Plata od 500 evra – važno je i kako, a ne samo kada

FOTO: Pexels
  • 25.04.2019

  • 06:00

  • Nova ekonomija

  • 0

Od kada je u januaru 2016. tadašnji premijer Srbije izjavio da očekuje da će prosečna plata u 2017. iznositi 500 evra, povećanje plata u evrima postao je jedan od glavnih ciljeva ekonomske politike. Budući da prosečna plata nije dostigla 500 evra u 2017, rok za ostvarenje ovog cilja prvo je pomeren na 2018, zatim na 2019. i kada se eventualno još jednom pomeri na 2020. obećanje bi se napokon moglo ostvariti. 

Ne ulazeći dublje u (ne)kredibilnost ekonomskih prognoza državnih zvaničnika i pristrasnih ekonomskih analitičara koji ovakve prognoze podržavaju, tema koja je iz ekonomskog ugla daleko važnija je – da li plate u evrima u potpunosti rastu na ekonomski ispravan, tj. održiv način? Analiza koju smo sproveli u Kvartalnom monitoru pokazuje da to trenutno nije slučaj i da bi ovaj problem trebalo da dobije veću pažnju javnosti.

Zašto je baš ovo pitanje toliko važno verovatno najbolje ilustruje primer vanrednog povećanja penzija iz 2008. do kog je došlo usled političkih ucena PUPS-a, a ne usled odgovarajućeg kretanja ekonomskih fundamenata. Te 2008, penzije su imale dve redovne i dve vanredne indeksacije (povećanja) u ukupnom iznosu od čak 35%, koje ni izbliza nisu bile u skladu sa kretanjem privredne aktivnosti. 

Ono što se nedugo zatim desilo pokazalo je da u ekonomiji nema prečica i da se greške surovo kažnjavaju. Snažan rast ubedljivo najvećeg budžetskog rashoda (penzija) i to na početku svetske ekonomske krize bio je okidač urušavanja javnih finansija zemlje – koje se završilo tek sa bolnim merama fiskalne konsolidacije iz 2015. godine. 

Ni penzioneri nisu imali trajnu korist od vanrednih povećanja penzija, jer je nakon 2008. usledila decenija njihove niske indeksacije, zamrzavanja, pa čak i privremenog umanjenja. Rast cena od novembra 2008. do februara 2019. bio je 59%, a penzije su u istom periodu nominalno povećane za svega 28% – što ukazuje da su vanredna povećanja penzija iz 2008, bez odgovarajućeg ekonomskog utemeljenja, kao krajnju posledicu zapravo imala njihovo snažno realno smanjenje i dugoročan pad životnog standarda penzionera. 

Vratimo se sada na plate. Da bi povećanje plata u evrima bilo ekonomski utemeljeno, ono bi trebalo da približno prati realni rast produktivnosti privrede. Ukoliko plate u evrima rastu u skladu sa realnim rastom produktivnosti, zadržava se međunarodna cenovna konkurentnost privrede i ekonomija može da se razvija na zdrav način, po osnovu rasta investicija i neto izvoza. 

Ukoliko je, međutim, ovaj princip narušen, veći rast zarada u evrima od realnog rasta produktivnosti podstiče rast trgovinskog deficita i smanjuje atraktivnost ulaganja u razmenljive sektore privrede tj. pojavljuju se opasne makroekonomske neravnoteže koje koče domaću privredu i u krajnjem ishodu mogu da dovedu do platnobilansne krize. 

Od januara 2017. do januara 2019. godine (poslednji dostupan podatak), prosečna plata povećana je sa 46.700 dinara na 54.500 dinara, a njen rast u evrima bio je još veći – sa oko 375 evra na oko 460 evra, tj. za 22% (jer je prosečan kurs u januaru 2017. bio 123,8 dinara za evro, a u januaru 2019. godine 118,4 dinara za evro). 

S druge strane, realni rast produktivnosti bio je daleko skromniji – iznosio je u istom periodu svega oko 2,5% (kumulativni rast BDP-a od oko 7,5% uz rast zaposlenosti od oko 5%). 

Neusklađenost povećanja zarada u evrima i realnog rasta produktivnosti doprinela je snažnom povećanju deficita u trgovinskoj razmeni sa inostranstvom u prethodne dve godine. 

Deficit u razmeni robe i usluga Srbije sa inostranstvom povećan je sa 2,2 mlrd evra iz 2016. na 4,2 mlrd evra u 2018, a u prva dva meseca 2019. trgovinski deficit nastavlja da se povećava po stopi od oko 20% godišnje. 

Slično kao u prethodno opisanom slučaju neutemeljenog povećanja penzija, povećanje zarada u evrima koje nije bilo u skladu sa rastom odgovarajućeg ekonomskog fundamenta odrazilo se na produbljivanje makroekonomskih neravnoteža i smanjilo potencijal zemlje za brz privredni rast i dugoročno osetno povećanje životnog standarda stanovnika. 

