima su organizovali neke događaje, međunarodne projekte.

„Jednostavno, kada odete na jednu drugu, treću konferenciju negde vani, vi vidite da ono što ti ljudi rade i ono što vi učite na fakultetu je dijametralno, svetlosnim godinama daleko. Jednostavno želeo sam da steknem to novo znanje i iako sam se odmah posle osnovnih studija zaposlio u NIS-u, konkurisao sam za ovaj program i prvi semestar sam proveo u TU Delft, drugi ETH Zürich, treći RWTH Aachen i onda sam se vratio u Deft. Taj program su organizovale naftne kompanije i cilj je da što pre uđete da radite nova istraživanja i razvijate nove metodologije koje su od ključnog značaja za naftne kompanije“, rekao je.

Iako je napustio NIS kada sam otišao na master ostao je u kontaktu sa fakultetom preko programa Energija znanja i kad god bi otišao u Srbiju držao je predavanja NISovim stipendistima.

„Videli su nove metode koje sam ja razvijao. Iako je prvobitno bilo planirano da tu metodu koju sam testirao testiramo u Severnom moru, mi smo je testirali na Dunavu u području oko Fruške gore. I tako da sam ponosan na to da sam nešto novo doneo u Srbiju i da smo doneli nešto novo u Srbiju. I onda je mnogo lepše kad branite svoju tezu da počnete sa zastavom svoje zemlje. Bilo mi je jako lepo što su se moje kolege iako nisu znali gde je Srbija, kladili na Srbiju“, rekao je i istakao da se na ovaj način pravi imidž svoje zemlje.

Ono u čemu smo mi bolji od stranaca jeste što ćemo mi uvek od ničega da stvorimo nešto jer smo navikli da nemamo dobre uslove.

„Dok su oni navikli uvek na idealne uslove i ako sve nije idealno, oni će čekati da se stvore, zahtevaće ih i očekivati od fakulteta da se stvori. Ali to jeste zato što tamo znanje jeste roba. Vi plaćate jednu godinu 15.000 evra, što ja sam ne bih mogao da platim nikada, čak ni kada bih prodao bubreg da nisam dobio stipendiju. Cemna moje teze, koliko je koštao projekat koji sam ja radio, da oni donesu svu tu opremu bila je 100.000 evra. Mislim da ozbiljni fakulteti u Srbiji velike projekte rade za mnogo manje novca, a oni tamo očekuju da i za master teze budu veliki budžeti jer se radi nešto što smatraju ozbiljnijim“, naveo je.

On je posavetovao studente da što više idu na vannastavna usavršavanja, da pišu radove je rje to ključan momemant za prijave na stipendije u inostranstvu.

Njegovog kolegu koji je radio glečere na Alpima su vodili helikopterom, a onda ga spuštali posebnim sankama da radi ta merenja.

„Kod njih je sve na tome da se razvije kritički stav, kritičko mišljenje i razmišljanje, a ne samo reprodukcija informacija, kao što je na studijama ovde“, naveo je.

Na studijima nije onako kako će biti na poslu jer se na poslu rešavaju realni problemi, a vašoj kompaniji ćete vredeti onoliko koliko brzo ćete rešiti taj problem.

„U tome je, ja mislim, ključna razlika između njihovih fakulteta i naših. A razlog za to je što svi njihovi profesori imaju iskustva iz industrije.

Jovana Arsić, zaposlena je i Siti banci u Londonu, ali ima želju da se vrati u Srbiju. 

„Dobila sam punu stipendiju na Univerzitetu u Milanu. Htela bih da podvzučem da postoji puno načina da dobijete punu stipendiju, najlakši je ako ste đak generacije i radite nešto sjajno. ALi i ako niste postoje mogućnosti ljudi koji imaju širok spektar znanja“, rekla je.

U Milanu je studirala pet godina.

„Odlazak u inostranstvo je za mene bio izvor neverovatnog znanja i neverovatnih veština. Ono što donose česte promene sredine je da se na svaku promenu mnogo lakše navikavate i razvija se otpornost prema novim situacijama i svaka promena bude mnogo lakša. Često me pitaju: Hoćeš nazad? Moj odgovor je: Neću nazad, hoću napred. Sada mislim da mi je sa ovim sposobnostima za prilagođavanje uspeh mnogo dostižniji gde god da sam“, rekla je.  

Ne očekuje da joj država nešto ponudi da bi se vratila. 

„Slažem se s onim što je Marko rekao sreća i uspeh se prave tamo gde ste vi. On vrlo retko ima veze sa lokacijom, a mnogo ima veze sa tim koliko rada i energije ulažete“, rekla je Jovana.

Ona je dodala da je mnogo lako prebaciti teret na odgovornosti za svoj neuspeh na državu, jer je uvek neko drugi kriv, a država je vrlo zgodna jer je nedefinisana.

Stefan Badža, rekao je da je otišao po inerciji jer je dosta njegovih prijatelja otišlo, pa se tako i prijavio.

„Čuo sam za program razmene od par prijatelja iz Petnice otišao sam na godinu dana u Ameriku, to je bilo super iskustvo, radio sam zanimljivu praksu, za koju ne bih imao priliku da radim u Srbiji. Živeo sam sam u nekoj pustinji u Juti, nisam poznavao nikoga tamo. Posle treće godine sam išao na praksu u Nemačku, a na kraju sam otišao na praksu na Kembridž i to je bilo odlično iskustvo. Radio sam master iz fizike, ali sam išao i na druge kurseve poput preduzetništva“, ispričao je.

Ono što, po njemu, jeste problem je da se gradi utisak u društvu da je uspeh samo ako se ode, da nije uspeh ako ste u Srbiji.

„Ja sam se vratio, meni je država pomogla tako što me je zaposlila. Kad sam se vratio nisam znao šta tačno da radim, ali je onda kada je Ana Brnabić postala ministarka, ja sam bio na stipendiji fondacije gde je ona bila direktorka i baš sam mislio da bi rad u ministarstvu bio idelana posao za mene jer bih mogao da poboljšam stanje u državi jer mislim da dosta ljudi ode i prosto kaže da nikad neće biti bolje. Ali hajde da promenimo nešto“, rekao je.

On je rekao da planira da radi u državnoj firmi još nekoliko godina jer bi voleo da proba da radi u privredi. PLata u državnoj upravi nije idealna, misli da ima dobru platu u odnosu na ministra, ali nije kao neki njegovi prijatelji u IT sektoru.

„To je OK žrtva za mene da imam nešto manju platu, a naučiću nešto što ne bih imao prilike da naučim negde drugde“, kazao je.