Važno je sada istaći to da su na snažno povećanje zarada u evrima u prethodne dve godine znatno uticale populističke politike Vlade i NBS. U prethodnim izdanjima Kvartalnog monitora ukazali smo na tri politički popularne mere ekonomske politike koje u kratkom roku povećavaju prosečnu zaradu u evrima i približavaju je cilju od 500 evra, ali u isto vreme „guše" dugoročni privredni rast. To su: 1) prekomerno povećanje zarada u javnom sektoru, 2) precenjen kurs dinara i 3) podizanje minimalne zarade iznad mogućnosti privrede da ih finansira.   

Povećanje zarada zaposlenih u opštoj državi moralo bi da bude nešto manje od nominalnog rasta BDP-a i blisko rastu plata u privatnom sektoru – uzimajući u obzir podatak da su zarade u javnom sektoru i dalje oko 20% veće nego u privatnom, a posao sigurniji. Međutim, to se u Srbiji ne dešava. 

Plate zaposlenih u opštoj državi od kraja 2016. do 2019. povećane su za oko 25% (prosečno povećanje od 4,5% u 2017, i od 9% u 2018. i 2019. godini), što je bilo iznad nominalnog rasta BDP-a i skoro dva puta brže od rasta plata u privatnom sektoru. 

Povećanje jaza u zaradama javnog u odnosu na privatni sektor destimuliše zapošljavanje u (produktivnijem) privatnom sektoru i preko tog dodatnog kanala još više koči privredni rast zemlje. 

Vlada bi umesto populističkog (prekomernog i paušalnog) povećanja zarada svojih zaposlenih trebalo za njih da uvede objektivne, sveobuhvatne i transparentne platne razrede kakvi postoje u većini drugih evropskih zemalja. 

Naime, plate za pojedina zanimanja u javnom sektoru su i pored prethodnih povećanja preniske (lekari specijalisti, inspekcijske službe), ali takođe postoje veliki delovi javnog sektora u kojima su prosečne plate neopravdano visoke – npr, prosečna primanja zaposlenih u MUP-u (plate i ostali dodaci na rad) iznose preko 80.000 dinara. 

Uvođenje jedinstvenih platnih razreda za sve zaposlene u opštoj državi ovakve nepravičnosti u načelu bi rešilo. Međutim, i pored brojnih najava da će se takav sistem uvesti, to se odlaže iz godine u godinu što ukazuje da Vlada nema politički kapacitet da ovu važnu reformu dosledno sprovede.

Kurs dinara je realno ojačao od početka 2017. do februara 2019. za oko 10%, što jeste popularno u široj javnosti, ali je dugoročno ekonomski štetno. 

Za takvo kretanje kursa odgovorna su ne samo tržišna kretanja već i neodgovarajuće politike NBS. Naime, NBS nije uticala na potrebnu postepenu depresijaciju dinara premda je za to bilo prostora – inflacija je već duže vreme uglavnom na donjoj granici ciljnog koridora od 3±1,5%. 

Tačno je da u su u prethodnim godinama izraženiji bili pritisci na jačanje, nego na slabljenje dinara (povećan priliv inostranog kapitala), ali to ne može biti opravdanje. NBS je morala da iskoristi povremeno pojavljivanje depresijacijskih pritisaka za blago i kontrolisano slabljenje dinara – umesto što je i u takvim slučajevima intervenisala prodajom evra iz deviznih rezervi.

Na kraju, poslednja mera ekonomske politike kojom Vlada netržišnim mehanizmima znatno utiče na rast zarada u evrima je snažno povećanje minimalne zarade. Minimalna neto cena rada povećana je od kraja 2016. do 2019. za skoro 30%, sa 121 dinar na 155,3 dinara po radnom času – što je daleko brži rast minimalne zarade od rasta produktivnosti privrede. 

Kao posledica ovih povećanja minimalna zarada u 2019. već premašuje 55% prosečne zarade u privatnom sektoru (u kom plate rastu oko 5% godišnje), pa se ova dva indikatora iz godine u godinu sve više približavaju, a funkcija minimalne zarade obesmišljava. Iako ove administrativne mere nisu poslodavcima toliko povećale troškove radne snage jer je u isto vreme sprovedeno i smanjenje fiskalnog opterećenja rada, ekonomski bi efikasnije bilo da se fiskalno rasterećenje rada (koje smanjuje javne prihode) usmerilo ka većem profitu i investicijama privatnog sektora, tj. ka podsticanju privrednog rasta.

Nastojanje Vlade da utiče na povećanje prosečnih zarada jeste razumljivo, ali mere koje ona preduzima kako bi se to postiglo trebalo bi da budu usmerene ka uzroku, a ne ka posledicama – tj. da Vlada svojim politikama utiče na održivo ubrzanje privrednog rasta i veći rast produktivnosti. 

To konkretno znači da bi Vlada prvenstveno trebalo da brine o reformi javnih preduzeća, izgradnji osnovne infrastrukture, unapređenju vladavine prava, smanjenju korupcije i drugo, a da kretanje prosečnih zarada prepusti tržišnim mehanizmima i ekonomski objektivnim kriterijumima. U suprotnom, lako bi se mogla ponoviti priča sa vanrednim povećanjem penzija iz 2008. godine – da prosečna plata u 2020. dostigne ciljanih 500 evra, ali da pacijent, u ovom slučaju privreda Srbije, tu „uspešnu" operaciju Vlade ne preživi.

Kvartalni monitor

pošaljite komentar

Nema komentara